Tema je podignuta u čatu panarhista, ali razmišljanja kojima sam odgovorila ranije nisam objavljivala, pa sam odlučila da oblikujem temu u posebnom postu.

Za početak – evo onoga što sam već pisala o temi tranzita kroz tuđi teritorijum. Ukratko: na gusto naseljenim teritorijumima vlasnici susednih parcela će imati tržišni stimulanac da ostvare profit od tranzita, a na slabo naseljenim će raditi pre modeli recipročnog altruizma, kada je dozvoljavanje tranzita jeftino, zabranjivanje skupo, a uzvratna zahvalnost za dozvolu može se u pravom trenutku pokazati veoma vrednom.

A sada ono što bih želela da dodam. U suštini, servisitet su zahtevi jednog komšije za korišćenje imovine drugog komšije, koje taj drugi priznaje. Sve dok ugovor traje, nema problema. Jedan daje drugom da koristi svoju kosilicu za travu, on mu zauzvrat dozvoljava da uzme bicikl, svi su zadovoljni. A zatim se bicikl proda nekom trećem. Naravno, po defaultu on pri prodaji nije opterećen nikakvim servisitetom: novog vlasnika ne zanima ko je tamo i na osnovu čega imao pravo korišćenja njegove novostečene imovine, svi dogovori o tome moraju se izgraditi ispočetka.

Tako je, sa zemljom je otprilike ista priča. Ako je stari komšija koristio pravo prolaska kroz tvoju parcelu, onda kada je on prodao zemlju, novi vlasnik ne stiče pravo prolaska automatski. Ali ako je stari komšija pri prodaji doveo kupca kod tebe i rekao, recimo, ja odlazim, on će biti umesto mene, dogovorite se sa njim oko prolaska – tada je stvar potpuno drugačija, sednete i konkretno razgovarate o tome šta ćete i kako jedni drugima ustupiti radi očuvanja dobrosusedskih odnosa.

Naravno, ako je servisitet već bio utelovljen u konkretnim fizičkim komunikacijama koje prolaze kroz nečiju zemlju, tada će pokušaj prekida tih odnosa verovatno pogoditi interese ne samo novog vlasnika, već i ostalih komšija koji ne smeju izgubiti servisitet, jer sa njima ugovor ostaje na snazi. Ipak, novi vlasnik se uvodi u tok stvari, na primer, o uslovima zajedničkog održavanja tih komunikacija.

Uopšte, prilično je smešno čuti da je ankap, navodno, razdor neobuzdanog individualizma. Ne, to je pri državi razdor neobuzdanog individualizma, jer se između ljudi prisilno ugura posrednik, i sva pitanja se moraju rešavati ne međusobno, već upravo sa posrednikom, odnosno sa tom ili onom državnom kancelarijom. U uslovima decentralizacije prava, kao što priliči decentralizovanim sistemima, čvorovi mreže se međusobno dogovaraju o pravilima interakcije, tako da, individualizam na stranu, interese komšija je potrebno uzeti u obzir.

Važan momenat: pošto su pravila zasnovana na tradiciji, tu tradiciju po defaultu diktiraju stariji vlasnici. Upravo su oni upoznati sa tim kako je ovde принято, a novi se mogu prilagođavati, mogu predlagati izmene, ali teško da će po sopstvenom nahođenju moći da menjaju pravila ako to pogađa interese prethodnih vlasnika.