Тег: porezi

Porezi su pljačka. Ali znate šta je još gore? To je nepravedna pljačka!

Koja je bajka najpopularnija među odraslima? Ne, ne ona o tome da „ću početi da se bavim sportom od sledećeg ponedeljka“, pa čak ni ona da „pozvaćemo vas kasnije“. Najžilavija i najomiljenija bajka je mit o „pravednom poreskom sistemu“.
 
Svaki put kada neki političar u skupom odelu (kupljenom, uzgred, vašim novcem) izađe na govornicu i počne da propoveda: „Nateraćemo bogate da plate više kako bismo pomogli siromašnima!“, etatisti nam prodaju sliku plemenitog Robina Huuda. Ali u stvarnosti dobijamo Notingemskog šerifa, koji jednostavno istresa sitniš iz džepova radnika.
 
Hajde da vidimo kako ovaj „praznik pravde“ funkcioniše u stvarnom životu. Važno je razumeti da za ceo ovaj banket plaćate upravo vi – ona ista siromašna i nestalna „srednja klasa“. Ljudi koji jednostavno žele normalno da žive, otplate kredit za stan, odu na odmor i obezbede obrazovanje svojoj deci.
 
Kako nam država prodaje poreze? „Pogledajte onog tipa u Majbaху! Sada ćemo uvesti progresivnu stopu, porez na luksuz, oduzećemo mu imovinu i proživeti!“. Zvuči kao odličan plan, zar ne? Ali tu stupa na scenu surova stvarnost.
 
Stvar je u tome što zaista bogati ljudi ne primaju platu. Oni nemaju platni list koji računovođa Marija Ivanovna gleda uz tužan uzdah, odsečavajući odatle trećinu za državu. Bogatstva bogataša leže u akcijama, trastovima, fondovima, nekretninama i lukavim finansijskim instrumentima. Njima nije potrebno da podižu milione u gotovini da bi kupili jahtu. Oni jednostavno uzmu kredit u banci pod zalog svojih akcija uz smešnu kamatu. A krediti, kao što je poznato, ne oporezuju se!
 
Takođe, superbogati imaju ono što mi nemamo – čitave armije visoko plaćenih advokata i poreskih konsultanata. Za njih poreski zakon nije omča oko vrata, već jednostavno meni u restoranu, gde uvek može pronaći rupu, popust ili ofšor zonu. Oni se ne izbegavaju poreza, već ga optimizuju. I to rade briljantno.
 
A sada se vraćamo našoj srednjoj klasi. Tebi, meni, momku koji radi kao IT stručnjak, lekar ili drži malu kafeteriju. Svi smo mi za državu idealne mlečne krave. Stoimo u toru, nećemo pobeći nigde, a svi naši prihodi su prozirni kao suza bebe. Državi je lenjo i previše skupo da juri po prerijama divlje mustange (milijardere sa njihovim advokatima). Zašto se naprezati ako se može jednostavno doći u štalu i uzeti svoje?
 
Naravno, beskorisno je da se srednja klasa ogorčeno pita zašto nakon svih odbitaka, PDV-a u prodavnicama, akciza na benzin i skrivenih dažbina od plate ostaje samo mrvica. Oligarsi su već prebacili imovinu na Kajmanska ostrva. Tako da ćeš ti plaćati novi ivičnjak i zlatnu četku za toalet u gradskoj upravi. Ništa lično, samo socijalna pravda!
 
Upravo zato se srednja klasa trenutno uništava širom sveta. Država konstantno zateže šrafove, izmišlja nove dažbine, kazne i takse, predstavljajući to kao „brigu o društvu“. Šišaju nas tako često da ne stignemo da nam ponovo izraste vuna. Trudiš se, rasteš kao stručnjak, uzimaš dodatne poslove, otvaraš firmu, nakon čega naglo prelaziš u novu poresku kategoriju. Ti si sada „bogataš“ (po mišljenju poreske uprave, ako možeš sebi priuštiti meso svaki dan – ti si već skoro Rokefeler), i počinju da te mulju udvostručenom snagom.
 
Na kraju, šta imamo? Porezi nisu samo pljačka (iako fraza „Taxation is theft“ nikada neće izgubiti na aktuelnosti), već banalna nepravda. To je sistem u kojem su siromašni zavisni od milostinje, bogati igraju po svojim pravilima u VIP sobi, a za sve to plaća srednja klasa, koja svake godine postaje sve siromašnija pokušavajući da ostane na površini. Zato sledeći put kada čujete od nekog etatiste bajku o tome da porezi čine društvo „jednakim i pravednim“, jednostavno mu se nasmejte u lice!

Voluntarist, Bitarh

Strategija „Bogatog Siromaha“: kako prevariti državu i sačuvati kapital

Zamislite dvojicu momaka. Prvi vozi sjajni Ferrari, obučen je u Brioni odelo i objavljuje slike ostriga na Instagramu. Ima gomilu dugova, nesanicu i hladan znoj svaki put kada stigne pismo iz poreske uprave. Drugi ide metroom u nenapadnom dresu bez logotipa, jede šaurmu na uglu i uzdiše u razgovoru sa komšijom o tome kako su komunalije opet poskupele. A u njegovoj glavi je seed-fraza od novčanika na kojem leže stotine bitkoina. Ko od njih je zaista slobodan? Odgovor je, za svakog agoristu koji sebe poštuje, očigledan.

Mi živimo u eri u kojoj se država pretvorila u ogromnog Tyrannosaurus Rex-a. A kao što se sećamo iz „Juraškog parka“, vid tiranosaurusa se zasniva na kretanju. U našim realijama – on se zasniva na hvalisanju. Ako želite da živite slobodno, gradite svoj kapital i ne privlačite pažnju „druga majora“, poreske inspekcije ili jednostavno kriminalnih elemenata, morate ovladati najvećom umetnošću 21. veka – biti „siromašni“ bogataš.

Pre svega, treba sve iznajmljivati, a ne kupovati u vlasništvo. Znate šta znači kupovina luksuzne kuće ili automobila na svoje ime? To je dobrovoljno pričvršćivanje ogromne mete na leđa sa natpisom: „Tu sam! Muljite me!“. To je idealna imovina za konfiskaciju, zaplenu ili nametanje ogromnih poreza. Iznajmljujte smeštaj i transport. U idealnom slučaju – čak i ne na svoje ime, već preko poverenika, kooperativa ili anonimnih kompanija, ako razmer to dozvoljava. Možete živeti u penthausu i voziti Bentley, ali po papirima ste samo prolaznik.

Takođe je važno odreći se luksuza: Roleksi, Birkin torbe, Gucci kaiševi – to je porez na nesigurnost u sebe. U agorizmu je vaša odeća kamuflaža. Oblačite se uredno, ali tako da vas bude nemoguće zapamtiti. Steve Jobs i Mark Zuckerberg nisu popularizovali osnovne majice bez razloga. Kada na sebi nemate etikete, ljudi (i činovnici) vas ne mogu „proceniti“. Stopite se sa masom.

Naravno, ne smete pričati o svojoj imovini! Prijatelji će početi da traže pozajmice (i uvrediću se ako odbijete). Poznanici mogu slučajno probrbljati o vašem bogatstvu u baru gde sedi neko ko ne bi trebalo. Novac voli tišinu, a kripto – grobnu tišinu. Za sve ostale morate biti onaj lik koji „nešto tamo radi na internetu, kao da mu stiže za hranu“.

Ne bi bilo loše naučiti se profesionalno predstavljati siromašnim. U našem društvu uspešnim ljudima se zavidi, a siromašnih se žale i ostavljaju na miru. Žalite se na inflaciju, uzdišite kada plaćate račun u kafiću, uvek tražite popuste i promo-kodove, cenjkanje na pijacama. I ovde nije stvar u ušteđenih 5 dolara – stvar je u kreiranju alibija. Kada konstantno pokazujete da brojite sitnice, nikome vam neće ni pasti na pamet da vas mogu „razkulčiti“.

Još jedan savet – obrišite dođavola Instagram, ili bar prestanite da objavljujete slike iz biznis klase. Društvene mreže su otvorena baza podataka za poreske inspektore i prevarante. Vaš profil treba da izgleda kao da odmor provodite u bakinoj kući na selu, a ne na Maldivima.

Osim toga, investirajte svoj novac u ono što se ne može oduzeti. Umesto zlatnih lanaca, ulažite u svoje zdravlje (najbolja medicina, kvalitetna ali jednostavna hrana, biohacking) i u znanje. A strani pasoši i boravišne dozvole (o kojima, naravno, nikome nećete reći) su najbolje osiguranje, nevidljivo za komšije.

I na kraju, koristite keš i P2P. Ako svuda plaćate imenovanim bankovnom karticom, vaš profil potrošnje je vidljiv kao na dlanu. Plaćajte svakodnevne troškove gotovinom gde god je to moguće, jer papirni novac ne ostavlja tragove.

Na kraju treba reći da agorizam nije samo filozofija slobodnog tržišta, već svakodnevna špijunska igra. Stacionarni bandit želi da budete transparentni, predvidivi i vezani za jedno mesto. Ali možete živeti tako da ćete se samo smeškati gledajući kako sistem pokušava da vas zgrcne za vrat, a njegovi prsti hvataju prazninu. Jer za sistem vi jednostavno nećete postojati, bićete duh. Veoma imućan, slobodan i neuranjiv duh.

Voluntarist, Bitarh

Smrt, porezi i Stokholmski sindrom u ime Sperija

Nedavno je na našem kanalu objavljen zanimljiv longread korisnika pod nadimkom „Sperry UNIVAC“. Autor, koji je uzeo nadimak po kompaniji proizvođaču računara, koja je, uzgred, decenijama živela od bogatih državnih ugovora i radila skoro u potpunosti za vojsku, odlučio je odjednom da iznese „bazu“. Ali umesto baze, dobili smo tipično opravdanje etatizma sa laganim primesom marksizma. Sperry pokušava da nam proda ideju staru kao svet: pljačka je neizbežna, „društveni ugovor“ je blago, a privatni sektor je ista stvar, samo iz drugog ugla, i uopšte, recite hvala što vas država samo šišta, a ne raspušava iz mitraljeza. Ali hajde da razložimo ovu gomilu zamena pojmova pre nego što počne da smrdi.

Sperry tvrdi da korporacija koja uzima deo profita „krade“ od radnika apsolutno na isti način kao što država uzima poreze. „Između državnim porezima i korporativnim naplatama nema naročite razlike“, piše on. Ali ako ovo pitanje analiziramo detaljnije, shvatićemo da je razlika između privatnih kompanija i stacionarnog bandite kao razlika između seksa po pristanku i silovanja.

U prvom slučaju (tržište) ti dobrovoljno prodaješ svoje vreme i veštine za dogovorenu sumu. Ako ti uslovi ne odgovaraju, ustaješ i odlaziš. Tražiš drugog kupca svog rada ili otvaraš sopstveni posao. U drugom slučaju (država) do tebe dolaze momci sa palicama i kažu: „Daj 40% onoga što si zaradio, a mi ćemo možda izgraditi put za tebe. Ili palatu našem vođi. Ili bombardovati nekoga na drugom kraju sveta. A ako ne daš – zatvorićemo te u kavez“. Osecate nijansu? U Sperryjevom svetu ona ne postoji. Za njega je dobrovoljno odricanje od dela profita u zamenu za zagarantovanu platu i odsustvo rizika ista stvar kao i prisilna oduzimanje sredstava pod pretnjom nasilja.

Zatim nas Sperry plaši pričama o „divljem kapitalizmu“, United Fruit Company-ju i streljanjima radnika. On zaboravlja (ili namerno ćuti) da United Fruit Company i ostali „bananski kraljevi“ nisu postojali u vakuumu slobodnog tržišta. To su bili privilegovani monopoli koje je hranila država. Ko im je davao zemlju? Lokalni vladari. Ko je slao američke marince da uguše pobune kada lokalni despoti nisu mogli da se snađu? Vlada SAD-a.

To nije „slobodno tržište“, to je klanonski kapitalizam (crony capitalism) u čistom obliku. Kada se korporacija srasta sa državnom vlašću, ona dobija pristup „legalizovanom“ nasilju. Libertarijanci se protive svakom iniciranju nasilja, bilo da je reč o privatnoj vojsci ili državnoj gardi. Ali istorija pokazuje da su najmasovnija ubistva i najveće GULAG-e uvek uređivale upravo države, a ne proizvođači stolica.

Poseban smeh zaslužuje pasus o „korporativnim porezima“ u vidu teretana i keksa. Navodno, korporacija odlučuje umesto tebe gde da troši profit – na tvoj fitnes ili u tvoj džep, i to je isto što i državna raspodela. Ali u takvim razmišljanjima se odmah može videti logička greška. To se zove „konkurencija za kadrove“. Svesni ljudi biraju poslodavca ne samo po cifri u platnoj listi, već i po uslovima. Ne sviđa ti se fitnes i želiš keš? Idi tamo gde plaćaju više u kešu. Tržište nudi opcije. Država opcije ne nudi. Ne možeš reći poreskoj upravi: „Ljudi, ne treba mi vaša besplatna medicina i policija, vratite mi novac, sam ću kupiti usluge od privatnika“.

Sperry nas dovodi do misli: „Kradiće svi i uvek“. To je filozofija naučene bespomoćnosti. „Opustite se i uživajte dok vas siluju u baršunastoj rukavici, jer bi mogli i u oklopu“. Mi pak kažemo da nasilje nije norma i nudimo puteve rešenja. Bilo koji porezi su pljačka. Bilo koje regulacije su ograničenje slobode svesnih ljudi. I to što stacionarni bandit pokušava da kupi našu lojalnost, bacajući nam kosti sa gospodskog stola u vidu „socijalnog zbrinutosti“ (kupljene našim novcem, ali uz ogromnu proviziju birokrata), ne čini ga dobročiniteljem.

Voluntarist, Bitarh