Тег: SAD

Zašto je krah Pindostana najbolja vest za slobodu i zašto je vreme da prestanemo da se molimo Vašingtonu

Često se može videti kako neki „libertarijanci“ (pod navodnicima) nastavljaju sa uzdahom da gledaju preko okeana. Oni se mole Ustavu SAD, citiraju Oceve osnivače i ozbiljno veruju da je Amerika bastion „slobodne republike“. Samo što su oni zaglavili u 18. veku. Te republike odavno nema, a ono što danas vidimo je „Pindostan“. To nije federacija ravnopravnih država, već prava, klasična, naduvaná i poslednja imperija koja je opstala do naših dana. I znate šta se dešava sa imperijama? One se ruše, i to je odlično! Zato hajde da razložimo po stavkama šta je šta.
 
Šta je imperija u klasičnom razumevanju? To je kada jedan Centar, pohlepan za porezima, silom drži pod svojom vlašću potpuno različite narode i teritorije koji su kulturno tuđi jedni drugima. Sada pogledajte mapu. Kako se može ozbiljno nazvati „jedinstvenom zemljom“ Alabamu i Njujork? Vajoming i Kaliforniju? To su različiti univerzumi. U jednoj državi ljudi žele da idu u crkvu nedeljom, da poseduju AR-15 za zaštitu porodice, da plaćaju minimum poreza i da ih birokrati jednostavno ostave na miru. U drugoj – zahtevaju totalnu kontrolu nad ekonomijom, zabranu plastičnih slamčica, lude poreze i regulaciju toga kako dišeš.
 
Ali čim se pomene mogući raspad SAD na zasebne nezavisne države (ili barem konfederacije), kod konzervativaca i mejnstrim libertarijanaca počinje panika: „To će biti kraj sveta! Ludost! Kolaps civilizacije!“. Ali hajde da udahnemo i otvorimo udžbenik iz istorije. Znate ko je isto tako vrištao pre sto godina? Pristalice „Jedinstvene i Nedeljive“ Ruske Imperije. Kada je 1917. godine Ruska Imperija počela da puca po šavovima, činilo se da nebo pada na zemlju. Ali hajde da pitamo Poljake i Fince kako im je taj „užasan kolaps“? Za njih je to bilo najbolje što im se dogodilo.
 
Poljska i Finska su na vreme skočile sa imperijalnog leša. Prestali su da hrane birokrate u tuđoj prestonici, prestali su da šalju svoje momke da ginu za tuđe imperijalne ambicije i izgradili su svoje sopstvene zemlje. Niko u Helsinkiju danas ne plače: „Ah, kako je žao što više ne šaljemo poreze u Petrograd!“. Raspad imperije nije kraj sveta. To je proleće, decentralizacija i secesija u čistom obliku – sveto pravo na samoopredeljenje o kojem je pisao Rotbard.
 
Zašto je krah Pindostana koristan libertarijancima širom sveta? Prvo, to je smrt svetskog žandarma. Poslednjih 80 godina Vašington ne izvozi slobodu, već bombe, sankcije i inflaciju. Raspad SAD na 5-10 nezavisnih jurisdikcija znači da nijedna od njih više neće imati budžet za 800 vojnih baza širom sveta. Biće manje ratova, manje intervencija i manje krvi.
 
Drugo, to je krah dolarske hegemonije. FED (Federalni rezervni sistem) je glavni sponzor svetskog etatizma. Oni su ti koji omogućavaju naduvavanje budžeta i štampanje papirića za koje čitav svet plaća kroz skriveni inflatorni porez. Kolaps imperije srušiće fiducijarni sistem i otvoriti put tvrdom novcu – zlatu i kriptu.
 
Takođe, to će stvoriti tržište jurisdikcija. Zamislite da na mestu jednog monstruma pojavi se pedesetak država različitih veličina. Počeće najžešća konkurencija za umove, kapital i radnu snagu. Kalifornija želi porez od 90%? Molim le! Samo će svi biznisi za sat vremena preći u nezavisni slobodni Teksas ili Nevadu. To će biti najveći eksperiment konkurencije jurisdikcija u istoriji.
 
Vreme je da se rešimo kargo-kulta! To što su Očevi osnivači napisali vrhunski papir pre 250 godina, ne čini savremeni Vašington svetim mestom. Danas je to isti onaj imperijalni centar kakav je bio Rim pre pada, London početkom 20. veka ili Petrograd 1917. Ne treba se bojati balkanizacije Amerike. To treba pozdraviti! Podela je put ka slobodi. Jer što je država manja, što je vlast bliža zemlji i konkretnom čoveku, to ona ima manje mogućnosti da izgradi digitalni GULAG.

Voluntarist, Bitarh

Gde će se zapravo primiti libertarijanizam? Spojler: možda uopšte ne tamo gde mislite.

U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.

Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.

Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.

A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.

Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.

Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.

Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.

Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?

Voluntarist, Bitarh