Тег: emigracija

„Ne sviđa ti se – gubi se!“, „Reci hvala što su te uopšte pustili!“, „U gostima se ponašaj skromnije, inače kofer, železnica, [zemlja odakle je došao]!“

Jeste li čuli za ovo? Ako ste ikada preselili u drugu zemlju i imali neopreznost da naglas kritikujete lokalne poreze, birokratiju ili medicinu, verovatno ste u odgovor dobili sličan nalet ogorčenosti. Pritom to govore i lokalni „patrioti“, pa čak i drugi imigranti koji, očigledno, pate od teškog oblika Stokholmovog sindroma.
 
Iz nekog razloga, u glavama autoritarnih etatista država je neka vrsta sakralnog božanstva. Strog, ali pravedan otac koji je iz velike milosti „primio“ jadnog siročad-imigranta. A to znači da siroče mora pasti ničirak, ljubiti zemlju i ćutati. Ali mi razumemo da je sve to glupost koja se ne uklapa u zdrav razum.
 
Zamislite da ste se prijavili u skup hotel. Platili ste sobu mesec dana unapred, ostavili depozit. Ulazite, a tamo slavina curi, Wi-Fi hvata samo na balkonu, a hodnikom trče bubašvabe. Spuštate se na recepciju da izrazite nezadovoljstvo. I tada neki čovek u lobiju viče na vas: „Kako se usuđuješ da se žališ?! Ne sviđa ti se hotel – idi spavaj na cev za grejanje! Reci hvala što su ti uopšte dali ključeve!“. Zvuči kao ludilo? Ali to je apsolutno isto što i fraza „ne sviđa ti se – gubi se“.
 
Potrebno je još razumeti da imigracija uopšte nije „dobrotvorstvo“. Savremena legalna imigracija je stroga, pragmatična i veoma skupa procedura. Država vam zapravo prodaje pristup „svojoj“ infrastrukturi. I ona na tome sigurno ne gubi ni cent.
 
Vi plaćate taj pristup mnogo pre nego što vam stoplo stupi na novu zemlju. Plaćate vizne takse, prevode dokumenata, usluge agenata, jezičke testove, lekarske preglede. Prolazite kroz najstroži administrativni filter koji proverava vaše zdravlje, obrazovanje, odsustvo presuda i sposobnost da donosite novac. Državna vlast zemlje vas pušta ne zato što je dobra. Jednostavno ste vi gotov, obučen poreznik na račun drugoga, sa minimalnim rizicima za sistem.
 
Završava li se to dolaskom? Nipošto. U tom trenutku se uključuje nevidljivi brojač. Vaš život u novoj zemlji ima konkretnu cenu – cenu jednog sata života. Saberite svoj kirija, komunalije, osiguranja, namirnice, benzin, poreze i podelite sa 30 dana, a zatim sa 24 sata. Dobićete iznos koji dugujete ovom sistemu samo za pravo da udišete njegov vazduh. Čak i kada spavate ili ste bolesni – vaš brojač kuca. Neprekidno ulažete novac u lokalnu ekonomiju kao klijent banaka, supermarketa, osiguravajućih kuća, stanodavaca, koji, uzgred, plaćaju ogromne poreze. Čak i ako lično ne radite „na belo“ – ti porezi su već uračunati u cenu robe i usluga.
 
Pa zašto onda klijent, koji redovno plaća „pretplatu“ (u vidu ogromnih poreza i troškova života), nema pravo da kaže da je servis, blago rečeno, loš? Ljubitelji države obožavaju poslovicu „Poklonjenom konju se zubi ne gledaju“. Samo što konj uopšte nije poklonjen, već kupljen po dvostrukoj tarifi. I imamo puno pravo da se bunimo ako je konj neispravan.
 
Državljanstvo, uzgred, takođe ne menja ništa radikalno. Pasoš nije kraj igre niti indulgencija od naplate, već jednostavno „premium pristup“ u okviru istog tog ugovora. Jednom pokrenut brojač niko i nikada više neće isključiti.
 
Zato na reči zaštitnika stacionarnog bandita „pakuj kopere“ može se slobodno odgovoriti – da li to govoriš investitorima koji su u ovu zemlju uložili svoj kapital, svoj mozak i svoje vreme? Ljudi imaju puno pravo da zahtevaju kvalitetan servis, da se bune zbog visokih poreza i kritikuju nepravedne zakone. Na bilo kom jeziku i u bilo kojoj tački zemaljske kugle, bez obzira na poreklo i boju pasoša!

Voluntarist, Bitarh

Želiš da zatvoriš granice? Počni od svog dvorišta!

Često možemo posmatrati epsku bitku žabe i gadje. S jedne strane su konzervativci, koji su prestravljeni time što se njihov udoban kraj pretvara u mali geto sa stranom kulturom, glasnom muzikom i nejasnim običajima. Oni trče kod stacionarnog bandita i zahtevaju zabrane, deportacije i zid na granici. S druge strane su levo-liberalci, koji pozivaju ceo svet kod sebe, potpuno ignorišući neslaganje poreskih obveznika da plaćaju banket socijalne pomoći za sve željene. A mi, libertarijanci, stojimo u sredini i hvatamo trule paradajzove sa obe strane. Zato što smo za slobodu kretanja (državne granice su zlo), ali smo protiv toga da nam država nameće komšije.

Zašto se svi svađamo oko pitanja migracije? Problem „došljaka“ postoji samo tamo gde postoji „javni prostor“ – odnosno prostor koji nije ničiji. Ulice, parkovi, trgovi u običnim gradovima pripadaju državi. A to znači da činovnik odlučuje ko se tamo kreće. I njemu, iskreno govoreći, nije stalo do vašeg komfora, sve dok to ne ugrozi njegovu stolicu. U krajnjim računima, obični ljudi besne jer ne mogu jednostavno da zabrane nekome ulazak u svoje dvorište. Jedini njihov poluga je da preklinju Levijatana da uvede vize i zatvori granice cele zemlje. To je kao da amputirate nogu da biste izlečili žulj – glupo, surovo i neefikasno.

Kako onda rešiti ovaj problem? Odgovor, kao i uvek, leži u privatnoj svojini – to su zatvorena naselja („gated communities“). Zamislite: ne živite u „gradu N“, već u zatvorenom naselju. Imate ugovor. U ugovoru su zapisana pravila. Vi i vaši komšije ste akcionari svog kraja. Unajmljujete obezbeđenje. I dešava se čudo! Sami odlučujete ko ulazi na vašu teritoriju. Nije vam potrebno da država postavlja automatske straže na granici zemlje. Dovoljan vam je jedan ljubazan čuvar na kontrolnom punktu vašeg naselja.

To se zove diskriminacija, ta najstrašnija reč. Ali u libertarijanizmu privatna diskriminacija (izbor s kim komunicirati, a s kim ne) je sveto pravo vlasnika. I hajde da pogledamo neke svetske prakse ovakvog tipa.

U SAD je to klasika. Setite se Floride ili Kalifornije. Ogromne teritorije kojima upravljaju HOA (udruženja vlasnika nekretnina). To su u suštini mini-države zasnovane na ugovoru. U mestima kao što su The Villages (Florida) nivo kriminaliteta teži nuli. Tamo nema „slučajnih“ ljudi. Pritom niko ne zabranjuje zapošljavanje baštovana imigranata. Jednostavno, oni ulaze da rade, a ne da uspostavljaju svoje poretke na detskijem igralištu. To je simbioza: tržište rada funkcioniše, a kulturni kod stanovnika je zaštićen ogradom, a ne federalnim zakonom.

Ili evo Brazila. U Sao Paulu postoji kvart Alphaville. To je bukvalno grad u gradu. Sopstvene škole, sopstvene kancelarije, sopstveni putevi. Oko njega je visok nivo uličnog kriminaliteta, a unutra je mir i tišina. Stanovnici ovog kvarta ne zahtevaju zatvaranje granica Brazila, oni su jednostavno zatvorili granice svog bloka. I to je neverovatno efikasno!

A šta je u Rusiji? Čak i ovde već postoji spontani Ankapistan za bogate. Pogledajte Podmoskovlje – vile u naseljima „Millennium Park“, „Agalarov Estate“ ili jednostavnije varijante. To je upravo realizacija libertarijanskog sna u minijaturi (naravno, uz korekciju za ruske realnosti).

Kako se u takvim mestima rešava „migraciono pitanje“? Ulaz je samo uz propusnice, tako da nijedan „nepoželjni element“ ne može tek tako ući da sedi na klupi. Pritom postoji radna migracija koja je dobrodošla. Stanovnici sa zadovoljstvom zapošljavaju migrante za gradnju, čišćenje, održavanje travnjaka. Ali oni nisu oslobođeni odgovornosti. Ako radnik kojeg je komšija zaposlio počne da pravi probleme, kasni ga administracija naselja, a privatno obezbeđenje ga izbacuje. Brzo, bez sudova i istrage, čisto prema uslovima ugovora o stanovanju.

I primetite: stanovnike ovih naselja je potpuno svejedno da li se uvodi nova migraciona politika za 2026-2030. godinu, sa biometrijom i drugim sredstvima praćenja migranata. Oni imaju svoja pravila koja rade bolje. Stvorili su bezbedno okruženje bez potrebe da nekoga zatvore u zatvor zbog nedostatka potvrde!

Voluntarist, Bitarh

Kako bezbedno preći granicu osobi koja ima „nepravilne“ pogledi sa tačke gledišta države

Prelazak granice države sa represivnim režimom nije samo kupovina karata i pakovanje neophodnih stvari u kofer. Za one koji su možda nekada govorili protiv njegove politike, čuvali materijale koji mu nisu bili po volji, a naročito za one koji su vodili aktivne opozicione aktivnosti usmerene protiv stacionarnog bandite – ovo je pre svega pitanje digitalnih tragova. Telefon, laptop, USB stičevi – sve je to izvor rizika. Zato bi trebalo da razmotrimo niz praktičnih preporuka koje će pomoći da se smanji ranjivost i očuva bezbednost vama i drugima.

Glavno pravilo je da preko granice ne nosite ništa suvišno. Posebno ako se na uređajima nalaze podaci povezani sa aktivizmom ili kritikom vlasti. U idealnom slučaju – ne nosite sa sobom glavni telefon i medije na kojima su bile sačuvane takve informacije. Čak i „obrisani“ fajlovi se često mogu vratiti, naročito uz resurse kojima raspolaže FSB (ili tajne službe drugih zemalja). Kod ozbiljnih rizika, bolje je unapred prebaciti podatke u zaštićeno cloud skladište, a uređaje na kojima su bili, formatirati i baciti/prodati. Ovo je posebno važno za ljude koji su bili u zoni povećane pažnje ili su se bavili ozbiljnim aktivizmom.

Pre polaska treba se ozbiljno pripremiti. Prikupite važne kontakte, dokumente, fotografije, rezervne kopije lozinki, fajlove kripto novčanika i druge kritične podatke. Spakujte ih u šifrovanu arhivu (na primer, pomoću 7-Zip-a) ili kreirajte fajl-kontejner (na primer, preko VeraCrypt-a) za dalje otpremanje u cloud. Koristite dugačku i jedinstvenu lozinku, koja se istovremeno mora razlikovati od lozinke za cloud barem za nekoliko znakova. Kritično je smisliti dobru asocijaciju za ovu lozinku, kako je sigurno ne biste zaboravili čak i u stresnoj situaciji.

Nakon kreiranja arhive, otpremite je u nekoliko nezavisnih cloud skladišta. Pri tome koristite naloge koji nisu povezani ni sa vašim aktivizmom, ni sa vašim stvarnim identitetom. Takođe, obavezno preuzmite i proverite da li se arhiva otvara, jer sigurno ne želite da izgubite sve zbog neke nepredviđene tehničke greške. Uverite se da precizno pamtite lozinke za kontejner i za cloud naloge. Neki ljudi takođe preferiraju korišćenje plaćenih i privatnijih servisa, kao što je Proton (naravno, sa novim nalogom, kreiranim specijalno u tu svrhu). Pritom je bezbedno otpremati svoje podatke samo u cloud-ove u jurisdikcijama koje su neprijateljske prema vašim državnim vlastima. Za građane RF to je skoro cela Evropa i Amerika, može se koristiti Google Drive, mada preporučujemo plaćene zaštićene servise tipa Proton Drive, Filen, Sync, MEGA, Internxt, NordLocker. Platite isključivo kriptovalutama, poželjno Monero (XMR) ili bitkoinom preko miksera.

Idealna strategija bi bila prelazak granice sa „čistim“ uređajem, na kojem nisu instalirane suvišne aplikacije, nema osetljivih prepiski i na kojem nikada nije izvršen prijava na naloge društvenih mreža koje želite da sakrijete. Takođe, u uređaj nikada ne smeju biti umetnute SIM kartice koje su korišćene u aktivnostima koje režim ne voli (bezbednosne službe to mogu vrlo lako otkriti samo saznanjem IMEI broja uređaja, koji će u bazama operatera svetleti zajedno sa svim brojevima telefona koji su na njemu korišćeni). Naravno, poželjno je imati neku staru aktivnost na uređaju, kako preterana čistoća takođe ne bi izazvala sumnje. Uostalom, čak i u tom slučaju možete reći da je stari uređaj jednostavno ukraden, izgubljen ili se pokvario, pa je morao biti zamenjen.

Tajne službe imaju resurse da detaljno analiziraju vaše uređaje i medije, zbog čega digitalna higijena postaje jednostavno neophodnost za preživljavanje. Unapred sprovedena priprema za prelazak granice daje vam kontrolu nad situacijom i mir, a samim tim i manji rizik da izazovete sumnje bezbednosnjaka. A to će, naravno, osigurati bezbednost vas i onih sa kojima sarađujete.

Voluntarista, Bitarh

Novembarsko

Trenutno prolazim kroz period određene zbunjenosti, ne znam gde je najbolje uložiti snage. Ne imajući spreman odgovor, želim jednostavno da razmišljam direktno u objavi, računajući na to da ću u procesu doći do nekog zaključka, a nešto će možda i čitaoci zasugerisati.

Za početak ću ukratko proći kroz prošlost. Od 2018. godine javno transmitujem libertariansku teoriju, usavršavajući je u hodu, a tamo gde vidim praznine, dopunjavam sopstvenim zaključcima. Od 2021. godine teorija je počela biti dopunjena praksom, i počeli smo da gradimo libertariansku zajednicu u Crnoj Gori. U 2022. godini se nešto dogodilo, i ruski emigranti su iz pristojne publike postali oni na kojima je zgodno izbacivati komplekse. U 2024. godini se dogodilo još nešto, i širom sveta antimigrantska retorika je počela da postaje mejnstrim. Pred kraj 2025. godine u Crnoj Gori imamo pripreme vlade za naglo pooštravanje uslova legalnog boravka stranaca i spremnost Rusa na masovni ishod iz zemlje, prvenstveno u pravcu Srbije.

Šta ja lično da radim u celoj ovoj situaciji?

Postoji put kojim se kreće Montelibero. On se prekvalifikovao u međunarodni pokret i sada je prisutan uglavnom na internetu, dok oflajn aktivnosti polako seli u Srbiju, Gruziju i Argentinu. Ja sam već na određenom udaljenju od ovog kretanja, jer s mukom razumem šta se u njemu dešava i koje mesto u njemu ima smisla zauzeti.

Postoji spontano nastajajući pokret za prava imigranata u Crnoj Gori, koji danas obuhvata tri dijaspore: rusku, nemačku i tursku. To je za mene novina i prilično je poučno. Rusi se u ovom situacionom savezu za sada pokazuju kao najgore organizovani, ako ne računamo Srbe, kojih u Crnoj Gori ima najviše, ali oni sebe ne smatraju pravim imigrantima i možda misle da sva ova pooštravanja nisu pisana za njih. Zauzvrat, pokret privlači i lokalne građane koji shvataju da će bez imigranata zemlja biti u velikim problemima.

Postoji očigledan put – u periodu od otprilike godinu dana polako se preseliti u Srbiju i tamo se smestiti, a svaku crnogorsku aktivnost ugasiti. Za mene to pre svega znači povlačenje prethodno uloženih investicija iz Crne Gore, traženje sredstava za zaradu na novom mestu, sticanje nove zajednice za druženje i uzajamnu pomoć. Isto bi se moglo uraditi i sa Gruzijom, ali učenje gruzijskog nakon srpskog je, naravno, ozbiljan izazov.

U svakom slučaju, prioriteti su mi se značajno promenili. Više ne želim posebno da ulažem u onlajn zajednice, jer su ekonomske veze važnije od ideoloških. Od toga što će negde u Njuhampširu biti održan još jedan moćni libertarianski festival, u Pragu još jedna moćna konferencija, a u Argentini još jedna moćna reforma, ja neću imati direktne koristi. Ali dobar automehaničar će mi biti koristan, čak i ako se ne razume posebno u prakseologiju. Sa njim treba družiti se, piti kafu, zajednički braniti svoja prava i po mogućnosti mu biti od koristi, pored jednostavnog plaćanja servisa, jer lokalna zajednica počiva upravo na takvim uzajamnim uslugama.

A takođe, nekako moram da ne zaboravim da je praksa praksa, ali zapravo je moja najjača crta upravo teorijsko osmišljavanje toga kako je uređen današnji svet, sa pozicija libertarianske ideologije. Ova razmišljanja me ne hrane direktno, ali mi subjektivno upravo ona deluju najvažnije. Da li su ona tražena kod čitalaca kanala? Teško je reći.