Тег: bioizjačanje

Zašto roditelji treba da budu zainteresovani za lečenje psihopatije kod svoje dece

Razmatrajući različite pristupe rešavanju problema nasilja pomoću biomedicinskih tehnologija, kao što su jačanje mehanizma inhibicije nasilja i bio-pojačanje morala, može se prilično brzo doći do zaključka da bi najprikladniji i najefikasniji pristup bio sprovođenje takvih procedura u što ranijem uzrastu. Tim više što se znaci prisustva psihopatskih crta, koje su najjači prediktor nasilnog ponašanja i svedoče o disfunkciji inhibitora nasilja, mogu otkriti još u detinjstvu, već u uzrastu od 2-4 godine, kao što to demonstriraju istraživanja.

Važno je razumeti da, ako pojedinac sa rizikom od razvoja nasilne i psihopatske ličnosti prođe bio-pojačanje morala veoma rano, on zapravo neće imati čak ni šansu da makar kratko bude takva ličnost. Pored toga, nervni sistem u tom uzrastu tek strada u razvoju, a to omogućava postizanje efikasnog rezultata čak i uz blagu intervenciju. Široka praksa otkrivanja i ispravljanja disfunkcije inhibitora nasilja mogla bi rešavati problem nasilja u društvu mnogo pre nego što ono uopšte nastane.

Ovo bi već trebalo da bude dovoljno kako bi se mnogim roditeljima dočarao zaključak o tome koliko je važno pažljivo pratiti ponašanje i emocionalne reakcije deteta (na primer, empatiju i prisustvo odbojnosti pri nanošenju štete nekom drugom), i pravovremeno intervenisati pri otkrivanju određenih anomalija. Međutim, ako nekoga od roditelja iznenada ne brine pitanje kakva će ličnost njihov zahtev izrasti, ili ako uopšte ne vide nikakav problem u nasilju, tada vredi podsetiti na još jednu veoma jaku motivaciju da se ipak razmisli o ovom pitanju – lično blagostanje i očuvanje sopstvenih nerava.

Istraživanja o pitanjima nasilja i psihopatije često su usmerena na samu ličnost sa takvim stanjem – njeno ponašanje, rizike za društvo, kriminalne manifestacije. Deo njih govori o tome kakvu ulogu roditelji mogu imati u razvoju psihopatskih crta kod deteta. Pritom u senci ostaje suprotan problem – kada roditelji postaju prve žrtve bezzubosti, manipulativnog ponašanja, nedostatka empatije, pa čak i okrutnosti sopstvenog deteta.

Naravno, nije uobičajeno označavati decu kao psihopate, međutim, ona mogu pokazivati rane znake ovog stanja ili takozvane crte bezosećajnosti-bezzubosti – emocionalnu hladnoću, nedostatak osećaja krivice, nesposobnost saosećanja. Takvi znaci ukazuju na to da dete nema jednostavno „težak karakter“: reč je o dubinskim karakteristikama ličnosti koje, pored ostalih problema, mogu ozbiljno uništiti porodičnu dinamiku.

Za roditelje takvo dete postaje težak psihološki ispit. Roditeljstvo im ne donosi nikakvo zadovoljstvo, već samo svakodnevne probleme. Oni se nalaze u zamci: s jedne strane – društveno očekivanje da vole i podržavaju svoje dete, a s druge – konstantan stres, strah i osećaj bespomoćnosti. Često se takve porodice suočavaju sa nerazumevanjem okoline, pa čak i optužbama za loše vaspitanje, što samo pojačava njihov osećaj izolovanosti i krivice. Takođe, roditelji se mogu suočiti sa veoma ozbiljnim problemima ako njihovo dete počne da se ponaša antisocijalno u društvu, budući da će morati da snose odgovornost za njegove postupke.

U svemu ovome treba razumeti da samo dobro vaspitanje i povoljno okruženje možda neće biti dovoljni da dete ne razvije psihopatsku ličnost (iako je to, naravno, takođe važno za smanjenje rizika). Zato svi roditelji imaju interes da otkriju rane znake ovog stanja i pribegnu terapeutskoj intervenciji ako oni postoje. To će im definitivno pomoći da sačuvaju sopstvenu porodicu, a uz široku primenu će dovesti i do smanjenja nivoa nasilja u celom društvu, a vremenom – do potpunog iskorenjivanja ovog problema!

Voluntarist, Bitarh

Udaraj, beži, zamri… ili jednostavno hakuj tuđi mozak?

Kao što znamo, postoje tri osnovne strategije preživljavanja u divljini. Suočili ste se sa opasnošću? U tom slučaju borite se („udari“), bežite („beži“) ili se napravite mrtvi („zamri“/„sakrij se“). Ali tu je kvaka: dok smo mislili da je to iscrpan meni, evolucija je odlučila da ne stane na tome. Ispostavilo se da u divljini postoji i četvrti, daleko sofisticiraniji put. Nazovimo ga „hakuj neurobiologiju komšije“.

Zamislite: vi ste ogroman, snažan tropski bubašvap. Ka vama doleće smaragdna osa-bubašvap (koja je otprilike tri puta manja od vas) i zada vam brz ubod žaolom. Živi ste, pri svesti, noge vam rade. Ali vi… više ništa ne želite. Osa zadaje drugi, precizno hirurški ubod direktno u glavni ganglij (mozak) bubašvapa. Njen otrov deluje kao idealni blokator oktopamina – neurotransmitera koji je odgovoran za inicijativu i motivaciju za kretanje. Bubašvap nije paralizovan! Jednostavno mu potpuno nestaje slobodna volja. Pogađa ga najteža apatija. Osa uzme giganta za antenna i, kao poslušnog psa na povocu, odvede ga u svoju rupu, gde će na njega položiti jaje. Larva će jesti bubašvapa živog, a on neće čak ni pokušati da pobegne.

Postoji i čuvena toksoplazma (Toxoplasma gondii). Ovom jednoćelijskom parazitu je životno neophodno da dospije u creva mačke – samo tamo se može razmnožavati. Ali kako tamo dospeti ako se trenutno nalazite unutar miša? Toksoplazma ne čeka samo da miša slučajno pojedu. Ona preuzima kontrolu! Parazit stvara mikroskopske ciste u amigdaloidnom telu mišjeg mozga, kao rezultat čega miš potpuno gubi urođeni strah od mirisa mačjeg urina, ili čak počinje da oseća blago polno uzbuđenje zbog njega. Miš sam izlazi na otvoreni prostor, traži mačku i prirodno postaje njen obrok.

Još jedan veoma kul primer: lancetasti dvustruk – pljosnati crv koji mora da pređe iz mrava u želudac ovce ili krave. On prodire direktno u podždračni nervni čvor mrava i seda za kormilo, kao iskusni kamiondžija. Uveče, kada postane hladnije, parazit primora mrava da se odvoji od kolonije, popne se na sam vrh visokog stabljike trave i čeljustima se čvrsto zakači za nju. Mrav visi i čeka da ga krava proguta. Ali znate šta je najzapanjujuće? Ako krava ne dođe tokom noći, a ujutru počne da prži sunce (od kojeg mrav može da se isuši i ugine zajedno sa parazitom), crv pušta kontrolu! On dozvoljava mravu da otvori čeljusti, spusti se na zemlju i sakrije se u hlad. Mrav ceo dan živi svoj običan mravlji život, a uveče parazit ponovo pritisne dugme: „Vreme je, penji se na travu!“. I tako sve dok ih neko ne pojede.

Zašto je ovo tako kul? Kada čujemo reč „parazit“, zamišljamo nekoga ko samo pije krv ili krade hranljive materije. Ali evolucija je pokazala: informacija i kontrola nad ponašanjem su najvredniji resursi. Ova bića ne upravljaju žrtvom kroz strah. Oni koriste savršeno znanje neurofarmakologije. Sintetišu analoge dopamina, serotonina, različite alkaloide i proteine koji „hakuju“ neuronske lance drugih vrsta. Ovo nije slučajan kvar sistema, već rezultat miliona godina žestoke evolucione selekcije. Oni koji su naučili da menjaju ponašanje domaćina u svoju korist, preživeli su i razmnožavali se mnogo efikasnije od onih koji su samo sedeli i čekali. A prirodi je bilo potpuno svejedno do filozofskih koncepata kao što je „slobodna volja“!

Šta to znači za nas, ljude? Delovanje na neurobiologiju protivnika koji nam preti nanošenjem štete, bilo da je to za bio-pojačanje morala ili inhibitor nasilja, takođe nije neka „ludost“, već potpuno uspešna strategija podržana milionima godina evolucije, koja nam svakim danom postaje tehnološki dostupnija. Ako vam ovakav pristup uopšte ne odgovara, onda pogledajte sebe i predložite potpuno prihvatanje principa neagresije (NAP) i nedopustivost nasilja u zamenu za ograničenje biotehničkog naoružanja koje utiče na ponašanje.

Voluntarista, Bitarh

Bio-pojačanje morala – odlična ideja koju jednostavno treba razumeti

Nedavno je u zajednici Pacta Civitas, zasnovanoj na decentralizovanoj blokčejn platformi za kreiranje društvenih mreža SAVVA, pokrenuta diskusija o pitanju bio-pojačanja morala. Zbog toga smo tamo objavili članak koji razmatra kritike upućene ovoj ideji: https://pacta-civitas.org/post/Biousilenie_morali

U ovom članku su sakupljene sve ključne tačke u vezi sa tim šta je mehanizam inhibicije nasilja kod čoveka, odakle tačno potiče nasilno ponašanje, na šta se može i treba ciljati radi njegovog iskorenjivanja, kao i niz etičkih pitanja u vezi sa dopustivošću primene biomedicinskih tehnologija u rešavanju problema nasilja.

Ako vam se dopadne ovaj članak, takođe ga možete podržati i pomoći u njegovoj promociji u zajednici pomoću SAVVA tokena, o čemu detaljne informacije (kao i uopšte o tome kako koristiti SAVVA platformu, kao i kako lako i brzo otvoriti kripto novčanik i nabaviti tokene, čak i ako u tome još uvek ništa ne razumete) možete pronaći ovde: https://savva.app/post/SAVVA_for_Beginners_From?lang=ru

Voluntarista, Bitarh

Heinlainov „Koventri“: zašto apsolutna sloboda ne funkcioniše?

Nedavno sam ponovo pročitao novele Roberta Heinlina „Koventri“, i ispostavilo se da je to delo koje zaista pogađa. Ova priča je jedna od onih nakon kojih dugo gledate u plafon i postavljate sebi pitanja poput „Šta je uopšte sloboda?“ i „Da li se čovek može nasilno usrećiti?“.

Radnja je otprilike ovakva: događaji se odvijaju u budućnosti gde vas za bilo kakvo nasilje ili izgoniše prez energičku barijeru da živite „po svojim pravilima“ u posebnoj zoni pod nazivom Koventri, ili pristajete na psihokorekciju, kao rezultat koje, u suštini, dobijate biološki pojačanu moralnost i postajete nesposobni da inicirate nasilje. Suočavajući se sa ovim opcijama, glavni junak po imenu Dejvid Mek-Kinon bira izgnanstvo, smatrajući da je bolja surova, ali iskrena sloboda nego slatka i bezzubata diktatura dobra. Samo što se ispostavlja da tamo, iza barijere, zapravo nema nikakve slobode. Umesto rajskog libertarijanizma, čekaju ga bande koje nemilosrdno pljačkaju i potiskuju sve slabije, teokratski fanatici koji veruju u sopstvenu izuzetnost i apsolutnu istinu, kao i divlje zemlje gde vlada potpuna anarhija u svom najgorem obliku i gde važi samo „pravo jačeg“.

Dejvid odmah dobija surovu lekciju kada ga opljačkaju praktično na samom ulazu u Koventri, oduzimajući mu sve stvari koje je nadao da će koristiti za preživljavanje. Nađiš se potpuno bespomoćan, on brzo upada u zamku lokalnih političkih intriga. Uskoro heroj saznaje za zaveru čiji je cilj proboj zaštitne barijere i napad na mirno, civilizovano društvo koje je Dejvid nedavno odbacio.

To za njega postaje prelomni trenutak. Heroj ne počinje samo da razmišlja o putu kojim je krenuo, već shvata da je prava sloboda nemoguća bez poštovanja određenih principa i uzajamnog poštovanja. Kao rezultat, upravo Dejvid postaje ključna figura u sprečavanju napada i spasavanju upravo onog sveta iz kojeg je tako drsko otišao.

Na kraju, heroj, nakon što je u potpunosti iskusio lokalnu „magiju“, shvata da se ona apsolutna sloboda o kojoj je sanjao u stvarnosti ispostavila kao džungla u kojoj nema mesta ni slobodi ni ljudskom dostojanstvu. Takođe, on iznenada shvata da moral nije glupi relikt, već neophodan uslov za svako društvo u kojem se, bar teoretski, želi živeti. Heinlin nam ovde zapravo namiguje: želiš slobodu – budi ljubazan da pristaneš bar na minimum pravila, na primer, da se ne sme inicirati nasilje. A ako ne želiš – pa dobro, idi iza barijere i pokušaj tamo da izgradiš anarhiju. Neće uspeti, provereno!

I ovde postoji zanimljiv zaključak za naš projekat: u suštini, autor predlaže ideju bio-pojačanja morala. Ne spoljašnju prisilu na njega, primetite, već dobrovoljno prihvatanje terapije za pojačanje inhibitora nasilja. To nije zatvor niti diktatura! To je sasvim prirodna stvar do koje pre ili kasnije dođe svaki agresor, ako je uopšte sposoban da razmišlja i uči. Jednostavno, umesto bolnih pokušaja i grešaka kroz tuče i traume, čovek odmah dobija šansu da ugradi taj moral u sopstveni „operativni sistem“. Slažite se da je bolje instalirati „antivirus“ odmah, nego kasnije čistiti posledice.

Heinlin je razumeo rizike nasilja i predvideo ideju bio-pojačanja morala pre više od pola veka. Verovatno je i vreme da mi to shvatimo i prestanemo da se plašimo bioetike. Jer, na kraju krajeva, upravo svesno ograničavanje sebe od nasilja i jeste prava sloboda. Sloboda odrasle, svesne osobe, a ne tinejdžera sa nožem koji zahteva da „radi šta želi, inače će sve zakolati“.

P.S. Dobrovoljno prihvatanje bio-pojačanja morala u određenoj meri podseća na pristanak na vezanost za partnera radi očuvanja odnosa i mogućnosti komfornog zajedničkog života, iako svi razumeju da aktivacija neurobiološkog mehanizma vezanosti (preko oksitocina, vazopresina i dopamina) dovodi do snažne promene ličnosti, mnogo snažnije nego pojačanje inhibitora nasilja. Ipak, u mejnstrimu se to smatra normalnim. Pa zašto onda još uvek postoje skeptici bio-pojačanja morala?!

Voluntarist, Bitarh