Često možemo posmatrati epsku bitku žabe i gadje. S jedne strane su konzervativci, koji su prestravljeni time što se njihov udoban kraj pretvara u mali geto sa stranom kulturom, glasnom muzikom i nejasnim običajima. Oni trče kod stacionarnog bandita i zahtevaju zabrane, deportacije i zid na granici. S druge strane su levo-liberalci, koji pozivaju ceo svet kod sebe, potpuno ignorišući neslaganje poreskih obveznika da plaćaju banket socijalne pomoći za sve željene. A mi, libertarijanci, stojimo u sredini i hvatamo trule paradajzove sa obe strane. Zato što smo za slobodu kretanja (državne granice su zlo), ali smo protiv toga da nam država nameće komšije.
Zašto se svi svađamo oko pitanja migracije? Problem „došljaka“ postoji samo tamo gde postoji „javni prostor“ – odnosno prostor koji nije ničiji. Ulice, parkovi, trgovi u običnim gradovima pripadaju državi. A to znači da činovnik odlučuje ko se tamo kreće. I njemu, iskreno govoreći, nije stalo do vašeg komfora, sve dok to ne ugrozi njegovu stolicu. U krajnjim računima, obični ljudi besne jer ne mogu jednostavno da zabrane nekome ulazak u svoje dvorište. Jedini njihov poluga je da preklinju Levijatana da uvede vize i zatvori granice cele zemlje. To je kao da amputirate nogu da biste izlečili žulj – glupo, surovo i neefikasno.
Kako onda rešiti ovaj problem? Odgovor, kao i uvek, leži u privatnoj svojini – to su zatvorena naselja („gated communities“). Zamislite: ne živite u „gradu N“, već u zatvorenom naselju. Imate ugovor. U ugovoru su zapisana pravila. Vi i vaši komšije ste akcionari svog kraja. Unajmljujete obezbeđenje. I dešava se čudo! Sami odlučujete ko ulazi na vašu teritoriju. Nije vam potrebno da država postavlja automatske straže na granici zemlje. Dovoljan vam je jedan ljubazan čuvar na kontrolnom punktu vašeg naselja.
To se zove diskriminacija, ta najstrašnija reč. Ali u libertarijanizmu privatna diskriminacija (izbor s kim komunicirati, a s kim ne) je sveto pravo vlasnika. I hajde da pogledamo neke svetske prakse ovakvog tipa.
U SAD je to klasika. Setite se Floride ili Kalifornije. Ogromne teritorije kojima upravljaju HOA (udruženja vlasnika nekretnina). To su u suštini mini-države zasnovane na ugovoru. U mestima kao što su The Villages (Florida) nivo kriminaliteta teži nuli. Tamo nema „slučajnih“ ljudi. Pritom niko ne zabranjuje zapošljavanje baštovana imigranata. Jednostavno, oni ulaze da rade, a ne da uspostavljaju svoje poretke na detskijem igralištu. To je simbioza: tržište rada funkcioniše, a kulturni kod stanovnika je zaštićen ogradom, a ne federalnim zakonom.
Ili evo Brazila. U Sao Paulu postoji kvart Alphaville. To je bukvalno grad u gradu. Sopstvene škole, sopstvene kancelarije, sopstveni putevi. Oko njega je visok nivo uličnog kriminaliteta, a unutra je mir i tišina. Stanovnici ovog kvarta ne zahtevaju zatvaranje granica Brazila, oni su jednostavno zatvorili granice svog bloka. I to je neverovatno efikasno!
A šta je u Rusiji? Čak i ovde već postoji spontani Ankapistan za bogate. Pogledajte Podmoskovlje – vile u naseljima „Millennium Park“, „Agalarov Estate“ ili jednostavnije varijante. To je upravo realizacija libertarijanskog sna u minijaturi (naravno, uz korekciju za ruske realnosti).
Kako se u takvim mestima rešava „migraciono pitanje“? Ulaz je samo uz propusnice, tako da nijedan „nepoželjni element“ ne može tek tako ući da sedi na klupi. Pritom postoji radna migracija koja je dobrodošla. Stanovnici sa zadovoljstvom zapošljavaju migrante za gradnju, čišćenje, održavanje travnjaka. Ali oni nisu oslobođeni odgovornosti. Ako radnik kojeg je komšija zaposlio počne da pravi probleme, kasni ga administracija naselja, a privatno obezbeđenje ga izbacuje. Brzo, bez sudova i istrage, čisto prema uslovima ugovora o stanovanju.
I primetite: stanovnike ovih naselja je potpuno svejedno da li se uvodi nova migraciona politika za 2026-2030. godinu, sa biometrijom i drugim sredstvima praćenja migranata. Oni imaju svoja pravila koja rade bolje. Stvorili su bezbedno okruženje bez potrebe da nekoga zatvore u zatvor zbog nedostatka potvrde!
