Završen je prevod poslednja dva poglavlja „Praktične anarhije„. Jedno se ticalo problema abortusa i ostavilo je na mene pozitivan utisak time što autor nije počeo da fantazira o svetloj totalitarnoj budućnosti, u kojoj svemoćna libertarianska privatna pravna društva izlažu one koji rade abortuse totalnom ostracizmu, primoravajući ove strašne kriminalce da crknu pored ograde – već je samo podsetio da državno subvencionisanje obezbeđuje prekomernu proizvodnju onoga što se subvencioniše. Iznenađujuće blago za konzervativnog moralnog filozofa.

Poslednje poglavlje se ispostavilo ne kao standardni zaključak na kraju knjige, gde se ukratko sumira ono čemu je čitalac upravo posvetio nekoliko sati svog života – već kao par potpuno odvojenih svetonazornih eseja. Jedan – o tome kako je sam Molinj imao veliku sreću što je rođen u tako divno vreme, kada može u relativnoj fizičkoj sigurnosti da „pali“ ljude rečima, i koliko bi mu bilo dosadno da živi u svetu pobedničke anarhije, gde više nikoga ne treba paliti. Drugo – kako je divno kada očistiš mozak i shvatiš da ne treba tebi da se dopadneš čitaocu, već čitalac tebi, i tada ga možeš milostivo ne banovati u komentarima. Uglavnom, tekst je veoma ličan i iskren.

U bliskoj budućnosti planiram da složim tekst u epub format, ispravljajući u procesu razne sitne greške, i, osveživši ovaj dugotrajan projekat u svojoj memoriji, iznesem već povezanu recenziju cele knjige, a ne njenih pojedinačnih poglavlja.

Poslednjih dana sam imao ozbiljan pad energije, tako da su se nakupili dugovi po tekstovima. Sada se vreme za prozorom primetno poboljšalo i računam da ću malo smanjiti taj red čekanja. Ali za početak objavljujem finalnu verziju prevoda 27. poglavlja „Praktične anarhije“ Stefana Molinjua, jednostavno zato što je za ovaj rad bilo potrebno manje kreativnog truda. Poglavlje je posvećeno opisu sistema stimulansa koji tržišno bezdržavno društvo može da stvori kako bi podstaklo dobro vaspitanje dece i, shodno tome, kaznilo loše.

Glavni nedostatak teksta je, naravno, u potpunom ćutanju o činjenici da deca i njihovi roditelji imaju zajednički budžet. Što su finansijske sankcije prema roditeljima veće, to tehnički manje novca može stići do deteta. U nekom trenutku na pragu problematičnog roditelja mora se pojaviti sveprisutni predstavnik ORS-a i objaviti da, pošto roditelj ne može da plati povećano osiguranje, može, naravno, potpuno odreći polise, ali tada njega i njegovo dete neće pustiti preko praga ni u jedno pristojno mesto (neću prepričavati, logika je otprilike ista kao i u 25. poglavlju o bezdržavnim zatvorima). Ali roditelj takođe može potpisati odricanje od prava na vaspitanje deteta, i evo, izvolite, ovde imamo listu željalaca koji žele da steknu ta prava, ne želite li da se upoznate sa njihovim ponudama? Ako danas ne prodate svoja prava, sutra će im vrednost biti niža, jer će u svim rejtingima vaše dete biti smatrano sve problematičnijim i problematičnijim. Razmislite. Nakon čega predstavnik ORS-a sa demonskim smehom nestaje u oblacima dima.

Naravno, ORS će biti finansijski zainteresovan za to da razni marginalci propadnu plaćajući povećane stope po ugovorima sa ORS-om, a zatim, na ovaj ili onaj način, predaju decu dobro vaspitanim i imućnim članovima društva, koji neće stvarati probleme okolini, ali, što je mnogo važnije, moći će dodatno novčano da motivišu inspektora ORS-a da obrati posebno pažljivo pažnju na konkretnu problematičnu porodicu. Što je više željalaca da se domognu deteta što ranije u uzrastu, to su veći finansijski stimulansi za ORS da uvodi što stroža pravila, čije nepoštovanje pokreće lanac koji na kraju vodi do finansijskog kraha porodice i rastanka sa detetom.

Kako se desilo da Molinju radije ne piše o iznuđivanju čiji je cilj oduzimanje dece roditeljima koji su proglašeni problematičnim? Zato što je on konzervativac, on je kategorički protiv državnog juvenalnog pravosuđa, i za njega je vaspitanje dece upravo od strane roditelja vrednost veoma visokog reda. Ali tržišna logika pljune u vrednosti konkretnog Stefana Molinjua.