Тег: državna regulacija

Dok se činovnici plaše, geni se lome: zašto je deregulacija bioteha pitanje opstanka celog čovečanstva

Zamisli da voziš autoputom u starom automobilu i odjednom shvatiš da kočnice već dugo ne rade. Isprva se čini da je sve u redu: samo mirno kliziš, brzina nije prevelika, vreme je lepo, vetrić ti duva u lice. Ali ispred tebe je ogromni betonski zid, i sa svakim metrom on je bliže. Otprilike tako trenutno izgleda situacija sa ljudskom genetikom.

Nekada je prirodna selekcija nemilosrdno otsecala štetne mutacije – strogo, naravno, ali efikasno. Ako su tvoji geni bili baš loši, verovatno nisi imao dece. Tako je čovečanstvo vekovima održavalo zdravlje generacija. Potom smo izgradili civilizaciju, stvorili medicinu i uradili divnu stvar: sada prežive skoro svi. Ali ova divna medalja ima drugu stranu – genetski teret. Svaka generacija akumulira sve više sitnih mutacija koje priroda ranije jednostavno ne bi propustila. Sada se sve one mirno prenose dalje. To nećeš primetiti odmah: deca se za sada rađaju sasvim zdrava. Ali statistika već beleži spor, ali siguran rast naslednih bolesti.

Na primer, pre sto godina dijabetes tipa 1 bio je presuda, danas je samo neprijatnost. Divno, zar ne? Da, ali geni odgovorni za bolest sada slobodno šetaju u našim potomcima. Mutacije rastu sa svakom generacijom kao snežna lopta. Za sada to nije kritično, ali za sto-dvesta godina može se doći do toga da svaki novi život postane lutrija sa lošim šansama. Zaplet filma „Idiokratija“ postaće stvarnost.

Pogledaj rasne pse – primer degeneracije je uočljiv i tužan. Kada su ljudi odlučili da „isključe“ prirodnu selekciju i pozabavili se selekcijom prema spoljašnjem izgledu, zdravlje rasa je propalo. Buldogi se guše, taksama se leđa lome pri minimalnom opterećenju, a labradori pate od artritisa i gojaznosti. Trebalo bi da razmislimo da li želimo takvu budućnost za čovečanstvo.

Postoji li rešenje? Naravno da postoji. Genetski inženjering i biotehnologije su već spremni da nam pomognu. Genska terapija više nije fantastika, već stvarnost. Pomoću nje se već danas spasavaju deca od najređih smrtonosnih bolesti, kao što su spinalna mišićna atrofija i srpasta anemija. I to je samo početak: potencijalno, pomoću genoterapije može se ispraviti desetine naslednih bolesti direktno u ćelijama osobe koja već živi. Ali ako gledamo dalje u budućnost, najperspektivniji pravac je editovanje gena embriona. Zamisli da se ne može samo lečiti bolest kod pojedinca, već potpuno isključiti iz genfonda zauvek. Jedna precizna ispravka u zarodšu – i više neće biti problema ni kod deteta, ni kod njegovih potomaka. Takve tehnologije se već uspešno testiraju na životinjama i tehnički su potpuno spremne za primenu na čoveku.

Ali tu u igru stupa država, ili, kako je treba pravilno nazvati, „stacionarni bandit“. Država je odlučila: ne, prijatelji, ne žurite. Hajde da postavimo deset hiljada zabrana, regulacija, licenci i birokratskih filtera na sve biotehnologije. Želite da se lečite? Dobijte lekove po milion dolara po injekciji, čak i ako je trošak njegove proizvodnje zanemarljiv. Želite da ispravite genetsku grešku unapred, u fazi zarodša? Ma ne, istrpite, to je „neetično“, nije vreme za to. Dobija se apsurd: čovečanstvo juri ka zidu, ali jedini mehaničar sposoban da popravi kočnice zaključan je u garaži pod desetNkratkih katanaca. Umesto da nauci i biznisu da slobodu, država bira da se previše osigura. Samo da ne bude gore. Iako već svake godine postaje gore.

Zašto moramo da čekamo decenijama dok birokrati i činovnici dozvole naučnicima da koriste genetske tehnologije za dobro svih nas? Zašto pristajemo na to da jedini arbitar naše budućnosti bude beskonačna komisija za etiku, koja čak nema ni sopstvenu viziju budućnosti? Šta ako nešto krene naopako? Ali zar nije nečinjenje najgore rešenje?!

Voluntarist, Bitarh

Kako je država ugušila 23andMe i ubija biotehnologiju budućnosti

Nekada je test kompanije 23andMe bio kao iPhone u svetu DNK: pljuvačka u epruvetu – i za par nedelja znaš koje te bolesti ugrožavaju, koji gen zavisnosti od kofeina imaš i ko su tvoji preci. Za 99 dolara, bez lekara i bolnica, što je bilo revolucija. Nakon pokretanja kompanije 2007. godine usledio je neverovatan uspeh, svi su bili oduševljeni, kupovali su testove u velikim količinama, a kompanija je dobila i ogromne investicije. činilo se da je to pobeda.

Ali tada na scenu stupa američki regulator FDA i kaže: „Čekajte. Gde su dokazi da su vaši testovi tačni? Šta ako ljudi pogrešno razumeju rezultate svojih testova i naškode sebi?“ Kao rezultat – 2013. godine 23andMe-u je zabranjeno prikazivanje izveštaja o zdravlju, ostavljajući samo dosadne podatke i genealogiju. Zamislite to kao da je Netflix ostao bez serija – samo sa spiskovima glumaca. Kompanija pokušava da preživi i „pleše“ sa birokratijom: dobija odobrenje za testove jedan po jedan, čeka godinama, prepisuje interfejse. 2017. joj je konačno dozvoljeno da vrati deo funkcija – ali više ne za 254 bolesti kao ranije, već samo za 10. I cena testa više nije 99, već 199 dolara.

Očigledno je da za potrošača to više ne izgleda nimalo tako privlačno. Naravno, nade su još uvek postojale, i 2021. godine 23andMe je izašla na berzu sa procenom od 6 milijardi dolara. Ali već 2024. godine dolazi do pada od 98%, pretnji delistovanjem, otpuštanjima. Takođe je došlo do hakerskog napada, milioni genetskih profila procureli su na darknet. Finalni akord – bankrot 2025. godine.

A sada pitanje za razmišljanje: gde je u celoj ovoj priči bio potrošač? Da li je želeo da zna o rizicima od Alchajmerove bolesti? Želeo je. Da li je mogao adekvatno da razume brojke? Možda. Ali država je odlučila da on nije spreman, da je rano, da je to opasno. I zategla je šrafove, jer je „tako bezbednije“. I problem nije samo u FDA-i. U Evropi, konkretnije u Nemačkoj i Francuskoj, direktni genetski testovi su uopšte zabranjeni, što znači da sami nemate pravo da saznate svoj DNK bez lekara. Baš kao u stara vremena, kada je biblioteka bila zaključana i sa vratarom.

Kompanija 23andMe nije bila idealna. Da, eksperimentisala je, monetizovala podatke, pravila greške. Ali nije je dokrajila konkurencija, niti tržište, već regulatorna mašina koja je kočila svaku inovaciju, zahtevala dokaze tamo gde je napredovao progres i onemogućavala milione ljudi da saznaju više o sebi. A moglo je biti drugačije – moglo se verovati čoveku. Davati informacije sa napomenom „nije dijagnoza“, kao što rade Google i Vikipedija. Moglo se stvoriti tržište sa konkurencijom, sa rejtingima, sa razvojem. Umesto toga – strah, zabrane i „još uvek ne može“.

Sve ovo se ne odnosi samo na 23andMe. Ovo je priča o budućnosti bioteha. Preparati genske terapije, personalizovana medicina, prevencija putem DNK – sve to zahteva slobodu delovanja i fleksibilno upravljanje koje pomaže, a ne guši. Za sada je, nažalost, realnost takva: tehnologije jure napred, a regulatori stoje sa zastavicama „stop“.

Zamislite svet u kojem možete unapred saznati svoje slabe tačke i na vreme preduzeti mere. Gde lekar ne leči simptome, već uzroke, oslanjajući se na vašu jedinstvenu genetiku. Gde bolesti ne treba samo lečiti, već sprečavati. To je budućnost koja je već mogla nastupiti, da je „stacionarni bandit“ malo popustio stisak. Umesto toga, živimo u svetu gde prolomi stalno nailaze na birokratski zid. Startapi i inovacije su primorani godinama da dokazuju očigledno, dok tehnologije zastarevaju, a novac investitora nestaje.

I za kraj. Čije su to informacije – geni čoveka? Ko treba da odlučuje da li čovek sme znati o svojim rizicima, mutacijama, šansama? Sam čovek ili činovnik u kravati koji smatra da „građanin neće razumeti“?

Priča o 23andMe nije samo pad jednog startapa. To je podsetnik: sloboda, uključujući i genetsku, ne dolazi lako, za nju se takođe mora boriti. U suprotnom rizikujemo da ostanemo u svetu gde tehnologije postoje, ali se ne smeju koristiti. U svetu gde se budućnost stalno odlaže zbog beskonačnih „ne sme“. Hajde da ne dozvolimo da to postane naša stvarnost!

Voluntarista, Bitarh

Prestanite da se plašite meteorita!

Zamislite osobu koja je u vrel dan leta obukla skijački kostim, zato što „šta ako slučajno padne sneg?“. Da, bezbednost je važna, ali ako se previše osiguravate stalno i svuda, rizikujete da izgledate u najmanje čudno, a u najviše – da izgorite od pregrevanja. Naravno, mi kao libertarijanci obožavamo slobodu izbora i ličnu odgovornost. Ali kada dođe do dizajniranja proizvoda, politike ili još jednog „revolucionarnog“ startapa, mnogi se odjednom pretvaraju u apostole osiguranja od sveopšteg potopa, bukvalno vičući: „A šta ako udari meteorit? Hajde hitno da utroistimo budžet za titanijumsku kupolu!“.

A hajde da pokušamo! Problem? Resursi su konačni. Ubaciš sve u jedan parametar – ostali mršave kao student pred ispite. Kao u klasičnoj priči o tvrđavi: možeš graditi zidove debele dva metra, možeš iskopati rov, a možeš držati garnizon. Uraditi sve i odjednom? Samo ako imaš bankovni račun Saudijske Arabije. Ostali imaju neizbežan izbor samo jedne opcije.

Evolucija je odavno objasnila pravilo ravnoteže. Pogledajte pauna: rep je glamurozan, ali on leti kao vreća krompira. Paun je uložio „evolucione poene“ u marketing, a ne u R&D avijacije za migracije. Ili noj: odrekao se krila lovaca, zato trči kao bolid Formule 1. Svako svoje, ali niko od njih nije pokušao da bude istovremeno Betmen i Supermen – to je previše skupo.

Sada se prebacimo iz savane u moderni svet. Uzmimo na primer državne strukture koje vole da se „previše osiguravaju“. U poteri za totalnom bezbednošću i kontrolom, oni stvaraju glomazne zakone i regulative, pretvarajući život u birokratski pakao. Kakav je ishod? Ekonomija „teži“, postaje neprilagodljiva, a građani nesrećni. Svi resursi odlaze na borbu protiv zamišljenih i retkih rizika, a startapi beže u susedne jurisdikcije gde je dozvoljeno grešiti – i rasti.

U biznisu je ista pesma. Kompanije koje se plaše rizika i troše svu snagu i novac na osiguranja i preosiguranja, skoro nikada ne postaju lideri tržišta. Pretiču ih oni koji umeju da preuzmu razumne rizike i razumeju da je nemoguće pripremiti se za sve odjednom. Želiš apsolutni uptime servera? Ulaži novac u redundansu, kao u „pronalažak“ NFT-ova zimi 2021. Ali budi spreman da za UX, marketing i plate više neće ostati ništa.

Dok vi gradite bunker za slučaj zombi apokalipse, vaši konkurenti mirno osvajaju tržište. I ako se apokalipsa ipak desi, ona sasvim može izgledati drugačije nego što ste očekivali. A i do đavola s tim – neka zombiji sada brinu kako će se nositi sa preduzetnicima koji su navikli da rizikuju i adaptiraju se brže od svih!

Naravno, ne sme se „ignorisati rizici“. Izračunavati ih i uzimati u obzir je veoma važno. Ali ne postanite robovi jednog jedinog košmara. Paradoks: što se jače držiš za „worst-case“ (najgori scenario), to bliže pliva „second-worst“ (drugi po opasnosti scenario), za koji nije bilo ni vremena ni živaca. Glavno je pamtiti balans. Priprema za najgori scenario je korisna i možda čak i neophodna, ali ako se kladiš samo na to – postoji velika šansa da propustiš mnoštvo mogućnosti i ostaneš ni s čim. Život, ekonomija, evolucija – sve su to igre sa ograničenim resursima. Uspeh čeka one koji razumeju da je nemoguće biti spreman apsolutno na sve.

Tako da ne vredi nositi kacigu od folije, bolje je proveriti vremensku prognozu, izabrati umerenu kremu za sunčanje i kreni – gradi. Da, može vas prsnuti prva bara. Ali alternativa je život u skafandru, gde ne možete ni popiti kafu. I ako sutra ipak padne meteorit… barem smo proživeli dan bez nepotrebnog titanijuma na glavi.

Voluntarist, Bitarh

Može li slobodno tržište da nas oslobodi oligarha?

Verovatno ste se često susretali sa pitanjem rasta oligarhata i koncentracije kapitala. Takođe se moglo postaviti pitanje da li je ovaj problem rešiv pomoću decentralizacije i deregulacije tržišta. Naravno, odmah ćemo napomenuti da ovde niko ne može ponuditi čudesno i magično rešenje za sve probleme čovečanstva. Ali hajde ipak da pogledamo kako upravo slobodno tržište i prava konkurencija mogu olakšati, ako ne potpuno rešiti, ovu staru bolest ekonomije.

Suština oligarhije je jednostavna – kapital privlači kapital. Novac ide novcu, kako se kaže. Što više bogateite, to vam postaje lakše da dalje bogatite. Pre ili kasnije, sav veliki biznis počinje da liči na zatvoreni klub, gde je ulaz običnom smrtniku zabranjen. Mnogima će se činiti da je sve jasno – potrebno je strogo regulisati aktivnosti bogataša i oduzeti deo njihovih sredstava. Ali ako zakopamo dublje, državne regulacije im češće pomažu. One ne samo da se ne bore protiv oligarhata, već stvaraju staklenik za njegov procvat. Zašto? Zato što velike kompanije imaju resurse da zaposle armiju pravnika, računovođa i lobista koji vešto zaobilaze sve barijere. S druge strane, mali preduzetnici tonu u birokratskim džunglama.

Pa zašto onda deregulacija može pomoći? Zamislite: tržište je ogroman okean. Državne regulacije su veštačke prepreke, grebeni i ostrva oko kojih je zgodno graditi lična kraljevstva. Ako se oni uklone, ogromni okean postaće mnogo teže podeliti na udobne „uglove“. Slobodna konkurencija je kao oluja koja konstantno razbija sve monopole i ne dopušta im da se učvrste. Konkurirati znači živeti, stajati u mestu znači tonuti. Setite se kako je internet uništio tradicionalne monopole: taksiste, medije, maloprodaju. Pojavili su se novi igrači – Uber, YouTube, Amazon – i okrenuli sve naglavačke. Da, oni su sada novi giganti, ali su se pojavili upravo zato što stare regulacije nisu stigle za tehnologijama.

Decentralizacija je još jedan instrument zaštite od oligarhije, novi nivo. To nije samo ukidanje pravila, već prenos kontrole nad resursima i imovinom od grupe „izabranih“ u ruke mnoštva učesnika na tržištu. Setite se kriptovaluta i blockchain tehnologija. Njihova glavna ideja je: zameniti centralizovanu kontrolu transparentnim pravilima koja se ne mogu menjati za nekoga konkretnog. Kao rezultat, gradi se sistem u kojem nijedan učesnik ne može dobiti prednost samo zahvaljujući položaju ili vezama u vladi. Decentralizacija uništava samu osnovu za oligarhat. Nemoguće je izgraditi imperiju na kontroli onoga što nikome ne pripada.

Ali to nije idealna pilula, a slobodno tržište i decentralizacija nisu apsolutni lekovi protiv pohlepe i nepoštenja. Neki ljudi će i dalje pokušavati da stvaraju kartele, zavere i prevarantske šeme. Ali bez državnog pokroviteljstva, bez birokratskih „mirnih luka“, biće im mnogo teže. Konstantna otvorena konkurencija sama postaje regulator.

Da sumiramo: da, deregulacija i decentralizacija nisu idealne. Ali one sigurno oduzimaju oligarhiji njen glavni adut – podršku države. One ne leče samo simptome, već uklanjaju sam izvor bolesti. Slobodno tržište je neprekidna bitka ideja, proizvoda i talenata, gde niko ne može da miruje na lovorovim grančicama. Naravno, odluka je na vama – šta izabrati. U svakom slučaju, zanimljivije je živeti u svetu gde svako ima šansu da pobedi, a ne samo oni koji sede bliže državnom koritu.

Voluntarist, Bitarh

Previše skupa privatnost: kako dobre namere činovnika uništavaju internet

Znate li koja je razlika između dobrih namera i stvarnog rezultata? Naravno, u broju uništenih sudbina. Kada su EU i SAD uveli GDPR i CCPA regulative za zaštitu personalnih podataka, sve je zvučalo lepo: „Zaštitićemo vaše podatke od zlonamernih korporacija!“ Rusija je sa svojim FZ-152 takođe pratila trend sa idejom da zaštiti građane od digitalnih razbojnika i zapadnih agenata. Zamisao je izgledala dobro, ali šta je na kraju ispalo?

Prvi paradoks: vaši podaci i dalje šetaju mrežom kao mačka po krovovima u proleće. Curenja? Svake godine biju rekorde! Samo zamislite, sa GDPR-om u Evropi se dogodilo više od 160 hiljada curenja u prve godinu i po dana. U Rusiji je situacija uopšte anegdotna: podaci skoro svih odraslih građana su već procureli na mrežu. I o kakvoj zaštiti ovde govorimo?

Drugi paradoks: zakoni su kao da su protiv tržišnih giganata, ali upravo oni su izvukli korist. Google i Facebook su nakon uvođenja GDPR-a zapravo videli rast udela na tržištu oglašavanja. Zašto? Oni jednostavno imaju dovoljno novca za armiju pravnika i tehničara, što drugi ne mogu priuštiti. A usklađivanje sa GDPR-om ili CCPA-om postalo je noćna mora za mala preduzeća i startape; mnogi to jednostavno nisu mogli da izdrže i zatvorili su se.

Treći paradoks: umesto rasta poverenja, dobili smo samo iritaciju zbog beskonačnih banera o kolačićima i zahteva za dozvolom za svaki korak. Ljudi ne čitaju – samo kliknu „Slažem se“. To je kao oni bankarski uslovi koje niko ne čita, a onda se iznenadi: „Kako to da dugujem 5 hiljada rubalja mesečno za održavanje računa?“.

Još jedan neprijatan momenat je lokalizacija podataka. U Rusiji zakon zahteva čuvanje podataka građana na lokalnim serverima, navodno radi zaštite informacija od zapadnih obaveštajnih službi. Rezultat? Umesto Google-a ili LinkedIn-a, Rusi su dobili lokalne analoge sa sumnjivom sigurnošću i niskim kvalitetom usluge. To je kao da vas teraju da kupujete hleb samo u jednoj prodavnici, obrazlažući to time da je „bezbednije“. Ali kada nema izbora, kvalitet obično opada, a cena raste.

Postoje i zabavni primeri: mnogi američki sajtovi su jednostavno blokirali pristup iz EU nakon GDPR-a, odlučivši da su evropski korisnici „previše skupi“ za održavanje. Zamislite, želite da posetite omiljeni resurs, a on vam kaže: „Izvinite, vi ste previše skup klijent, do viđenja!“ Absurd? Da, ali to je nova realnost zaštite podataka.

Šta onda da radimo? Libertarianski pristup, umesto gušeće državne regulative, nudi zdrav razum i tržišne mehanizme. Pre svega, to su dobrovoljni standardi umesto birokratije. Neka biznis sam razvije efikasna pravila zaštite podataka. A ako se potrošači nečim ne zadovolje – oni će otići kod konkurencije koja poštuje privatnost. Jer, ako kompanija greši – tržište će je kazniti, klijenti će otići, a profit će pasti. To radi efikasnije od bilo koje provere Roskomnadzora i kazni.

Ali ono što će najviše pomoći je korišćenje tehnoloških rešenja umesto papirnog haosa. Na primer, end-to-end enkripcija, gde pristup vašim porukama i fajlovima imaju samo pošiljalac i primalac. Čak i ako podaci dospeju u tuđe ruke, haker će videti samo besmislen skup simbola. Još jedan važan pristup je minimizacija prikupljanja podataka. Zašto prikupljati sve podatke redom, ako je dovoljno dobiti samo minimalno neophodne?! Za većinu servisa na mreži dovoljni su samo korisničko ime i lozinka. Što manje podataka, to manje rizika. I još nešto – decentralizovano čuvanje. Umesto jedne velike baze podataka koja mami hakere, informacije se mogu rasporediti po mnogim nezavisnim tačkama, što zlonamernicima višestruko otežava život. Ukratko, tehnologije omogućavaju zaštitu privatnosti mnogo efikasnije nego državni zakoni i beskonačne provere.

Kao što vidimo, dobra namera nije isto što i dobar zakon. Činovnici su hteli najbolje, ali su dobili kao i obično. Bolje hajdemo verovati ljudima i biznisu, a ne birokratima i uputstvima koja nam nameću!

Voluntarist, Bitarh

Grad Diaspar – kako preterana kontrola pretvara utopiju u zastoj

U romanu Artura Klarka „Grad i zvezde“ (1956) opisan je veličanstveni grad Diaspar – poslednje utočište čovečanstva u dalekoj budućnosti. Njegovi stanovnici žive u luksuzu i sigurnosti, praktično večnim životom. Ali za ovu stabilnost plaćena je visoka cena. Grad je potpuno zatvoren u sebi: niko ne napušta njegove zidove, ništa zaista novo se ne dešava. Diaspar je „visokotehnološki spomenik stagnaciji“, gde milioni godina prolaze bez promena, a duh avanturizma i otkrića je izgubljen. Zvuči kao naučna fantastika. Ali, ne čini li vam se da se naš savremeni svet kreće u istom pravcu? Hajde da analiziramo kako se to manifestuje u različitim sferama našeg društva.

Prvo ćemo razmotriti aspekt komfora i tehnologije. U Diasparu su potrebe stanovnika u potpunosti zadovoljene (hrana, smeštaj, zabava); pristup visokotehnološkim zabavama i „virtuelnim svetovima“ je praktično neograničen; ljudi žive skoro večno zahvaljujući regeneraciji iz „skladišta memorije“. U razvijenim zemljama savremenog sveta takođe postoji visok nivo životnog komfora – stabilne isporuke hrane, usluga, medicinska pomoć, stambeni uslovi; digitalno okruženje (društvene mreže, virtuelna stvarnost, kompjuterske igre) može čoveka „zatvoriti“ u njegovu sopstvenu informacionu „mehurić“ stvarnost; naučnici rade na tehnologijama za produžetak života. Naravno, visokim tehnologijama i komforu treba težiti, međutim, ne sme se zaboraviti da odsustvo suočavanja sa izazovima spoljašnje sredine ometa čoveka u razvijanju izdržljivosti i fleksibilnosti.

Važno je obratiti pažnju na strah od promena i samoizolaciju. Stanovnici Diaspara su uvereni da iza zidina grada nema ničega, a ako i ima, to je sigurno neprijateljsko; istraživanja spoljašnjeg sveta su prekinuta; na nivou društvene svesti postoji tabu oko samog čina izlaska iz granica grada. U savremenom društvu takođe je prilično rasprostranjen strah od „stranog“ (zbog imigracije, kulturnih i političkih protivurečnosti, terorizma i sl.); u nizu slučajeva države ili zajednice podižu „informacione“, ekonomske i političke barijere, težeći da sačuvaju unutrašnju stabilnost; ponekad pretervena težnja ka sigurnoj i „sterilnoj“ sredini vodi do odbijanja otvorenosti, fleksibilnosti i dijaloga. Ali kada društvo počne da doživljava celokupnu spoljašnju sredinu kao pretnju, ono se zatvara i gubi kreativni impuls za razvojem.

Još je važnije razmotriti faktor gubitka rizika. U Diasparu je praktično sve pod kontrolom: od klime do ljudskih života (besmrtnost, regeneracija); socijalni i lični „rizici“ su svedeni na minimum: svaka greška može biti „ponovo zapisana“, svaka opasnost je unapred isključena. U savremenom društvu sve više sfera se automatizuje; društvo sve češće teži da se osigura od svih rizika – složena pravna baza, mere bezbednosti, cenzura potencijalno „traumatizujućih“ tema, pri čemu se gubi element izazova i prevazilaženja, koji su nekada bili neizostavni deo rasta i razvoja. Zajednički momenat je sledeći: težeći „nultom riziku“, može se propustiti sama suština ljudskog iskustva – sposobnost izlaska iz granica poznatog.

Opasan će takođe biti faktor „mehurića“ samodovoljnosti i globalnih izazova. Diaspar se zatvorio u sebe, ljudi čak i ne predstavljaju kakvi resursi ili pretnje mogu biti izvan granica. U savremenom svetu mnoge ljude ne brinu globalni problemi (demografski kolaps, pogoršanje ekologije), sve dok je u njihovoj „lokalnoj zoni komfora“ sve u redu. Na taj način, živeći u „mehuriću“ stabilnosti, društvo postaje ranjivo na iznenadne krize, jer prestaje da posmatra stvarnost u njenoj punini.

Lična sloboda i odgovornost – najbolji su recept protiv stagnacije. Ako se ljudima da više samostalnosti, mnogi će postupati razumno i kreativno. Da, sloboda je rizik, haos mogućnosti. Zauzvrat, i razvoj i energija života idu ruku pod ruku sa rizikom. Diaspar je izabrao apsolutnu sigurnost po cenu stagnacije. Mi pak možemo izabrati slobodu i kretanje napred. Svet ne mora nužno biti ili komforan ili živ – balans je moguć ako ne zaboravimo vrednost slobode.

Voluntarista, Bitarh

Kako investiciona ograničenja učvršćuju moć i bogatstvo elita

Zamislite da ste talentovana, pametna i, što je najvažnije, vredna osoba. Možda ste čak i finansijski potkovani: čitate knjige o Buffetu, pratite nekoliko blogera investitora i čak znate po čemu se obveznica razlikuje od akcije. Ukratko, vi ste sjajni i spremni da uzmete od života sve.

Ali tada vam država nežno tapne po ramenu i kaže: „Hej, druže, stani-stani! Previše si siromašan da bi investirao u zanimljive stvari. Bolje položi novac u banku pod 4% i ne pravi probleme“. Znaño? Dobrodošli u svet ograničenja za „nekvalifikovane investitore“.

Šta se zapravo dešava? U mnogim zemljama (SAD, Rusija, EU) važi približno ista šema: vlasti dele investitore na dve kaste – „kvalifikovane“ (oni koji imaju mnogo novca i potrebne papire) i „nekvalifikovane“ (svi ostali). Kvalifikovani mogu investirati bilo gde: ventura startapi, hedž fondovi, IPO, kriptovalute, složeni derivati – ukratko, bilo koji ukusni zalogaj sa potencijalom rasta od stotine procenata.

A običnom čoveku, čak i ako ima IQ viši od mnogih milionera, put tamo je zatvoren. Istina je da su u nekim slučajevima ljudi pronašli zaobilazne puteve preko kriptovaluta: zahvaljujući njima je moguće investirati u startape i projekte koji bi inače bili potpuno nedostupni zbog formalnih ograničenja. Država nas, obične smrtnike, štiti od rizika. Kao da kaže: „šta ako izgubimo novac i postanemo još siromašniji?“.

Ali evo paradoksa: kazina i kladionice – izvolite. Lutrija – uvek im je drago! Krediti pod 25% godišnje – „dragi, uđi, dobro sidošao!“. A startap tvog poznanika – e, ne, to je previše rizično, pa ti nisi milioner da bi u to investirao! Ironično, zar ne?

Takva ograničenja dovode do banalnog finansijskog aparthejda: bogati dobijaju pristup najprofitabilnijim investicijama i postaju još bogatiji, dok su srednja klasa i siromašni primorani da se zadovolje mrvicama – depozitima i obveznicama sa niskim prinosom. U SAD, na primer, samo 13% domaćinstava spada u kategoriju akreditovanih investitora. Upravo oni dobijaju pristup ventura poslovima koji od 1000 dolara prave milion. A prosečan Džon Smit mora tužno posmatrati uspeh drugih, zadovoljavajući se dosadnim ETF-ovima na S&P 500.

Rusija je otišla još dalje: „nekvalifikovanima“ uopšte nije dozvoljeno investirati u strane akcije. Tesla, Apple, Nvidia? Zaboravi! Tvoj udeo su akcije „Gazproma“, depozit sa prinosom nižim od inflacije i državna penzija. Ukratko, sedi mirno i sanjaj o povišici plate u fabrici. A Evropa? Tamo su regulatori uopšte odlučili da ljudi „nemaju legitimnu potrebu“ da investiraju u kriptoderivate ili koriste visok kreditni poluga (leverage). To je kao reći čoveku: „Ti nemaš legitimnu potrebu da zarađuješ više“. Hvala, baš ste brižni!

Kome je to isplativo? Zamislite: ako čovek mnogo zarađuje od investicija, on postaje finansijski nezavisan. Više se ne plaši šefa, otkaza, krize. Dobija novac, vreme i ono najstrašnije za vlast – mogućnost da razmišlja o politici. Vlasti uopšte nije u interesu da srednja klasa brzo obogati i prestane da zavisi od plate i države. Jer, dok od jutra do mraka rabiš na poslu koji ne voliš, otplaćuješ kredite i pokušavaš da spojiš kraj s krajem, sigurno nemaš vremena za mitinge i proteste. Nemaš vremena da razmišljaš ko tamo gore krade budžet – moraš nahraniti porodicu i platiti hipoteku! Na taj način, investiciona ograničenja idu u prilog ne samo super-bogatima (koji zadržavaju ekskluzivne investicione mogućnosti), već i državama kojima je lakše upravljati umornim i ekonomski zavisnim stanovništvom.

Šta raditi i kako živeti dalje? Problem nije u tome što su investicije opasne. Problem je u tome što je država odlučila da ste vi dete, nesposobno da samo donese odluku o sopstvenom novcu. Ako sutra pojawi se novi Apple ili Google, saznaćete za to poslednji, kada akcije već izađu na berzu i porastu desetine puta. A do tada, slatke mrvice će pokupiti oni isti „kvalifikovani“. Vreme je da se vrati pravo na rizik!

Voluntarist, Bitarh

Biohacking i sloboda sprovođenja eksperimenata nad sobom

Kroz celu istoriju ljudi su eksperimentisali i sprovodili različite procedure nad sobom. Probali su raznu hranu i medicinska sredstva, prolazili kroz raznovrsne rituale i slično. U nekim slučajevima, ovakvo eksperimentisanje je čak imalo značajnu naučnu vrednost. Tako, u jednom članku navodi se 465 primera kada su istraživači proveravali uzročnike bolesti, testirali nove preparate ili sprovodili neke druge procedure na sebi. I mada je 8 od ovih slučajeva završilo letalnim ishodom, što govori o prisustvu određenog rizika u ovakvim eksperimentima, velika većina njih (89%) dovela je do pozitivnih rezultata – potvrde ranije iznetih hipoteza ili dobijanja vrednih podataka.

Naravno, danas postoji negativan stav prema ovakvom eksperimentisanju, kao i uopšte prema samostalnom mešanju u telo i zdravlje čoveka. Ogromnu ulogu u tome je odigrala državna regulacija, koja postavlja stroga ograničenja tome čime se čovek sme baviti, a čime ne, često insistirajući i odlučujući umesto običnih ljudi da će tako navodno biti bezbednije. Država je učinila sve kako sprovođenje biomedicinskih eksperimenata i procedura ne bi bilo izvan granica odobrenih ustanova.

Uпрочем, sve to nije sprečilo postojanje biohakovanja. Pre svega, primetićemo da su mnoga sredstva za njegovu realizaciju veoma rasprostranjena i nikako nisu regulisana, budući da su jednostavno bioaktivni suplementi. Niko vam ne može zabraniti da, oslanjajući se na aktuelna istraživanja ili knjige o biohakovanju, nabavite određene vitamine ili nootropike i uzmete ih u navedenim dozama i na naveden način, a naročito ne i da modifikujete svoj način života ili ishranu, oslanjajući se na eksperimentalne podatke ili čak hipotetičke pretpostavke. Uzgred, prilično dobra zbirka korisnih sredstava i praksi može se naći u knjizi Darje Babkine „Biohakovanje mozga: kako upravljati neurohemijom, emocijama i inteligencijom“, koja je izašla ove godine.

Međutim, na tome se stvar ne završava. Savremene tehnologije omogućavaju organizovanje čak i celih genetičkih laboratorija u kućnim uslovima, i već postoje gotova rešenja za to. Na primer, za samo 3000 dolara može se nabaviti kućna laboratorija sa svim dodacima za bioinženjering od „The Odin“-a (a edukativni setovi za najjednostavnije eksperimente koštaju svega stotine dolara). Za uputstvima o tome šta tačno raditi sa takvom laboratorijom takođe ne treba ići daleko – može se jednostavno korak po korak reprodukovati ono što je urađeno u različitim istraživanjima. Upravo je to uradio jedan biohaker, čiji video možete pogledati ovde, kako bi ispravio svoju netoleranciju na laktozu – on je jednostavno ponovo kreirao preparat za gensku terapiju iz eksperimenta na miševima i isprobao ga na sebi. Rezultat je bio odličan – samo jedna pilula omogućava slobodan unos mlečnih proizvoda više od godinu dana, bez ikakvih negativnih posledica.

S obzirom na to koliko je savremena nauka zaglavila u bezbrojnim regulacijama i potrebi da se čeka državno odobrenje, ponekad čak decenijama, biohakovanje može dati impuls progresu u sferi biotehnologije, naročito ako govorimo o rešenjima koja su ljudima potrebna ovde i sada, za lečenje njihovih bolesti i različitih stanja koja donose nelagodu, a za koja još uvek ne postoji dovoljno efikasno rešenje među onima koja je državni regulator odobrio i pustio na tržište.

Postoji li u tome opasnost? Naravno, među onima koji se bave biohakovanjem ponekad će doći do nepoželjnih ishoda. Ali ljudi imaju puno pravo da dobrovoljno preuzmu takav rizik, a pokušaj uvođenja totalne zabrane samoeksperimentisanja ne bi bio opravdan, a u velikoj meri ni izvodljiv. Čak i sada postoje potpuno prihvatljive vrste aktivnosti koje nose ogromne rizike, na primer, ekstremni sportovi. I ako čovek može izabrati da se bavi bejsdžampingom, planinarenjem ili motokrosom, zašto onda ne može izabrati da kontroliše biohemijske procese svog organizma, ili čak da edituje svoj genom?

Voluntarist, Bitarh