Libertarijanska teorija rata. 3. Primena teorije rata.
3.2.1. Grupa protiv pojedinca
Napad grupe na pojedinca – izuzetno poželjan za napadače, a samim tim i veoma popularan scenario privatnog rata. Ostaje razjasniti kako treba da postupi libertarijanac kada se nađe u ulozi pojedinca koji se brani, i kako u slučaju da deluje u sastavu napadačke grupe.
3.2.1.1. Ako vas napadnu
Ako je napad iznenadan, verovatno ste mrtvi ili onesposobljeni. Ako ste iz nekih razloga zadržali sposobnost za akciju, najverovatnije ćete bežati.
U tako nejednakoj situaciji teško je ozbiljno razmatrati ograničenja koja bi vam mogla biti nametena potrebom da se pridržavate libertarijanskih principa. Čak i ako u pokušaju da izbegnete smrt možete nekome naneti određenu kolateralnu štetu, nemate posebnih razloga da oklevate: okolina će obično odgovornost za takve slučajnosti pripisati progoniteljima. Verovatno se o vašoj odgovornosti može govoriti samo u slučaju da tokom povlačenja upotrebite moćno oružje neizboračnog dejstva u uslovima velike koncentracije nevinih ljudi. I ako odlučite da uzmete taoca koji nije među napadačima. Ako je moguće izbegavati ovakve ružne poteze, bolje je to, naravno, učiniti. Ponovo, ne zaboravimo na državu, čiji predstavnici obično vode mnogo strožim kriterijumima srazmernosti pri samoodbrani. U svakom slučaju, prikupljanje dokaza da ste upravo vi u ovom ratu bili žrtva napada i da ste delovali dovoljno pažljivo biće korisno, iako je to u poređenju sa preživljavanjem zadatak niskog prioriteta.
Čim uspete da se udaljite od neposredne opasnosti, imate različite opcije za delovanje. Možete potražiti nekoga ko će stati u vašu odbranu i uz njihovu pomoć postići mir sa napadačima. Takođe možete pokušati da pronađete saveznike koji će vam pomoći da pobedite napadače. Ako iz nekih razloga nemate mogućnost da pronađete grupu za podršku, preostaje ili da pokušate da se konačno sakrijete i time zapravo okončate rat zbog odsustva protivnika, ili da pređete na scenario 3.1.2.1, odnosno da pripremite iznenadni napad na neprijateljsku grupu. Koji od ovih opcija odabrati je pitanje taktike, potpuno se određuje kontekstom, a sa tačke gledišta libertarijanske ideologije nema nikakvih aprijornih preferencija u tom pogledu.
3.2.1.2. Ako napadate vi
Sada ćemo razmotriti scenario u kojem vaša grupa napada nekog pojedinca. To je sasvim razumno ponašanje sa vaše strane. Prvo, obezbedili ste sebi brojčanu nadmoć. Drugo, sam činjenica da libertarijanac ne napada sam, već uz dobrovoljnu podršku saveznika, već svedoči o tome da njegove subjektivne predstave o pravdi neko deli. Uostalom, sa tačke gledišta državnih zakona, vas lako mogu klasifikovati kao organizovanu kriminalnu grupu, i to treba imati na umu prilikom planiranja operacije, ako je planiranje uopšte bilo prisutno (naposletku, mogli ste napasti i potpuno spontano).
Međutim, napad grupe na pojedinca nameće ozbiljne obaveze. Sigurno će vas pitati ako ga ubijete, umesto da se ograničite na njegovo onesposobljavanje kako biste ga kasnije mogli suditi. Obavezno će vas pitati ako budete toliko nepažljivi da tokom vašeg napada stradaju nedužne osobe. Konačno, teško će vas razumeti ako pre napada ne uputite propisane ritualne pretnje, pružajući protivniku mogućnost da se preda na vašu milost bez borbe.
U vezi sa tim, bilo bi razumno sebi priuštiti luksuz poput izdvajanja člana grupe koji će beležiti događaje. To će vam omogućiti da opravdate opravdanost svojih postupaka (ili će poslužiti kao dokaz protiv vas, ako se ti postupci smatraju nezakonitim). Takođe, beleženje postupaka članova grupe biće korisno i prilikom analize nakon akcije. Na kraju krajeva, spontane vojne akcije radi uspostavljanja pravde su dobre, ali ako se rezultatom postigne puna borbena usklađenost – to je još bolje.
3.2.2. Grupa protiv grupe
Rat između dve grupe sa jasno definisanim članstvom jeste ono što je rat bio pre pojave nacionalne države. Upravo o toj vrsti rata se tradicionalno pišu taktička uputstva. Upravo se takav rat podrazumeva kao neka moralna referenca u svim međudržavnim humanitarnim konvencijama. Ključna karakteristika takvog rata, prema konvencijama, jeste u tome što postoje jasno definisane kategorije kombatantâ i nekombatantâ. Prvi učestvuju u ratu, drugi su obavezni da se uzdrže od učešća, i zahvaljujući tome imaju pravo na to da se ratujuće strane uzdrže od nanošenja štete njima.
Rat grupe protiv grupe je veoma složen poduhvat koji je besmislen posmatrati kao konflikt nekog agresora sa nekom žrtvom. Po pravilu, do rata dovodi prilično zapleten konflikt u kojem se uz odgovarajuću volju može pronaći casus belli za svaku od strana, a ako se konflikt dovoljno oduži, rasprave o tome ko je prvi počeo potpuno gube praktični smisao.
Podrška jedne ili druge ratujuće grupe ili njenih pojedinačnih učesnika od strane trećih lica može biti određena najrazličitijim okolnostima. I to nipošto nije „neki sud je doneo presudu da je takva i takva strana kriva za rat“. Pre će ta podrška biti uslovljena ličnim stavom onoga ko pomaže prema predmetu konflikta, narativima ratujućih strana, pojedinim epizodama ratnih radnji, informacije o kojima je takođe dobio od zainteresovanih lica… U suštini, dobijanje spoljne podrške je jednostavno diplomatski uspeh jedne ili druge ratujuće strane. Iako će, naravno, svaka takva podrška od strane te strane biti tumačena kao potvrda da je na njenoj strani pravda.
Odlučnost učesnika da nastave rat i odlučnost spoljnih subjekata da nastave podršku u velikoj meri se hrani duhovima koji su uključeni u ovaj rat.
Kakva su ograničenja libertarijanaca koji su uključeni u rat grupe protiv grupe? Pre svega, oni su veoma zavisni od svojih libertarijanskih duhova, od kojih je najjači duh slobode. To znači da je za libertarijanca kritično dobrovoljno učešće u ratu. Iz te pozicije on ocenjuje i sopstveno učešće i mogućnost podrške jednoj ili drugoj ratujućoj strani. Svako prisiljavanje na rat odmah za njega označava ratujuću grupu kao neprijatne tipove koje nije poželjno podržavati, a još više treba izbegavati ulazak u tu grupu. Iako su, naravno, moguće varijante postupanja u duhu „momci, ne sramotite se, pustite regruta, ja ću ići umesto njega kao dobrovoljac”.
U manjoj meri, ali takođe prilično značajnoj, libertarijanac obraća pažnju na kolateralnu štetu po one koji nisu uključeni, koju ratujuća grupa dopušta. Tačnije, na one napore koje ona ulaže da toj šteti ne bi došlo, ili barem da je minimizira, ili barem da je nadoknadi.
Sledeći po značaju su pragmatični faktori: koje ciljeve grupa deklarše i na koji način pokušava da ih postigne. Racionalnost u ovom pitanju, naravno, utiče na procene libertarijanca na pozitivan način.
Konačno, faktor koji je moralno najmanje značajan za libertarijanca jeste na čijoj strani u međugrupnom sukobu nastupaju države čija je jurisdikcija mesto gde se odvijaju međugrupne vojne operacije. Države su u ovom slučaju samo okruženje. To okruženje je veoma agresivno. Njegov uticaj može biti veoma veliki. Uslovi ovog okruženja mogu se koristiti u vojnim operacijama. Na njega se mora prilagoditi kako bi se izbegla nepotrebna šteta, koja može, između ostalog, ugroziti uspeh rata. Ali menjati svoju poziciju u sukobu zbog pozicije države je za libertarijanca, naravno, nepristojno.
3.2.3. Grupa protiv države
Po čemu se država razlikuje od grupe u kontekstu rata? Pre svega po bezličnom karakteru države. U njoj ne ratuju ljudi, već funkcije. Tamo gde čovek ima ličnu motivaciju, državni službenik ima službenu dužnost. Nakon odlaska sa funkcije koja podrazumeva učešće u ratu, državni službenik obično jednostavno prestaje da ratuje i iskreno ne razume kakve bi protivtežene mogle biti upućene njemu.
Šta razlikuje rat države sa grupom ljudi od rata između država? Država grupi uskraćuje subjektivnost i, shodno tome, zvanično ne tumači ono što se dešava kao rat. To je jednostavno terorizam, ako je reč o delovanjima grupe, i antiteroristička operacija, ako je reč o delovanjima države. Mogućnost mirovnog sporazuma nije podrazumevana.
Dakle, vi ratujete protiv države kao dela grupe. Uopšte govoreći, u tom trenutku vi striktno sledite svojoj moralnoj dužnosti libertarijanca, ratujući protiv države za svoju slobodu. Čak i ako ograničavate svoje ciljeve na preuzimanje kontrole nad nekim resursima koje je država uzurpirala, ili vas jednostavno pokreće mržnja prema trenutnom političkom režimu, na nivou osnovnih koncepata sve se svodi na borbu za slobodu i na to da država kao takva nema pravo na postojanje.
Kao što je već ranije rečeno, drugi libertarijanci vas mogu sasvim opravdano kritikovati zbog neblagovremenosti napada, loše pripremljenosti ili neurednog načina vođenja borbenih radnji, ali ne zbog samog činjenice naoružane borbe protiv institucionalnog agresora.
Nećemo razmatrati egzotičan scenario „privatna vojna kompanija vrši spoljnu agresiju na državu susednu njenoj bazi“. Mnogo je verovatnije da se vaša grupa sastoji pretežno od podanika te države. A to znači da određeni deo stanovnika države nije vaš neprijatelj. To znači da morate znati jasno da izdvojite ko će tačno biti vaše mete, a ko saveznici, potencijalni saveznici ili jednostavno neborci, sa kojima se možete lako stapati kako biste izbegli neprijateljski napad. Drugim rečima, morate u državi izdvojiti grupu svojih neprijatelja, i nakon toga ćete imati običan rat grupe protiv grupe. Što će izdvojena grupa biti manja, to će se sa manje krvi moći pobediti.
Pošto umesto ljudi u državi deluju funkcije, kriterijum za izdvajanje grupe neprijatelja biće, naravno, funkcije koje ljudi zauzimaju. Nivo odgovornosti koji odgovara određenoj funkciji je pogodan za određivanje prioriteta udara. Ako funkcija ne podrazumeva direktno učešće u vojnim radnjama, na primer u slučaju običnih radnika organa propagande i obrazovanja, onda i vaši udari treba da budu demotivišući, ali po mogućnosti neletoalni.
Dobrovoljni odlazak sa zauzete funkcije može se tumačiti kao predaja u zarob, uz moralnu obavezu da se ne učestvuje u daljem ratovanju. Ako se ta moralna obaveza poštuje, to je opravdan razlog za prestanak progona. Delovanje u okviru službenih dužnosti često ima smisla tumačiti kao fer rat, što daje pravo na odsustvo progona nakon odlaska sa dužnosti. Prekomerno službeno revnosno delovanje treba tumačiti kao otežavajuće okolnosti, što znači da čak ni odlazak sa funkcije neće garantovati odsustvo osvete, te će od one koja se predao zahtevati dodatnu saradnju. Što je ranije došlo do odlaska sa funkcije, sankcije treba da budu blaže. Sve ove kriterijume treba objavljivati dovoljno široko kako bi se neprijateljskoj grupi stvorili stimulansi i za smanjenje broja članova i za pad ratnog duha.
To što vi ratujete za slobodu, a mirni građanin ne ratuje, ne čini ga vašim neprijateljem, niti čak moralno inferiornim. Vrednosti su individualne i običan građanin ima svoje razloge. Možda će se i on sutra postaviti pod ratno zastavu, ali ne vašu, već će izabrati sopstvenu grupu, jer će joj duhovi postaviti jači moralni zahtev.
Ideološka grupa ima ogromnu prednost u odnosu na grupu državnih funkcionera koju je definisala kao neprijatelja – veću koheziju. Grupu ujedinjuje idejska i duhovna bliskost, dok državna propaganda apeluje na opšte državne duhove. Činovnika je uzalud inspirisati pozivima na nacionalno jedinstvo, jer je grupa koja se protivi njemu deo iste te nacije. U suštini, činovnike i vojsku ujedinjuju samo duhovi stabilnosti i reda. Upravo zato je u ratu protiv njih važno narušiti tu njihovu duhovnu jedinstvenost. Da biste to postigli, u svojoj propagandi morate, sa činjenicama u rukama, demonstrirati da je cela ta državna banda zapravo gomila lopova i krvopića koji se bez milosti tuku međusobno i brinu samo o sopstvenom džepu.
Ovde je, naravno, važno odmah suzbiti duhove etatizma, sprečavajući ideje da je dovoljno samo zameniti loše činovnike dobrima i da će se sve srediti. Moraćete da krenete složenim putem ukidanja vlastitih funkcija kao takvih, najpre u retorici, a kasnije, ako rat bude uspešan, i u praksi. Treba imati na umu da se vlast obično koristi kao kolut koji zamenjuje dobrovoljnu koordinaciju, što znači da se vlast mora iscrpeti paralelno sa uvođenjem instrumenata takve koordinacije.
Kako implementirati instrumente bezdržavnog društva nije predmet ovog poglavlja, međutim, tome je posvećen treći deo moje knjige „Ankap”.
3.1. Napada pojedinac
3.3. Napada država