Libertarijska teorija rata. 3. Primena teorije rata.
3.3.1. Država protiv pojedinca
Rat države sa pojedincem, pokrenut na inicijativu države – to je najčešći scenario rata u modernom svetu, zbog čega je takve ratove prilično teško jasno klasifikovati, pa čak i među libertariancima mogući su veoma žestoki sporovi o određenim primerima ovakvog rata. Ovi sporovi se vode uglavnom na temu da li je napad države na čoveka bio pravedan, ali se pod pravičnošću često podrazumeva pre toga da li je taj napad bio koristan onome ko se sporila.
Ova dvosmislenost je povezana sa tim da je država uzurpirala monopol na silovitu obnovu pravde, pa njen napad na čoveka može biti povezan kako sa time da država namerava da od čoveka silom oduzme neke resurse ili mu jednostavno nanese štetu do fatalne, tako i sa tim da namerava da pomogne nekom drugom čoveku u obnovi pravde na njegov zahtev ili bez njega.
Država vrši agresiju protiv pojedinaca neprestano, na rutinskoj osnovi. Najčešće se ova agresija oblači u formu zahteva, nepoštovanje kojih država tumači kao eskalaciju konflikta, i u nekoj fazi te eskalacije nasilje koje država primenjuje može poprimiti fatalni oblik. Spoljni posmatrač obično može manje ili više sigurno proceniti samo neuobičajenost prvobitnog zahteva. Takva neuobičajenost može podstaći ljude da se zapitaju da li je mogućnost takvog zahteva predviđena unutrašnjim državnim propisima. Ako nije predviđena, to može postati povod da se prvobitni zahtev smatra nepravednim. Ipak, duh etatizma može se javiti u bilo kom trenutku kod bilo kog čoveka, i on može smatrati pravednim bilo koji zahtev bilo kog državnog službenika upućen bilo kom pojedincu. Objašnjenje etatiste će se svoditi na sledeće: država najbolje zna. Prvo ispunite zahtev jednog predstavnika države, a zatim podnesite žalbu drugom predstavniku države, ako smatrate da je taj zahtev bio neprimeren.
A sada, uzimajući u obzir sva gore navedena razmatranja, razmotrimo scenarije kada vi niste predmet napada, i kada jeste.
3.3.1.1. Predmet napada nije vi
U apsolutnoj većini slučajeva informacije o takvom napadu dobićete u obliku vesti, ako je napad bio bučan, i u obliku statističkih sažetaka, ako konkretan napad nije privukao pažnju medijskih ličnosti. Na primer, saznaćete da je predstavnik jedne od bezbrojnih državnih silovnih struktura ubio nekoga na ulici. Ili da su predstavnici silovnih struktura tokom godine ubili toliko i toliko ljudi. Svaka takva vest može postati povod za masovne proteste protiv države. Potencijalno, takvi protesti mogu eskalirati u oružanu pobunu protiv trenutnog političkog režima. Libertarijanac, teorijski se protiveći državi kao takvoj, u praksi se u sličnoj pobuni može naći kako na strani pobunjenika, tako i na strani branitelja režima. Ipak, mnogo je verovatnije da pobune neće biti, već će se ona ograničiti ili na retoričko osuđivanje postupaka države u konkretnom epizodi, ili na retoričku odbranu. A pre nego na osuđivanje postupaka države, na osuđivanje postupaka onlajn komentatora koji zastupaju suprotan stav.
Ukratko, da bi rat države protiv pojedinca eskalirao u masovne uzvratne vojne akcije pojedinaca protiv države, biće potrebna veoma duga serija zloupotreba državne vlasti. Štaviše, sve dok država ne suzbija retoričke bitke u informacionom prostoru kao odgovor na svoje postupke, prelazak na vojne akcije društva protiv države je izuzetno malo verovatan. Tek kada je u državi uništena sloboda govora, pa čak i obično gunđanje postaje opasno, tada neurotičnost društva može da se pretvori u spontanu pobunu povodom manje ili više slučajnog razloga. Još manje verovatna pobuna postaje u situaciji kada postoji sloboda mirnih manifestacija. Dozvoljavanje mirnih mitinga u kombinaciji sa dovoljno strogim suzbijanjem nasilnih akcija i javnim pregovorima sa predstavnicima mitingera – veoma dobro razvijena državna tehnologija smirivanja neprijateljski nastrojenog društva.
Šta da radi libertarijanac koji u vojnim akcijama države protiv pojedinca vidi korist za sebe i svoju ideologiju? Prvo, da pruži retoričku podršku toj konkretnoj državnoj politici. Drugo – i to je veoma važno – da naglasi ispravnost poštovanja utvrđenih procedura. Na tome da su upućena sva propisana upozorenja. Na tome da sporedna lica nisu bila izložena opasnosti. Na tome da je upotreba letalne sile bila krajnja mera, a da su pre toga isprobana neletalna sredstva. Na tome da su se desila javna objašnjenja predstavnika vlasti, a u slučaju prekršaja ponuđene konkretne izmene u procedurama, osmišljene da te prekršaje eliminišu. Ako se pak nešto od ovoga nije dogodilo, libertarijanac treba da prati svoje odobravanje konstruktivnom kritikom o tome kako je moglo biti bolje, i upozorenjem da to nije prazno gunđanje, i da ako mere ne budu preduzete, sledeći put odobrenja neće biti.
Ako libertarijanac u vojnim akcijama države protiv pojedinca ne vidi nikakvu korist, tada je poželjno da ne samo označi svoje neslaganje, već i da pokrene kampanju progona kako protiv izvršilaca, tako i protiv svih onih koji izvršiocima daju upravo takav redosled postupaka protiv građana u konfliktnim situacijama. Drugi važan narativ je naglašavanje slučajeva u kojima su privatne naoružane strukture ili čak pojedinci rešavali slične situacije pažljivije. Pri tome je korisno ne negirati važnost funkcije koju država tako nespretno pokušava da izvrši, već samo ukazivati na njenu principijelnu nekompetentnost u tako osetljivim pitanjima, koja može ispravno da reši samo slobodno konkurentno tržište.
3.3.1.2. Cilj napada – vi
U situaciji u kojoj vam određeni državni agent preti smrtonosnom silom zbog neposlušnosti, verovatno nećete imati priliku da vežbate javnu retoriku. Najverovatnije će vaša primarna briga biti izbegavanje neposredne opasnosti, a tu mnogo toga zavisi od lokalnih običaja. U nekim društvima (obično je to takozvana neuspešna država / failed state) optimalno će biti skrenuti pažnju i udariti prvi, u drugim (obično ih nazivaju pravnim državama) mirno se predati, podsećajući na svoju punu spremnost na saradnju i nameru da branite svoja prava u zakonskom okviru. U mnogim društvima sa pravnim pluralizmom teško će biti rukovoditi se jedinstvenim algoritmom za ovakve slučajeve, jer različite bezbednosne strukture mogu imati različite tradicije rada. U istoj državi, neki pripadnici silama će se voditi brigom za vašu bezbednost, i njihovi zahtevi će se svoditi na to da ne izlažete sebe nepotrebnim pretnjama, drugi će želeti da nađu izgovor kako bi vam izvukli novac, a treći će računati na službeno nagrađivanje u slučaju da vas ozbiljno zastraše ili čak ubiju.
3.3.1.3. Jačanje subjektivnosti
Bilo da je tako ili ne, imate određene interese u vezi sa konfliktima države sa pojedincima, koje država teži da eskalira sve do rata. Samostalno praktično nemate šanse da utičete na stav države po ovom pitanju, jer država u principu ne ume da vidi stav pojedinaca. Da bi bilo koja želja uopšte bila primećena od strane predstavnika države, ona mora poticati od grupe. Samo organizacija ima u očima države pravo da iznosi svoje interese u smislu promene državne politike. Organizacija za državu još uvek nije politički subjekt sa kojim se može pregovarati, ali je već legalan instrument uticaja na državnu politiku. Zbog toga se stvaranje organizacije čini očiglednim korakom za rasejane pojedince koji žele da eskaliraju svoj konflikt sa državom. Prelazak na ovaj nivo ima svoje prednosti i mane, o kojima ćemo razgovarati u sledećem odeljku.
3.3.2. Država protiv grupe
Grupa još uvek nije organizacija. To je samo lista ljudi koji su u nju upali prema nekom kriterijumu. I kada je reč o napadu države na grupu, može se desiti da listu uopšte nisu sastavljali njeni članovi.
3.3.2.1. Sastav grupe određuje država
Obično rat države protiv grupe, čiji sastav ona sama određuje, poprima oblik masovnih represija, etničkih, klasnih ili religioznih čišćenja, u zavisnosti od parametra prema kojem se formiraju liste. Po pravilu, takva grupa nije nikakvim unutrašnjim načinom organizovana, pa se, u suštini, odvija jednostavno rat države sa mnoštvom pojedinaca. Za libertarijanca, međutim, takav rat je etički mnogo jasniji, jer je ovde reč o očiglednom slučaju nametanja kolektivne odgovornosti, a opravdavati nešto slično, a ne menjati libertarijanske principe, veoma je teško.
Dakle, ako libertarijanac sam nije uključen u listu represionom grupe, i ako mu to uključenje ne preti (na primer, ako se nalazi u jurisdikciji druge države), on može ograničiti se na retoričku podršku ugnjetavanom manjini, a može pružati pomoć njenim predstavnicima u bekstvu izvan represivne države, pomagati represionima da se ujedine u paravojnu organizaciju, pa čak i pridružiti tom ratu, ako mu njegov duh naloži takav korak. Ako se libertarijanac, pak, sam nađe na listama za represiju, tada će za njega obično biti optimalno da što pre pobegne u drugu jurisdikciju ili sakrije sve tragove svoje pripadnosti represionoj grupi – ako mu, naravno, njegov duh tome ne usprotivi i ne podstakne ga na uzvratne vojne akcije.
Nekoliko odvojenije stoji grupa kao što su „oni koji čine nasilno nelegalna, ali neagresivna dela“. Na primer, neplatičari poreza, trgovci drogom, organizatori prostitucije i tako dalje. U vezi sa pojedinim kategorijama postupaka, kod libertarijanaca postoji pluralizam, i neki čak mogu smatrati takve postupke vrednim toga da protiv onih koji ih čine vodi se rat. U vreme pisanja knjige, u ovu kategoriju su najčešće upadali takozvani pedofili, iako bi bilo preciznije nazvati ih iskvarenicima maloletnika.
Kao pravilo, međutim, rat države protiv kršilaca državnih zakona ima karakter konflikta niske intenzitetnosti, u kojem predstavnici države, iako su spremni da ubijaju, imaju instrukcije da ne eskaliraju nasilje previše, jer su u slučaju kršenja zakona u državi obično unapred predviđene neletole kazne. Ipak, državnim zvaničnicima je ponekad svojstvena kampanjština, i tada zamajac represije može početi da radi mnogo manje selektivno, što, zapravo, daje osnove da se takve kampanje smatraju masovnom represijom. Štaviše, tokom sličnih kampanja država često smatra prikladnim da u rat uključi i mirne građane, jer kada narod masovno učestvuje u pogromima, pogromi dobijaju legitimitet.
Istorija poznaje slučajeve kada su sistemske državne represije protiv grupe koju je sama država izdvojila dovele do toga da članovi te grupe zaista počnu da osećaju srodstvo među sobom, udružuju se u organizacije i stiču političku subjektivnost, uključujući i stvaranje sopstvenih nacija. Slični procesi su mogući i danas, a libertarijanci u njima svakako mogu učestvovati.
3.3.2.2. Sastav grupe određuje ona sama
Kada država napadne organizaciju, ona to obično naziva nečim poput antiterorističke operacije, iako je, ako je vojni potencijal grupe nizak, verovatnije da će se sve svesti samo na kampanju masovnih hapšenja.
Ako ne pripadate napadnutoj grupi, možete mirno analizirati koliko je njeno delovanje bilo antilibertarijansko, i ako imate osnova da verujete da jeste, onda usredsredite svoju pažnju na to da država ne izlazi iz okvira definisanih ciljeva operacije i da ne počne da represuje sve ko je naleteo na njen put. A ako ste sigurni da grupa nije vršila gruba kršenja libertarijanskih principa, onda vam ostaje pravo da pomažete represionoj grupi svim dostupnim sredstvima, od retoričke podrške do pridruživanja ratu na strani grupe.
Naravno, sve je mnogo zanimljivije ako država započne rat protiv organizovane grupe kojoj i vi pripadate.
Obično napad na državu zahteva određenu propagandnu pripremu: ona mora da odluči u kojim tačno greškama će vas optužiti, i poželjno je da to ne bude sasvim bezosnovno. Vaš primarni zadatak je da predstavite državu kao neljudski monstrum koji krši kako prava građana, tako i sopstvene zakone u korist pohlepnih ciljeva pojedinačnih političara. Drugim rečima, glavne komponente vojnog potencijala države koje organizacija koja je izložena napadu treba da pokuša da podriva su spremnost na upotrebu vojne sile i tolerancija okruženja na upotrebu vojne sile od strane države.
U uslovima u kojima je apsolutna većina opsednuta duhovima etatizma, oružana borba protiv države, čak i kao odgovor na direktno državno nasilje, može učiniti da grupa koja se opire postane izopštena u očima javnog mnjenja, zbog čega se smatra prikladnim koristiti kompleksnu taktiku. Grupa koja je direktno odgovorna za borbene akcije čini se maksimalno kompaktnom i šifrovanom, dok grupa uticaja koja se bavi nenasilnim otporom, naprotiv, treba da obuhvati što šire slojeve po mogućstvu. Između ovih grupa obično postoji široka siva zona, koja je šira što manje kohezivne izgledaju grupe koje upravljaju državnim nasiljem i one koje ga direktno sprovode u svojim nasilnim radnjama.
Dakle, vaša grupa koja se protivi državi, kao što je već navedeno, izdvaja konkretnu grupu unutar amorfnog objekta „država“ protiv koje će se boriti. Nakon toga, borbena grupa započinje borbene aktivnosti protiv onih koji su uključeni u grupu neprijatelja, a grupa uticaja to prati proizvodnjom narativa. Ovde će se koristiti sve: i bacanje verzija o tome da su to agenti države koji su nešto nepodelili među sobom, i priča o zverstvima državnih službi, i zahtevi međunarodnoj zajednici da zaustavi nasilje koje je država pokrenula, i, naravno, potpuno dehumanizovanje neprijatelja. Naravno, sve to znači ogroman rizik izlaska iz okvira libertarijanskih principa, jer će oni često biti u suprotnosti sa utilitarianističkim razmatranjima. Nažalost, rizik je neizbežan, ali principi imaju prioritet nad čistim utilitarianizmom, pošto se rat vodi prvenstveno na duhovnom nivou, i vaša pobeda mora postati trijumf upravo libertarijanskog duha, a ne samo jedna naoružana grupa nad drugom.
Po čemu vaš rat treba da se razlikuje od uobičajenih levih pobuna ili, naprotiv, nekih desnih antimigrantskih pogroma? Pre svega poštovanjem privatnog vlasništva, za razliku od državnog. Veoma dobar pir može se uraditi putem krandfatinga za isplate kompenzacija onim privatnim licima koja su постраdala kako od postupaka države, tako i od postupaka demonstranata – što je posebno važno.
Po čemu vaš rat treba da bude sličan uobičajenim levim pobunama? Pre svega upornim zahtevom za lokalnom autonomijom i samoupravom, počevši od prenošenja funkcija očuvanja reda što je moguće bliže zemlji – jer će se borcima protiv države veoma pogoditi sopstvene oružane snage, koje će biti legitimne u očima svetske javnosti.
Ključna stvar je u tome da, ako je država prva napala vašu grupu, ona naravno ima faktor iznenađenja, ali vam je time pružila neprocenjiv poklon, jer će sada otpor protiv nje biti mnogo lakše legitimizovati. Ne propustite tu šansu, i tada će verovatnoća pobede naglo porasti. Na kraju biste trebalo da dobijete bar značajne korake ka decentralizaciji državne vlasti, a maksimalno – zonu punog samoupravljanja.
3.3.3. Građanski rat
U ovom odeljku odstupam od jasne trodelne strukture „jedinac-grupa-država“ i razmatram neki međuzjaw. Strogo govoreći, njegove analoge bi se mogli izdvojiti i na nivou pojedinca i na nivou grupa, samo što oni nemaju toliko veliku važnost za ilustraciju opšte teorije rata. Tako bismo mogli razmotriti situaciju ozbiljnog raspadanja ličnosti i rata između subličnosti za kontrolu nad sopstvenim telom. Ili, recimo, bismo mogli istražiti karakteristike rata unutar grupe za vlast nad njom. Ali umesto toga, ograničićemo se na razmatranje fenomena građanskog rata, odnosno rata različitih grupa unutar države za vlast nad njom.
Odmah napomenimo da su mnogi istorijski ratovi koji se smatraju građanskim zapravo separatistički, odnosno ratovi delova države za odvajanje od celine i formiranje sopstvene državnosti. Takve ratove je lakše opisati kao međudržavne, i u ovom odeljku ih nećemo dotičati. Međutim, ratovi koji su počeli kao građanski mogu na kraju svesti na separatističke, ako se ispostavi da su pristalice grupa koje se bore za vlast demarkirale u prostoru, i da je barem jedna od njih saglasna sa vlašću nad delom, ne polazeći više od namere da vlada celinom.
Građanski rat ima važnu osobinu: on teži da postane totalan, jer da je priznavanje vlasti jedne strane od strane druge bilo iole prihvatljivo, ona bi pre pokušavala da postigne kompromis nego da raspiruje rat. Tako da se ne može ostati po strani, sigurno će se pojaviti neki nezainteresovani tip koji će se pojaviti na pragu sa pitanjem: jesi li za ove ili za one? Za ove? Onda kupi obveznice za vanredne zajmove. Za one? Onda dobiješ metak između očiju. Za nikoga? Želiš metak? Ne? Onda kupi obveznice za vanredne zajmove.
Dakle, u vašoj državi se dešava građanski rat. U materijalnom smislu reč je o tome koja će tačno grupa dobiti vlast, i libertarijanska pozicija je ovde prilično očigledna: kuga u oba vaša doma. U duhovnom smislu reč je o tome koji će tačno duhovi pobediti, i ovde za libertarijanca nije sve tako jednoznačno, jer barem jedna strana, a često i više njih, mogu se inspirisati duhovima slobode, samo je razumeju na svoj način.
thought
Na taj način, ako libertarijanac nije spreman da podrži jednu od strana, za njega će razuman izlaz biti da što pre napusti pozorište ratnih operacija, što za građanski rat znači emigraciju. Ako mu se pak jedna od strana čini onom koja se bori za građanske slobode, onda će za njega najrazumnije biti da se preseli tamo gde je podrška toj strani maksimalna. Tamo će se neseleni tipovi koji šalju metke susretati ređe, a oni koji prodaju obveznice će ih raspoređivati na veći broj kupaca, što olakšava individualni teret.
Dosledna primena takve taktike od strane građana dovešće do pouzdanog prostornog razgraničenja strana, i to će dati šansu da se građanski rat preokrene u separatistički, u kojem je bar teorijski moguć mirovni sporazum, kada strane priznaju međusobnu vlast nad teritorijama koje kontrolišu. A čak i ako se u slučaju prostornog razgraničenja jedna od strana bude borila do svoje potpune pobede, strana koja gubi bar ima šanse za organizovanu masovnu emigraciju, što znači fizičko preživljavanje i čak, kako se ne zna, mogućnost revanša.
3.3.4. Država protiv države
Sada nam je preostalo samo da primenimo libertarijansku teoriju rata na fenomen koji se u svakodnevnoj svesti povezuje samo sa samim konceptom rata, a to je rat države protiv države.
3.3.4.1. Kako razumeti da je došlo do rata između država?
Za početak treba napomenuti da, prema državnim izvorima, takvog fenomena u svetu u trenutku pisanja knjige praktično nije ostalo. Države ne vode ratove protiv država jer su same sebi nametnule toliko regulacija da ih je postalo politički nemoguće poštovati. Da bi se rat smatrao ratom, on se mora proglasiti, prethodno javno diskutovano u zakonodavnom telu i usvojeno odgovarajuće zakonodavno pitanje, zatim ga treba voditi uz poštovanje mnoštva međunarodnih konvencija, strogo razdvajajući neprijateljske kombatante i non-kombatante, uzdržavajući se od mnoštva vojno efikasnih akcija, ne vršeći aneksije teritorija, ne pljačkajući, i tako dalje, i tako dalje.
Zato države zvanično ne vode ratove, već sprovode ove ili one specijalne operacije. Ali ako rat mora da se završi mirovnim ugovorom, specijalna operacija nema formalni dvostrani mehanizam završetka. Uz to, sam čin sprovođenja specijalne operacije može biti poverljiv i da ga zvanični predstavnici države ne priznaju. Ukratko, čak i tada kada de facto možemo govoriti o međudržavnom ratu, on će se u velikoj meri maskirati kao rat države sa određenom organizovanom grupom ili čak kao međugrupni rat, i, shodno tome, delimično upasti u analitički alat iz odeljaka 3.2.2. i 3.3.2.
Radi jednostavnosti, dovoljno čistim primerom međudržavnog rata može se smatrati onaj konflikt u kojem sa obe strane učestvuje regularna vojska, dok su akcije ostalih naoružanih formacija – policije, službi bezbednosti, raznih vrsta milicija – opciona.
3.3.4.2. Interesi države
Druga karakteristika međudržavnog rata leži u tome što je država pre duhovno nego fizičko biće. Na fizičkom planu, država predstavlja ljude koji rade za državu i materijalnu državnu imovinu, a na duhovnom – sistem prisiljavanja ljudi da održavaju sam sistem prisiljavanja. U suštini, samo postojanje države već predstavlja rat niskog intenziteta protiv pokornog staleža. Stoga, kada država stupi u rat sa drugom državom, ona sada bori na dva fronta, pri čemu unutrašnji front po automatizmu ostaje funkcionerima države važniji. Štaviše, postojanje spoljnog fronta obično služi kao opravdanje za intenzifikaciju ratnih radnji na unutrašnjem frontu. Jednostavnije rečeno, ratujuća država ima stimulanse da pojačava pritisak na sopstvene podanike.
To može dovesti do paradoksalnih scenarija u kojima je obema ratujućim državama isplativo da ratuju dugo, ali opušteno, gotovo simulirano, naprežući se na spoljnom frontu tačno onoliko koliko je potrebno da opravdaju stezanje okova.
3.3.4.3. Interesi privatnih lica
Uzimajući u obzir sve navedeno, pojedincu koji je upao u zbragu međudržavnog rata, mora se rešavati složen optimizacioni zadatak. Čisto racionalno, najisplativiji ishodi za njega su momentalno bežanje što dalje od rata (međutim, to često znači gubitak imovine i veza na starom mestu) ili što pre moguće okončanje rata (međutim, nastupi za trenutni mir obično se prvi kriminalizuju, pa će branjenje takvog stava doneti teške sankcije onome ko ga zastupa). Najmanje isplativ ishod je rat iscrpljivanja, u kojem obe države trpe ogromne ekonomske gubitke, a to je samo izvedenica ekonomskih gubitaka koje trpe njihovi podanici.
Kao rezultat, za podanika bilo koje od ratujućih država koji nema mogućnost bezbolnog bekstva, najisplativije bi trebalo da bude da odmah stane na stranu jače od dve države, kako bi ona mogla da postigne što bržu i bezkrvniju pobedu. Pošto se jača država obično ispostavi kao agresor, onda će za podanike zemlje koja je izložena agresiji, u opštem slučaju, biti najisplativije da se odmah masovno predaju.
Međutim, ratovi ne počinju ni iz čega. Njima prethodi duga istorija eskalacije konflikta, tokom koje državna propaganda marljivo dehumanizuje imidž potencijalnog neprijatelja. I kada dođe do rata, ponašanje vojnika u vojsci agresora ispostavi se toliko daleko od džentlemenskog prema civilnom stanovništvu napadnute države, da to primorava isto stanovništvo da brzo preispita svoje prioritete i, umesto trenutne predaje, radije prihvati sve muke dugotrajnog rata.
Ispostavlja se da je verovatnoća brze predaje podanika napadnute države veća što je manje propagandne obrade prošlo stanovništvo, a naročito vojske obe strane. Država koja je bez razloga napala potpuno nesumnjivoг komšiju, sposobna je da postigne brzu i ubedljivu pobedu, jer će otpor biti kratak i slab. Ali takva brza pobeda razbuktava apetit napadača, i nakon nekog vremena u državi agresoru javlja se snažan zahtev za ponavljanjem tog slavlja. Pre ili kasnije, komšije će početi ozbiljno da se pripremaju za odbijanje invazije, i još jedan mali pobedonosni rat će ipak postati rat iscrpljivanja.
3.3.4.4. Preporuke za libertarijance
Ako je došlo do međudržavnog rata, onda više nema dobrih preporuka za libertarijance: kasno je, trebalo je pokušati da se to spreči. Ipak, ipak se može izvući neka korist iz svojih postupaka.
Prvo, možete pobjeći od rata u neku relativno mirnu državu sa relativno mirnim susjedima. Ali ako veliki broj libertarijanaca dobije opravdan razlog da napusti svoju zemlju, taj se razlog može iskoristiti kako biste se naselili u blizini i formirali zajednicu u kojoj je duh slobode jak. Život u zajednici čiji su vam duhovi bliski doprinosi osećaju blagostanja, što omogućava ne samo ublažavanje stresa od bekstva, već u nekim slučajevima čak i postizanje prosperiteta koji nije bio dostupan pre preseljenja.
Drugo, možete potražiti prilike da relativno bezbedno steknete vojne kompetencije ili čak direktno borbeno iskustvo (u mirno vreme takva obuka može biti sprečavana od strane države, a u ratno vreme, uz pravilan pristup, može čak i biti dobrodošla). Suština nije u tome da se borite za jednu ili drugu od ratujućih država. Vi, naravno, pritom možete braniti ljude koji vam su bliski od spoljne države ili im donijeti slobodu od unutrašnje države, ili čak kombinovati ove ciljeve. Ali ipak, smisao direktnog učešća u međudržavnom ratu je u tome da steknete sopstvenu vojnu subjektivnost. Naučiti se boriti, steći ratne drugove, izgraditi mnoštvo neformalnih veza. Sve će vam to koristiti kada dođe vreme da se ratujete protiv države za slobodu, jer rat za slobodu, kao što smo već ranije diskutovali – moralna je dužnost libertarijanaca.
Treće, ako rat potraje, on će vremenom razotkriti mnoge neefikasne mehanizme državne uprave, a kako raste opšti umor od rata, čak će i zvaničnici početi sve više da zatvaraju oči na to što ljudi grade sopstvene vandržavne šeme koordinacije. Rat iscrpljivanja primorava državu da postepeno počne da zanemaruje svoje najštetnije funkcije: obrazovanje, socijalno osiguranje, održavanje centralizovane komunalne infrastrukture. Ljudi stiču praktične veštine za rešavanje ovih zadataka bez podrške odozgo, a ponekad čak i iskustvo suprotstavljanja revnim državnim funkcionerima koji pokušavaju da uguše pokušaje samoupravljanja. Nakon završetka rata, vlade u takvim društvima gotovo uvek sprovode naglu deregulaciju, a period posleratnog oporavka može se pretvoriti u ono što će istoričari kasnije nazvati ekonomskim čudom. Libertarijancima je važno da izvuku maksimum iz tog vremena, ali prvo će morati da dožive do njega.
3.2. Napada grupa