Тег: ekonomija

Kome su korisni diktatori?

Obećala sam da ću odgovoriti na longrid Sperryja O koristi diktatora, i evo, konačno sam našla vremena za to.

Sperryjev zadatak bio je da na primeru azijskih tigrova, kao što su Japan i Koreja, pokaže da je razlog uspona njihovih kapitalno zahtevnih grana industrije bila direktna, dugotrajna i bezobzirna državna intervencija u ekonomiju, a ne slobodno tržište. Slobodno tržište, u poređenju sa monstruoznim korporacijama koje su srasle sa državama, jeste siromašno tržište, i njemu pripadaju grane koje nisu toliko zahtevne po pitanju kapitala. Smatram da je on u potpunosti ispunio svoj zadatak.

Zaista, država je institucija koja veoma dobro uspeva u koncentraciji napora, a to u kojoj oblasti će država koncentrisati napore je pitanje politike. Zahvaljujući ovoj koncentraciji napora mogu biti stvorene megaarmije, megoflote ili mega-korporacije, piramide u pustinjama i džunglama, megistatue bogova i vođa, mostovi sa megosaobraćajem i mostovi u ništavilo, ljudi mogu leteti u kosmos i izgorevati u gasnim komorama — primena državnih napora je nebrojena.

Ipak, članak Sperryja se zove „O koristi diktatora“, a ne, na primer, o njihovoj veličini. Pa kome su oni korisni, ti diktatori koje je razmatrao u svom pregledu azijskog tržišta elektronike? Odgovor je očigledan: korisni su potrošaču. Korejska, japanska, tajvanska ili američka država oduzima novac svojim građanima, pozajmljuje od naivnih investitora, jednostavno štampa — i ulaže ga u izgradnju grane koja će običnog potrošača iz bogom zaboravljene Crne Gore ili Kosta Rike (gde su diktatori previše bedni i nisu u stanju da koncentrišu tako ogromne resurse) snabdeti jeftinim i kvalitetnim gadgetima.

Tako se diktatori mogu smatrati uslovno korisnim ako pljačku troše na proizvodnju potrošačkih roba, uslovno beskorisnim ako pljačku troše na proizvodnju kulturnih megapomenika, i uslovno štetnim ako pljačku troše na istrebljenje suseda. Kako se onda desilo da se korisni diktatori uopšte pojave kao klasa? Šta je nateralo ponosne potomke pljačkaša i religijskih fanatika da pređu na trgovinske ratove u duhu „otvorite svoje tržište za našu robu, inače ćemo mi zatvoriti svoje tržište za vašu robu“? Na to postoji jednostavan i dosadan odgovor: industrijska revolucija. Prethodna revolucija, agrarna, omogućila je koncentraciju resursa za stvaranje gigantskih armija, korišćenje armija za osvajanje novih zemalja i koncentraciju još više resursa. Industrijska je pak omogućila državi sa veoma skromnom vojskom dominaciju u celom svetu putem proizvodnje i trgovinske flote. Upravo je industrijska revolucija dovela do pojave novog tipa ratova: za otvaranje tržišta. Ne za pravo pljačkanja određene kolonije, već za pravo trgovine i investiranja. Opijumski ratovi, komodor Perry, sve to.

Ostaje razumeti: da li su ovi korisni diktatori, koji gvozdenom rukom vode nacionalna tržišta ka prosperitetu, neophodni ili opcionalni? Srećom, imamo primer azijskog tigra koji je izlazeo bez korisnih diktatora — to je Hong Kong. Država broj jedan po ekonomskoj slobodi postigla je značajan prosperitet. Znači, čak i u Aziji se može proći bez diktatura razvoja. S druge strane, baš po mikroelektronici Hong Kong nije naročito poznat. Ispada da je tu sferu slobodno tržište u Aziji nekako zaobišlo, preferirajući organski rast mnoštva malih kompanija nad superkoncentracijom resursa u nekoliko čebolova. Da nema diktatora, svetska ekonomija danas bi bila drugačija. Možemo samo nagađati koje bi grane procvetale da nisu zgužvane u potrazi za primatom u trci čipova. Ali čini se da bez diktatora ne bi bilo AI mehurića, zahvaljujući kojem s lakoćom crtam lepe sličice za svoje objave i radim druge kul stvari o kojima se nadam da ću uskoro pričati.

Numizmatika, planirana ekonomija i Tramp

Sperry UNIVAC

Trumpa je iznenada stuhnuo komunizam u vidu ideje o sopstvenom OGAS-u, sa neuronskim mrežama i tarifama:

Pentagon planira da koristi AI sistem za utvrđivanje referentnih cena kritično važnih minerala… Program koji je razvio DARPA namenjen je obračunu pravičnih cena uzimajući u obzir troškove proizvodnje i isključujući tržišne distorzije, naročito one iz Kine. Predviđa se da će određivanje cena zasnovano na AI-u biti kombinovano sa tarifama kako bi se stabilizovala tržišta i podržali zapadni proizvođači.

Ovakav „plen“ je greh ne prokomentarisati. Posebno mi se dopalo to o pravičnim cenama koje treba da ispravljaju tržišne. Ostavljajući po strani samu poruku (tu svako može sam da se nasmeje), želim da navedem primer kako se u svojoj praksi susrećem sa, verovatno, najsavršenijim tržištem od svih mogućih. Radi se o stvari malo poznatoj širokim krugovima, a to je numizmatika, preciznije – kako se određuju cene raznih novčića. Sa tačke gledišta pravičnosti (kao i bilo kojih drugih spoljnih kriterijuma), to je nerešiv zadatak. Kako razumeti šta objektivno treba da košta više: neki izlizani republikanski rimski bronzani novčić, od kojeg poznajmo, recimo, 5-6 primeraka (od kojih su 4 u Britanskom muzeju), ili tipičan Morganov dolar, nečeste varijante, kojih je ipak poznato na stotine, a istorijska vrednost mu je minimalna?

Ljudi su za tu svrhu izmislili jednostavnu stvar, bolju od koje niko još nije smislio – klasičnu aukciju, gde se cena određuje isključivo odnosom broja zainteresovanih i broja lotova. U numizmatici postoji jasna zakonitost: 99% numizmatika prikuplja novčiće svoje zemlje, ostali ih ne zanimaju naročito. Kinezi prikupljaju Kinu (i Koreju sa Vijetnamom, smatrajući ih istorijskom Kinom), Amerikanci – SAD (retko Meksiko ili Kanadu), Rusi – Rusiju. Na kraju, da bi se procenilo za koliko će lot otići, treba procijeniti dve stvari: koliko ljudi polaže pravo na njega i koliko su oni bogati?

I upravo ovde se susrećemo sa onim „tržišnim distorzijama“ protiv kojih Trump ratuje. Malo ko na svetu je tako bogat kao Jankiji – samo tamo prosečan numizmat može sebi priuštiti da troši na hobi po 2-5 hiljada dolara mesečno, a ozbiljan može i redovima više, pri čemu, s obzirom na broj stanovnika, numizmatika ih tamo ima daleko više nego u proseku planete. Na kraju, za nesrećnu rimsku bronzu negde na Heritage-u konkurišu 2-3 retka ludaka, a za običan dolar, ali retke varijante – stotine i hiljade, i svaki ima novca. Odavde slika: u svim rang listama „najskupljih novčića/novčanica sveta“ vrh zauzimaju lotovi iz SAD-a tipa „10 centi, Filadelfijski kov, 1904. god“, koji odlaze u borbi za stotine hiljada, dok realno zanimljive pozicije, koje imaju važan kulturni značaj i su ređe – dosežu 20-30 hiljada.

Šta će se desiti pri pokušaju da se „ispravi“ takva očigledna nepravda? Trgovina novčićima će kolapsirati i pojaviće se crno tržište, kao što se ono pojavilo u SSSR-u, kada su se ljudi na sastancima polutajno menjali za zanimljive lotove, ispisivali preko kopir-papira i distribuirali među svojim približne cene, i uopšte izgradili svoju paralelnu ekonomiju koja je radila isto što i legalne aukcije. Razlika je u tome što na aukciji zarađuje i aukcionar (i to solidno – tipična provizija iznosi 20-25% dobijene cene lota), i država, jer od aukcionara uzima porez. Na tajnom tržištu pak pobeđuju samo njegovi tajni učesnici. Neke stvari jednostavno ne funkcionišu, dopada nam se to ili ne. Čekamo li tajno tržište germanijuma i litijuma?

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.