Zamolila sam ChatGPT da moj dugački tekst o problemu ugovora stilizuje kao arapski traktat. Možete pogledati kako je uspeo u sledećem tekstu; nisam promenila nijedno slovo, jer reče Gospod: ostavite čoveku čovekovo, a neuronskoj mreži ostavite neuronski šut.
Rasprava o tome na koji način ljudi održavaju pravdu u svojim poslovima kada nad njima nema jednog vladara
U ime Allaha Milostivog, Samilosivog.
Hvala Allahu, Koji je stvorio ljude tako da zavise jedni od drugih i učinio razmenu blaga uzrokom napretka zemalja. Mir i blagoslov Njegovom Proroku, koji je bio trgovac pre nego što je postao Poslanik, i koji je rekao:
„Pošten i pouzdan trgovac biće na Danu vaskrsenja zajedno sa prorocima, istinitim i mučenicima“.
„Pošten i pouzdan trgovac biće na Danu vaskrsenja zajedno sa prorocima, istinitim i mučenicima“.
Znaj dakle, o tražiocu znanja, da postoje društva gde ljudi željeno uglavnom stiču putem razmene, a ne putem dara ili nasilja. U takvim društvima blagostanje zavisi od trgovine, zanata i uzajamnih sporazuma. Međutim, upravo tamo nastaje i posebna teškoća: niko ne može unapred garantovati da će svaki posao biti pošten.
To je naročito primetno kada jedna osoba ispuni svoj deo sporazuma danas, a druga obeća da će svoj ispuniti tek nakon meseci ili godina.
Zato su mudri ljudi od davnina pribegavali pisanim ugovorima.
Reče Uzvišeni u suri „Krava“:
„O vi koji ste verovali! Ako zaključujete ugovor o dugu na određeni rok, zapišite ga“.
„O vi koji ste verovali! Ako zaključujete ugovor o dugu na određeni rok, zapišite ga“.
Obrati pažnju da Uzvišeni ne naređuje da se zapisuje kupovina jabuke na bazaru ili šolje šerbeta u čajhani. Jer se takvi poslovi završavaju pre nego što stigne da se javi spor. Jedan predaje robu, drugi novac, i oboje odlaze zadovoljni.
Ali drugačije je sa sporazumima čije se posledice razvlače u vremenu.
Kada gazda zaposli radnika, on ne kupuje već obavljen rad, već obećanje o radu. Kada zanatlija prihvati porudžbinu, on ne prodaje gotov proizvod, već obećanje da će ga izraditi. Kada trgovac oprema karavan, on ne kupuje robu, već nadu u budući profit.
Zato su strane primorane da detaljno opišu svoja očekivanja.
Ko obezbeđuje alat?
Ko odgovara za štetu?
Kako razlikovati marljivost od nemara?
Koje okolnosti treba smatrati opravdanim razlozima?
Bez takvih pojašnjenja, svako će kasnije pamtiti samo onaj deo razgovora koji mu je pogodan.
Međutim, ovde nastaje druga teškoća.
Jer ljudski život nije kao geometrijski crtež.
Aristotel je rekao da predmeti praktične mudrosti ne poseduju preciznost matematičkih predmeta. I zaista: ako trougao ostaje trougao danas i sutra, ljudi se neprestano menjaju.
Sluga može postati gazdin prijatelj.
Učenik može postati učiteljev partner.
Partner može postati rival.
A osoba zaposlena da mete pod može ispasti vešt kuvar ili vešt lopov.
Zato se svaki ugovor neizbežno sastavlja od strane ljudi koji poznaju budućnost gore nego što im se čini.
Ako odnosi prestanu da donose korist jednoj od strana, oni se obično mogu prekinuti uz umerne gubitke. Radnik odlazi od gazde, gazda pušta radnika, i preostale nesuglasice najčešće ispadnu nedovoljno velike da bi se zbog njih uništio život obe strane.
Ali najteži slučaj nastaje kada je reč o ulaganju kapitala.
Jer su ovde želje strana od samog početka različite.
Onaj ko daje novac želeo bi da ga jednog dana ponovo vidi, pri čemu uz profit.
Onaj pak ko prima novac, najviše bi bio zadovoljan situacijom u kojoj novac ostaje kod njega zauvek.
Zato trgovinski poduhvati zahtevaju silu koja podstiče ljude da ispunjavaju obećanja.
Međutim, i ovde je preterivanje jednako štetno kao i nedostatak.
Ako je prisila preslaba, niko neće poveriti svoja sredstva drugim ljudima.
Ako je pak prisila previše jaka, svaki neuspešni preduzetnik rizikuje da postane rob svojih kreditora.
Jer uspeh poduhvata nikada nije zagarantovan.
Brod može potonuti.
Karavan može biti opljačkan.
Radionica može izgoreti.
I zato nije svaki gubitak posledica obmane.
Sledstveno tome, napredak države ne zavisi od maksimalne strogoće niti od maksimalne blagosti, već od pravog odnosa između njih.
U ovom pitanju mudrost podseća na ono što je Aristotel nazivao sredinom između ekstremnih tačaka.
Jer postoje dve bolesti trgovine.
Prva bolest sastoji se u tome da niko nikome ništa nije dužan.
U takvom društvu trgovci brzo prestaju da veruju jedni drugima, zanatlije rade površno, a zajmoprimac tuđi novac doživljava kao dar sudbine.
Druga bolest je suprotna.
U takvom društvu svaki dužnik živi pod pretnjom propasti, svaki radnik bira samo između različitih oblika zavisnosti, a oni koji drže vlast koriste svoju moć za uništavanje konkurenata.
Obe bolesti su pogubne.
Zato razumni ljudi prema ugovorima gaze sa poštovanjem, ali ih ne pretvaraju u predmet obožavanja.
Jer ugovor postoji radi koristi ljudi, a ne ljudi radi ugovora.
Ako svako slovo svitka postaje važnije od zdravog razuma, ugovor se postepeno pretvara iz instrumenta saradnje u instrument gospodarstva.
Iz tog razloga svaka trgovina počiva na pretpostavci savesnosti.
Ljudi moraju polaziti od toga da njihov partner želi ostvariti korist ne putem uništavanja posla, već putem njegovog uspešnog završetka.
Dobar ugovor je koristan obema stranama.
Ako korist ostvaruje samo jedna strana, onda pred nama nije ugovor, već vrsta naredbe.
Međutim, samo nada u savesnost nije dovoljna.
Potrebno je razumeti koje sile čine savesnost isplativom.
U sva vremena takav zadatak rešavale su zajednice.
Trgovac nije putovao samo kao pojedinac.
Iza njega je stajao njegov grad.
Njegov rod.
Njegov ceh.
Njegova vera.
Ako su trgovci nekog grada stekli slavu prevaranata, sledeći karavan iz tog grada dočekivali su već bez prethodnog gostoprimstva.
Ako je pak neko bez razloga vređao takve trgovce, rizikovao je da privuče neprijateljstvo cele zajednice.
Zato je reputacija postajala vrsta bogatstva.
Ibn Haldun je pisao da ljudi dostižu velike ciljeve samo zahvaljujući asabiji — uzajamnoj podršci i solidarnosti.
Isto važi i za trgovinu.
Međutim, i ovde preterivanje donosi štetu.
Kada pripadnost korporaciji postane važnija od sposobnosti čoveka, tržište gubi fleksibilnost.
Tada mesto poverenja zauzima monopol.
Mesto reputacije — privilegija.
A mesto saradnje — prisila.
Zato su vremenom nastali drugi načini obezbeđivanja poverenja.
Jedan od njih postalo je osiguranje.
U takvoj shemi se pojavljuje treća strana, koja prima naknadu za spremnost da pokrije štetu od nepredviđenih okolnosti.
Ali upravo zato što osiguravač ne želi da plati više nego što treba, on pažljivo istražuje ponašanje učesnika u poslu.
Time osiguranje ne samo da raspoređuje rizike, već i podstiče transparentnost.
Međutim, ni ono nije čudo.
Osiguranje dobro štiti od nesreće, ali loše štiti od zlog namera.
Ako se prevara ispostavi kao isplativija od poštenog rada, nijedan osiguravajući fond neće moći dugo da postoji.
Zato su trgovci smislili takođe zaloge i račune uslovnog čuvanja.
U nekim slučajevima novac ostaje kod posrednika do ispunjenja obaveza.
U drugim slučajevima strane rizikuju unapred uplaćeno obezbeđenje.
Ali i ova sredstva imaju svoje granice.
Ona dobro rade tamo gde predmet posla već postoji.
Ona gore rade tamo gde predmet posla tek treba da se stvori.
Upravo zato najrizičnija vrsta trgovine ostaje ulaganje kapitala u nove poduhvate.
Kako se tržište razvijalo, sve veći broj interakcija postajao je uobičajen.
Za njih se pojavljuju pravila.
Standardi.
Posrednici.
Osiguravači.
Arbitri.
Iskustvo.
Svet trgovine postepeno postaje sličan prelepom vrtu, gde su staze popločane kamenom, opasna mesta ograđena, a pored svake raskrsnice stoji putokaz.
U takvom vrtu je udobno živeti.
Ali je teško se obogatiti.
Jer visok profit nastaje tamo gde još uvek nema staza.
Zato se najveća bogatstva ne stvaraju u vrtu, već iza njegove ograde.
Tamo gde trgovci kreću u neistražene zemlje.
Tamo gde plovidbe traže nove puteve.
Tamo gde ljudi ulažu novac ne u postojeći posao, već u samu mogućnost njegovog pojavljivanja.
Slično kao što je Sinbad Moreplovac jednom добыo dijamante iz doline do koje nije vodio nijedan bezbedan put, razumni investitor traži mogućnosti tamo gde ostali vide samo opasnost.
Da, oko takvih poduhvata uvek će se okupljati sanjari, avanturisti i prevaranti.
Ali pored njih će se pojaviti i ljudi sposobni da razlikuju sterilno ludilo od plodnog ludila.
I upravo oni će postati pioniri novih tržišta.
Ostali će doći kasnije, kada se rizik smanji, a profit postane skromniji.
I zato treba zaključiti:
Ugovori su neophodni.
Reputacija je neophodna.
Jamstvo je neophodno.
Osiguranje je korisno.
Ali nijedan od ovih instrumenata nije sposoban da potpuno oslobodi čoveka rizika.
Jer rizik je cena koju ljudi plaćaju za mogućnost da otkriju nešto novo.
A zato se najveća bogatstva rađaju ne tamo gde opasnosti uopšte nema, već tamo gde ljudi umeju da joj pogledaju u lice otvorenih očiju.
