Određeni oblici nasilja se često legitimišu kao alat neophodan za održavanje društvenog poretka. To se posebno odnosi na progon ljudi koji su ranije počinili akte nasilja ili čak jednostavno na neprocenjivanje određenih sporazuma nenasilnim putem, kao i na prinudnu primenu sila radi nadoknade štete i kažnjavanja. U prvom članku ovog ciklusa već smo razmatrali kako se pitanje nadoknade štete i kažnjavanja kriminalaca može rešiti bez primene sila. Međutim, neki ljudi, uključujući i pristalice slobodnog bezdržavnog društva, mogu smatrati da je nasilje ipak neophodno ili, barem, dopušten alat u određenim situacijama. Jedan od argumenata koji im se mogu suprotstaviti jeste taj da primena sila vodi ka obnavljanju nasilne hijerarhije dominacije u obliku države sa neospornom i monopolskom vlašću. To predstavlja još jednu negativnu eksternaliju nasilja.
Za realizaciju sila u odnosu na ljude neophodno je postojanje organa ili subjekata koji imaju mogućnost da im neometano (ili sa minimalnim preprekama) primenjuju nasilje. U suštini, neko mora imati pravo i mogućnost da naruši Balans Potencijala Nasilja (BPN) – važnu komponentu slobodnog društva, bez koje njegovo stabilno i dugoročno postojanje u principu nije moguće.
Nedovoljna ravnomernost BPN-a u slobodnom društvu može biti uzrokovana time što predstavnici društva u većini ne žele na bilo koji način da se brane od akata nasilja, odnosno da ih pitanje bezbednosti u principu ne zanima, te su spremni da trpe agresore i dobrovoljno im se pokoravaju. U tom slučaju teško se može šta učiniti osim širenja sredstava za samoodbranu i popularizacije ideje o neophodnosti odbrane. Međutim, ako se slobodno društvo postigne polazeći od trenutnog stanja, takav scenario je malo verovatan, jer je izravnavanje BPN-a ovim metodama jedna od ključnih komponenti tog procesa. A postizanjem slobodnog društva putem izravnavanja BPN-a, stvorićemo uslove u kojima u principu ne bi trebalo da bude moguće postojanje organa sa pravom na neometanu primenu sile.
Ipak, može se pretpostaviti da je ipak došlo do stanja nedovoljne ravnomernosti BPN-a. Na primer, eliminisali smo nasilnu monopolističku vlast, ali smo odlučili da se ne rešimo primene sila, već da tu funkciju prebacimo na različite nezavisne agente, obezbeđujući im pritom određene prednosti u odnosu na sve ostale, što će im omogućiti da neometano bave se takvim aktivnostima. U tom slučaju, može mi se otvoriti samo jedno pitanje: šta bi tim agentima sprečilo da u jednom trenutku prestanu da ispunjavaju svoje obaveze prema sporazumima i počnu da primenjuju nasilje u sopstvene svrhe, uključujući i uspostavljanje sopstvene prinudne i monopolske vlasti nad ljudima i subjektima koji nemaju mogućnost odbrane?
Očigledno je da ih ništa neće sprečiti. Na taj način će nasilna i monopolska politička vlast biti ponovo stvorena. Upravo zato pristalice slobodnog društva ne mogu biti dosledne u svojim stavovima ako se pridržavaju legitimizacije i dopuštenosti određenih oblika nasilja u različite svrhe, uključujući i slučaj progona radi prinudne kazne i iznude kompenzacije, jer će to, ponovo, zahtevati postojanje organa ili subjekata koji imaju veći potencijal nasilja od svih ostalih, a samim tim i sposobnost da u bilo kom trenutku uspostave sopstvenu vlast.
