Već smo jednom razmatrali temu zašto korporacijama odgovara borba protiv nasilja. Za proizvodnju novih proizvoda i ostvarivanje dobiti od njihove prodaje, njima je izuzetno važno razvijati i uvoditi nove tehnologije. Međutim, ako nasilje kao fenomen u celini nastavi svoje postojanje, dalji naučno-tehnološki progres postat će jednostavno nemoguć. Nove tehnologije daju i nove mogućnosti za vršenje akata nasilja, uključujući i katastrofalne. Zamislite da baterija pametnog telefona postane dovoljno energetski bogata za izvršenje Velikog praska, ili da kućni računari postanu dovoljno performantni da omoguće bilo kojoj slučajnoj osobi da na njima kreira i testira, koristeći veštačku inteligenciju za simulaciju virusa, koji se kasnije mogu ponovo kreirati uživo pomoću takođe naprednijeg i pristupačnijeg DNK/RNK sintetizatora. Za korporacije je to kolaps, one moraju učestvovati u rešavanju problema nasilja kako bi očuvale i uvećale sopstvene prihode. Više detalja o ovom argumentu možete pronaći u materijalu „Korporacije protiv nasilja“.
Ali treba uzeti u obzir ne samo rizike od pojedinačnih akata nasilja. Ako opasne tehnologije dostupne širokim masama još uvek nisu izašle na tržište, što znači da korporacije u tom pogledu još uvek nemaju razloga za brigu, nasilje od strane države im direktno preti već sada. Setimo se onoga što se nedavno dogodilo Džeku Ma – osnivaču Alibaba Group. Zbog kritičkih izjava u vezi sa državnom ekonomskom regulacijom, vlasti Kine su počele na razne načine da vrše pritisak na njega i uništavaju ga kao biznismena. Generalno, Kina je preuzela kontrolu nad strogim potčinjavanjem svih velikih tehnoloških korporacija na svojoj teritoriji.
Takav scenario može se desiti bilo kom milijarderu i bilo kojoj korporaciji. Takve svima poznate ličnosti kao što su Ilon Mask, Bil Gejts ili Džef Bezos imaju ogromna sredstva i uticaj u društvu. Ali država u bilo kom trenutku može sve to poništiti primenom određenih sankcija, podržanih silama zakona, koje su uvek spremne nasilom primorati na pokornost ako se naređenja stationary bandita ne budu izvršavala. I na primeru Kine jasno vidimo da vladarima poput „drugara Si“ uopšte nije marno za sredstva i uticaj korporacija i njihovih vlasnika; radi svojih želja, autoritarizam će sve to uzeti grubom silom.
Tačno je primetiti da konkretne vlade možda i nisu zainteresovane za vršenje silnog pritiska na korporacije. Ali, da li bilo šta garantuje večnu vlast upravo tim ljudima u vladi? Ne! Ranije ili kasnije, vlast se uvek menja. I ako je trenutna vlast dovoljno miroljubiva da ne preti korporacijama, sledeća vlast, bez obzira na to da li je izabrana demokratskim putem ili je preuzela vlast naoružanim državnim udarom (iako je ovaj scenario opasniji, jer on najčešće dovodi do vlasti ludačkih diktatora), sasvim može korporacijama proglasiti takozvanu „nacionalizaciju“, a same vlasnike korporacija izložiti oštrim represijama. A takve promene se mogu desiti čak i u okviru iste vlasti – jer ništa ne može garantovati njenu posvećenost istim interesima tokom dužeg vremenskog perioda.
Iz ovih razloga, korporacijama je sasvim isplativo da ulažu u borbu protiv nasilja, i one će se time baviti ako inicijative za borbu protiv nasilja postanu dovoljno primetne da privuku njihovu pažnju. Mnogo je bolje uložiti par procenata svoje dobiti u izravnavanje balansa potencijala nasilja ili, za tehnološke kompanije, učestvovati u razvoju genoterapije protiv nasilja, nego stalno rizikovati da budu uništene nasiljem.
