Nedavno se dogodila zanimljiva priča sa pirateskom bibliotekom Libgen. Američka sudija Kolin Makmahon stala je na stranu izdavača knjiga i na njihovu žalbu zahtevala od ovog resursa da isplati 30 miliona dolara odštete zbog kršenja takozvanih „autorskih prava“ (privilegija koje izdaje stacionarni bandit). Međutim, ispostavilo se da je izvršenje ove odluke nemoguće – jednostavno niko ne zna ko je pravi kreator i rukovodilac ove pirateske biblioteke. Štaviše, odlukom sudije zabranjeno je bilo kome da učestvuje u aktivnostima resursa, na primer, da mu obezbedi skladište podataka, registruje domene ili čak širi linkove ka njemu. Uprkos tome, rad resursa se oslanja na trud hiljada dobrovoljaca širom sveta koji otpremaju fajlove i dele torrent-e, pa osim blokiranja nekih domena, resurs se nije suočio sa nikakvim problemima.
Ovaj slučaj snažno kontrastira sa pričom kreatora kriptomiksera Tornado Cash. Oni su delovali neanonimno, otvoreno se predstavljajući kao kreatori resursa. I zbog toga su bili izloženi državnom progonu. Pod udarom je završio čak i suosnivač miksera Roman Storm, koji se bavio isključivo pisanjem programskog koda za resurs i nije mogao znati u koje svrhe ga konkretni korisnici koriste. On sada konstantno insistira na tome da „ja sam samo pisao kod, zar to može biti zločin?!“. Ali ako pređete put državnoj vlasti, bilo koje действие počinje da se smatra zločinom, bez obzira na to kako se to ocenjivalo u prošlosti.
Danas se može smisliti mnogo „digitalnih“ načina za borbu protiv regulacija i zabrana stacionarnog bandita. I takvom borbom se definitivno treba baviti anonimno, jer on neće ostaviti na miru one koji odluče da mu otvoreno pridu prst u oko, čak i ako u prošlosti nije bilo presedana progonjenja za slične aktivnosti. Deanonimizacija sebe nije nimalo neophodna za uspeh, kao što se može videti na primeru istog tog Libgen-a, koji ostvaruje 16 miliona poseta mesečno, ne imajući nikakvo javno lice koje bi ga predstavljalo.
