Reč „potreba“ treba da bude izbačena iz rečnika političkog diskursa. Ona je neraskidivo povezana sa opasnim pojednostavljivanjem stvarnosti, idejom da postoje određene vrednosti beskrajno važnije od svih ostalih, stvari koje mi je potrebno, a ne samo koje želim, i da se te „potrebe“ mogu objektivno odrediti.

Na prvi pogled, ova ideja deluje razumno. Zar moja potreba za hranom, vodom i vazduhom nije potpuno drugačija od moje želje za zadovoljstvom ili udobnošću? Ove stvari su neophodne za život; život je sigurno ne samo važniji od bilo čega drugog, već beskrajno važniji. Količina hrane, vode i vazduha potrebna za održavanje života nije pitanje ukusa ili preferencije, već biološka činjenica.

Posledica po moj očekivani životni vek zbog oskudice hrane, vode ili vazduha može biti pitanje biološke činjenice. Vrednost življenja za mene nije. Ostanak u životu je, za većinu nas, veoma poželjan, ali nije beskrajno poželjan. Da jeste, bili bismo voljni da sve ostale vrednosti žrtvujemo zbog njega. Svaki put kada zapališ cigaretu, svaki put kada ja vozim malo prebrzo, mi svesno menjamo život — mali deo života, veoma malu šansu za smrt sada ili veliku šansu da ne živimo baš toliko dugo — za prilično malo zadovoljstvo.

Osoba koja kaže, kao što skoro svi govore, da je ljudski život beskrajno vredan, da se ne može meriti samo materijalnim merama, govori očigledne, iako popularne, besmislice. Da veruje u to za sopstveni život, nikada ne bi prešao ulicu osim da poseti svog lekara ili da zaradi novac za stvari neophodne za fizički opstanak. Jeo bi najjeftiniju, najhranljiviju hranu koju može da pronađe i živeo u jednoj maloj sobi, štedeći svoj prihod za učestale posete najboljim mogućim lekarima. Ne bi preuzimao rizike, ne bi konzumirao luksuz i živeo bi dug život. Ako to možete nazvati življenjem. Ako bi čovek zaista verovao da su tuđi životi beskrajno vredni, živeo bi kao asketa, zaradio bi što više novca i trošio sve što nije apsolutno neophodno za opstanak na pakete pomoći, istraživanja trenutno neizlečivih bolesti i slične dobrotvorne svrhe.

Ljudi koji govore o beskrajnoj vrednosti ljudskog života ne žive ni na jedan od ova dva načina. Oni konzumiraju mnogo više nego što im je potrebno za održavanje života. Sasvim je moguće da imaju cigarete u fioci i sportski automobil u garaži. Oni u svojim postupcima, ako ne i u svojim rečima, prepoznaju da je fizički opstanak samo jedna vrednost, mada veoma važna, među mnogima.

Ideja o potrebi je opasna jer udara u samu srž praktičnog argumenta za slobodu. Taj argument zavisi od priznavanja da je svaka osoba najbolje kvalifikovana da za sebe izabere koji je među mnoštvom mogućih života najbolji za nju. Ako mnogi od tih izbora uključuju potrebe, stvari beskrajne vrednosti za jednu osobu koje može najbolje odrediti neko drugi, koja je svrha slobode? Ako se ne slažem sa stručnjakom oko svojih potreba, ja ne donosim procenu vrednosti, već grešku.

Ako prihvatimo koncept potreba, moramo takođe prihvatiti i prikladnost toga da odluke o tim potrebama donosi neko drugi, najverovatnije vlada. Upravo je taj argument u osnovi državnih subvencija medicini, sadašnjih i budućih. Medicina, kao i hrana, voda ili vazduh, doprinosi fizičkom opstanku. Vrsta i količina medicinske pomoći neophodne da bi se postigao neki poseban cilj — na primer, da se izleči ili spreči bolest — pitanje je ne individualnog ukusa, već stručnog mišljenja. Stoga se tvrdi da bi se količina medicinske pomoći koja ljudima treba trebalo obezbediti besplatno. Ali koliko je to? Neke „potrebe“ se mogu zadovoljiti po relativno niskoj ceni; cena potpuno nutritivno bogate dijete minimalne cene (uglavnom sojinih mahuna i mleka u prahu), na primer, iznosi samo nekoliko stotina dolara godišnje. Dodatni izdatci za hranu samo joj poboljšavaju ukus — što bi se, moglo bi se tvrditi, smatralo luksuzom. Ali dodatna medicinska nega nastavlja da donosi poboljšanje zdravlja do veoma visokog nivoa medicinskih troškova, verovatno do tačke u kojoj bi medicina apsorbovala čitav nacionalni prihod. Znači li to da bi naše potrebe za medicinskom negom trebalo da zadovoljimo tako što bi svi u zemlji postali lekari, osim onih koji su apsolutno neophodni za proizvodnju hrane i skloništa? Očigledno ne. Takvo društvo ne bi bilo privlačnije od života čoveka koji je svoj život zaista smatrao beskrajno vrednim.

Greška je u ideji da je poboljšano zdravlje vredno posedovanja po bilo kojoj ceni, koliko god velika bila, za bilo kakvo poboljšanje zdravlja, koliko god malo bilo. Postoji određena tačka u kojoj je trošak vremena i novca za više medicinske nege veći od rezultujućeg povećanja zdravlja koje to opravdava. To gde se ta tačka nalazi zavisi od subjektivne vrednosti koju osoba pridaje dobrom zdravlju, s jedne strane, i od drugih stvari koje bi mogla da kupi novcem ili uradi vremenom, s druge strane. Ako se medicinska nega prodaje na tržištu, kao i druge robe i usluge, pojedinci će je konzumirati do te tačke i ostatak svog novca potrošiti na druge stvari. Putem Medicare-a, vlada donosi odluku; ona primorava pojedinca da kupi određenu količinu medicinske nege, bez obzira na to da li on misli da je ona vredna te cene ili ne.

Program kao što je Medicare takođe može prebaciti novac jednoj osobi drugoj; takav efekat često navode oni koji tvrde da takvi programi omogućavaju siromašnima da dobiju dobru medicinsku negu koju inače ne bi mogli priuštiti. Ako je to slučaj, transfer bi trebalo proceniti odvojeno od specifično medicinskog dela programa. Ako je prebacivanje novca od bogatih siromašnima dobro, to se može uraditi bez ikakvog programa obaveznog zdravstvenog osiguranja; ako je obavezno zdravstveno osiguranje dobro, to se može uraditi bez ikakvog transfera. Nema smisla koristiti transfer da bi se odbranilo osiguranje.

Zapravo, veoma je upitno da li državni medicinski programi prebacuju novac od bogatih siromašnima. Postoje dokazi da je socijalizovana medicina u Britaniji imala suprotan efekat. Klasama sa visokim prihodima plaćaju se veći porezi, ali takođe, iz različitih razloga, mnogo više koriste te usluge. U Americi, Medicare je pripajan Social Security-u, postojećem sistemu obaveznog „osiguranja“ koji, kao što sam pokazao u ranijem poglavlju, verovatno prenosi prihod od siromašnih na one koji nisu siromašni.

Ako je prošlo iskustvo bilo kakav vodič, mało je verovatno da će siromašni dobiti mnogo toga što ne plaćaju, a možda će plaćati stvari koje ne dobijaju. Glavni efekat takvih programa, na njih kao i na sve ostale, jeste da ih primorava da plaćaju usluge koje ne bi dobrovoljno kupovali jer ne smatraju da su vredne te cene. To se naziva pomaganjem siromašnim.

Branitelji takvih programa tvrde da su siromašni toliko siromašni da ne mogu priuštiti vitalnu medicinsku negu. Ono što to, pretpostavlja se, znači, jeste da su toliko siromašni da bi, da bi platili čak i minimalnu medicinsku negu, morali da se odreknu nečeg još vitalnijeg — hrane, na primer. Ali pošto su koristi koje siromašni dobijaju obično plaćene njihovim sopstvenim porezima, situacija je samo pogoršana; umesto da moraju da se odreknu medicinske nege kako bi jeli, siromašni su naređeni da se odreknu jela kako bi dobili medicinsku negu.

Srećom,
situacija retko kada je toliko loša. Suprotno senzacionalističkim izveštajima, većina siromašnih ljudi nije na ivici doslovnog izgladnjivanja; dokazi ukazuju na to da je u ovoj zemlji broj unetih kalorija praktično nezavisan od
prihoda. Da siromašni troše više sopstvenog novca na lekare, ne bi umirali od gladi; oni bi jednostavno lošije jeli, nosili lošiju odeću i živeli u još lošijim stambenim objektima nego što je to sada slučaj. Ako ne troše mnogo novca na medicinsku
neguju, to je zato što je taj trošak, koji su u odličnoj poziciji da procene, previsok. Ako ljudi koji imaju više novca žele da ga doniraju za
pružanje medicinske nege siromašnima, to je plemenito. Ako žele da doniraju
novac siromašnih, to nije.