Diskusije o alternativnim monetarnim sistemima obično se fokusiraju na to kakav novac treba da imamo: zlatne novčiće, komade zelenog papira koji se mogu zameniti za zlatne novčiće, ili komade zelenog papira koji se mogu zameniti za druge komade zelenog papira. Mislim da je to greška. Najvažnije pitanje nije kako se novac proizvodi, već od strane koga.

Fundamentalni problem sa državnim novcem nije u tome što država ne može da obezbedi stabilan novac, već u tome što joj to nije uvek u interesu. Inflacija putem štamparije je način na koji država može trošiti novac bez naplaćivanja poreza. To takođe može biti politički profitabilno kao sredstvo za korist dužnika na račun poverilaca, naročito kada je sama država veliki dužnik. Ostali oblici monetarne nestabilnosti često su rezultat pokušaja manipulacije ekonomskim varijablama, kao što je stopa nezaposlenosti, radi kratkoročnih političkih ciljeva.

Ovo sugeriše da umesto raspravljanja o tome da li bi naša vlada trebalo da se vrati zlatnom standardu, mi bismo umesto toga trebalo da razmišljamo o tome da li vlada uopšte treba da proizvodi novac. Ideja privatnih monetarnih sistema nam se može činiti čudnom, ali takvi sistemi su postojali ranije; jedan primer opisuje Lawrence White u knjizi citiranoj u Dodatku II.

Najjednostavniji privatni monetarni sistem je robni novac koji proizvodi niz privatnih firmi. Svaka firma kova novčiće standardne težine i prodaje ih. Kupci mogu otići kod druge firme ako ona počne da proizvodi nedovoljno teške novčiće, tako da bi prilike za takvu prevaru bile retke, ili barem ređe nego kada država vrši kovanje. Takav sistem je veoma sličan konkurentskim međunarodnim novcima u srednjem veku. Iako su te valute proizvodile države, one su se, u najvećoj meri, prodavale kupcima nad kojima države proizvođači nisu imale kontrolu. Države koje su ih proizvodile su se takmičile poput privatnih firmi kako bi podstakle trgovce da koriste njihov novac. Očigledan način za to bio je održavanje kvaliteta.

U modernom društvu mogući je i drugi vid robnog novca: skladišni priznanice. Umesto nošenja komada zlata, osoba nosi priznanice za komade zlata koji se nalaze na skladištu negde. U takvom sistemu, za razliku od sistema delimične rezerve, svaki komad papira je pokriven specifičnim komadom zlata. To je sistem sa stopercentnim rezervama.

Prednosti sistema skladišnih priznanica u odnosu na obični robni sistem su u tome što on eliminiše habanje novčića i omogućava korišćenje robe koja je loše pogodna za kovanje novca. Dovoljno gvožđa za kupovinu automobila bilo bi preteško za nošenje, ali nošenje priznanica za dovoljno gvožđa ne bi bilo neudobnije od nošenja priznanica za dovoljno zlata. Pošto karakteristike robe koja se koristi kao novac utiču na to koliko dobro robni sistem funkcioniše, proširenje opsega mogućih roba može dovesti do značapajnog poboljšanja sistema.

Kada se uspostavi privatni robni novac, postoje dobri razlozi zašto će se verovatno razviti sistem delimične rezerve. Držeći samo dovoljno rezervi da zadovolji svoje svakodnevne potrebe, banka oslobađa ostatak svoje imovine za druge svrhe; ona im može direktno pozajmiti ili ih koristiti za kupovinu imovine koja donosi kamatu, kao što su akcije i obveznice. Prva banka koja uspostavi takav sistem zapravo dobija bespovratni kredit od onih koji odluče da drže njen novac. Kada druge banke krenu njenim putem, konkurencija ih sve primorava da plaćaju kamatu, u novcu ili uslugama, na njihove depozite. Banke sa stopercentnim rezervama, koje moraju naplaćivati svojim klijentima uslugu čuvanja njihovog novca, postaju neprivlačna alternativa.

Rezultat je sistem u kojem se novac sastoji delom od fizičkih roba (privatno kovanih zlatnih novčića) ili potraživanja prema fizičkim robama (skladišnih priznanica) koji cirkulišu kao valuta, delom od cirkulišućih potraživanja prema privatnim bankama sa delimičnom rezervom (bankovni novac) i delom od necirkulišućih potraživanja prema takvim bankama (tekući računi).

Ovo podrazumeva da banke sa delimičnim rezervama mogu ponuditi depozitorima razumnu sigurnost da će moći da dobiju svoj novac nazad ako ga žele. Većina kritika privatnih sistema sa delimičnim rezervama zavisi od toga što oni ili nisu u stanju ili ne žele to da urade. Često se tvrdi da je takav sistem po svojoj prirodi nestabilan; bankarska panika uzrokovana glasinama o slabosti jedne banke ubeđuje mnoge depozitore da povuku svoj novac. Pošto bankarski sistem kao celina ima obaveze mnogo veće od svojih rezervi, banke nisu u stanju da plate i sistem se urušava.

Ali čak i ako banka, ili čitav bankarski sistem, ima obaveze mnogo veće od svojih rezervi, ona i dalje može biti u stanju da u potpunosti ispuni svoje obaveze. Rezerve banke nisu sve njene imovine, već samo imovina držana u rezervnoj robi. Banka koja se suočava sa panikom može prodati imovinu koja nije rezerva za gotovinu, vraćajući gotovinu koju je isplatila jednoj grupi uplašenih depozitora i koristeći je za isplatu druge grupe. Jedan dolar u gotovini može isplatiti neograničen broj dolara u depozitima, pod uslovom da banka ima dovoljno likvidne imovine da otkupi dolar dovoljno puta.

Pravi problemi za takvu banku nastaju ili zbog imovine koja nije dovoljno likvidna, ili zbog toga što je ukupna imovina manja od ukupnih obaveza, ili zbog imovine čija tržišna vrednost izražena u novcu pada u vreme panike. Ovo poslednje je verovatno osim ako vrednost imovine na neki način nije povezana sa vrednošću novca, pošto u vreme panike ponuda novca opada, vrednost novca raste, a novčane cene robe koja nije monetarna roba posledično opadaju.

Postoji nekoliko načina na koje banke mogu zaštititi sebe. Jedan je da drže imovinu, kao što su krediti i obveznice, čija je tržišna vrednost fiksirana u novcu, a ne u realnim terminima. Drugi je da počnu sa ukupnom imovinom većom od ukupnih obaveza, kako bi svojim depozitorima garantovali da će, čak i ako banka izgubi novac, i dalje moći da ispuni svoje obaveze. Istorijski primer je škotski bankarski sistem koji je opisao Adam Smit, a novije i detaljnije Lawrence White; banke su bile partnerstva i partneri su uglavnom bili bogati ljudi. Pošto nisu bili zaštićeni ograničenom odgovornošću, partneri su pojedinačno odgovarali za dugove banke. Depozitori su mogli izgubiti svoj novac samo ako bi neto obaveze banke premašile ujedinjenu imovinu partnera. Nekoliko banaka je propalo, ali je u većini slučajeva depozitorima isplaćen pun iznos.

Druga alternativa za privatnu banku sa delimičnim rezervama, a koju su koristile škotske banke, jeste opciona klauzula. Banke su izdavale novčanice koje su nosiocu garantovale „jedan funta sterlinga na zahtev, ili po izboru direktora jednu funtu i šest pensa sterlinga na kraju šest meseci od dana zahteva.“ Kupac, prihvatanjem takve novčanice, prihvata pravo banke da privremeno suspenduje isplatu, pod uslovom da plaća kamatu tokom tog intervala.

Čak i ako privatne banke sa delimičnim rezervama mogu biti stabilne, hoće li izabrati da budu? Jednom kada banka izgradi reputaciju pouzdanosti, moglo bi joj se isplatiti da tu reputaciju pretvori u gotovinu tako što će ogromno proširiti svoje depozite bez adekvatne pokriće, a zatim pretvoriti tu gotovinu iz imovine korporacije u privatnu imovinu svojih vlasnika i funkcionera, ostavljajući depozitore sa bezvrednom ljušturama.

Iako su takve prevare moguće u privatnom bankarstvu i drugde u ekonomiji, nema očiglednog razloga da se očekuje da će biti uobičajene, naročito u modernoj ekonomiji sa dobro razvijenim institucijama za generisanje i prenos informacija o finansijskom stanju firmi. Ako bi se takav problem razvio u privatnom sistemu, jedna posledica bi mogla biti preferencija depozitora prema bankama koje nisu bile zaštićene ograničenom odgovornošću.

Ponekad se navode još dva argumenta zašto stvaranje novca ne može biti privatno; mislim da su oba pogrešna. Prvi je da je konkurencija nemoguća jer bez ujednačenog novca svaka transakcija zahteva intervenciju menjačnice. Ali ovaj argument meša standardizaciju sa monopolom. Praktično je da se novac različitih firmi menja u odnosu jedan prema jedan, baš kao što je praktično da navrtke proizvedene od strane jedne firme odgovaraju vijcima proizvedenim od strane druge, ali to ne zahteva da sav novac, ili svi vijci i navrtke, budu proizvedeni od strane iste firme. Očigledan način da se postigne standardizacija je da različite banke koje nude novac sa delimičnom rezervom koriste istu robu u istim jedinicama.

Ako sve banke svoj novac, bilo da su u pitanju novčanice ili depoziti, čine zamenljivim u gramima zlata, na primer, onda bi sav novac trebalo da se menja u odnosu jedan prema jedan (ili pet ili deset prema jedan u slučaju različitih denominacija). Jedini izuzetak bio bi novac banke za koju se veruje da je finansijski nestabilna. Takav novac bi se prodavao uz popust; nastala nepogodnost bi značajno smanjila potražnju za njim, pružajući bankama podsticaj da vode računa o svojoj reputaciji.

Drugi argument protiv privatnog bankarstva je da, pošto košta skoro ništa proizvesti novac, privatnoj banci se uvek isplati da proizvede više njega. Ovde postoje dve greške. Prva je nepriznavanje činjenice da, da bi proizvela novac koji će ljudi prihvatiti, banka mora da dokaže svoju sposobnost da ga isplati; to nije besplatno, a trošak se povećava sa količinom novca u opticaju. Druga je pretpostavka da, kada banka dobije pravo korišćenja imovine tako što navede ljude da drže njen novac, ona ne mora da plati za nju. Na konkurentnom tržištu, kamata plaćena za depozite bi rasla sve dok ne upije svaki višak, sa rezultatom da bi banke, poput drugih konkurentskih firmi, primale samo dovoljno da pokriju svoje troškove poslovanja.