Sa ovim praznikom ispada prilično zanimljivo. Počeo je pod sloganima ravnopravnosti. Potom se u Sovjetskom Savezu postepeno pretvorio u dan viteštva i džentlmenstva. A sada ponovo postaje datum kada je uobičajeno braniti žensku ravnopravnost, dok vitezi i džentlmeni pendreci razbijaju ženske ulične akcije.

Ne mogu reći da su me ovi problemi mnogo uznemirili, jer živim u najboljem od svetova – na internetu. Ovde je ravnopravnost ugrađena u samu osnovu postojanja i ne može biti drugačije. I to ostavlja svoj otisak na odnos prema nejednakosti u fizičkom svetu. Ona mi se doživljava sa etnografskom radoznalošću. Kao da, vidiš, u oflajnu majku maloletne dece ne može se izložiti administrativnom pritvoru, kakvo zanimljivo starosedelačko obyczaj. Istina, ponekad se izloži. Verovatno se sudije tako bore za ravnopravnost. Pa, neka ih to to pogodi.

U našem čudesnom svetu ljudi imaju sredstva za postizanje nezavisnosti. Oni kojima je nezavisnost važna, obično mogu da je postignu. I obično mogu dobiti pomoć u tome. Zato je najvažnije što se može uraditi za postizanje ravnopravnosti, po mom mišljenju – to je sopstvenim primerom pokazati drugima da, da, tako se moglo. Da i njima poželi. Da i oni potraže kako se to radi. Da pokušavaju sve dok ne uspeju.