Zamislimo situaciju: u prostoriji se nalaze dve osobe i stolica; samo jedna od njih ima oružje i obe to znaju; naoružana osoba glasno izgovara: „bilo bi lepo da neko sedne na ovu stolicu, a uz pomoć oružja se može nanositi bol i ubijati“ – i to je, na neki način, pretnja, ali se to ne može dokazati, a ako se rizikuje i ne ispune zahtevi, naoružana osoba može upotrebiti oružje i konačno zvanično izaći iz ugovora o neagresiji, ali mrtvoj osobi će biti svejedno. Naravno, ako su obe naoružane, obe prete jedna drugoj i obe su time zaštićene, ali ako jedna strana u nekom trenutku ostane bez oružja, onda se javlja pravo jačeg.

Han Solo

Primer je, naravno, malo proizvoljan, ali uzećemo šta imamo.

Osoba koja smatra da joj se preti ima neke osnove za to. Upravo joj se tako u ovom trenutku čini i to joj je važno. Ako ima bilo kakve sumnje u činjenicu pretnje, ili smatra da je važno uveriti treće strane u činjenicu pretnje, trebalo bi da učini situaciju jasnijom. Na primer, da se raspita:

– Da li dobro razumem da mi pretiš ranjavanjem ili ubistvom ako ne sednem? Ili mogu slobodno da odem?

Sagovornik može još neko vreme govoriti implicitno, ali pre ili kasnije će morati da formuliše jasan zahtev ako želi da druga osoba sedne, ili će upotrebiti oružje ako jednostavno želi da joj naudi. Naravno, to podrazumeva određeni rizik. Radi čega vredi preuzeti taj rizik? Prvenstveno da bi sam stekao izvesnu sigurnost i, možda, dobio dokaznu osnovu za treće strane koje će na neki način proceniti nastalu situaciju.

U državi se dovoljno redovno susrećemo sa situacijama kada nadređeni ne izdaju jasna naređenja jer izvršilac treba da razume naznake. Ako situacija ispadne neuspešna za nadređenog, on uvek može tvrditi da je pogrešno shvaćen, i fraza „ovaj tip me nervira“ nipošto nije značila naređenje da ga se upuca prilikom privođenja i proglasi teroristom. Ako podređeni loše razume naznake, neće dugo zadržati svoju poziciju.

thought

Pravo jačeg je ista fiksija kao i ugovor o neagresiji. Čak će i jaki radije pokušati da opravdaju svoje zahteve, prilagođavajući ih nekim predstavama o pravdi. To je manje troškovno nego da dokazuju svoju snagu svaki put kada žele nešto da dobiju. Isto važi i za ugovor o neagresiji. Ljudima nema potrebe da se namerno dogovaraju da ne napadaju jedni druge, oni će to svakako raditi samo onda kada imaju razlog koji smatraju opravdanim. Ali kada takav razlog postoji, nijedan ugovor ih neće zaustaviti.

Zato mi se čini da je korišćenje takvih spekulativnih konstrukcija za opisivanje sveta jednostavno nepraktično. To je otprilike kao raspravljati o ljudskim aktivnostima u kategorijama greha, karme ili klasnih interesa.

Mnogo je korisnije koristiti adekvatnije konstrukcije za opisivanje sopstvenih postupaka i motiva. „Činilo mi se da je blizu ostvarenja svoje implicitne pretnje, pa sam radije odlučio da ispunim zahtev, iako nisam baš imao želju za tim. Sledeći put ću se potruditi da ne budem sa njim nasamo, ne naoružan.“

Otprilike tako.