Poslušala sam na kanalu Vadima Politikova njegov razgovor sa Grigorijem Baženovom. Razgovor je dosadno naslovljen „Zašto su levi ekonomije osuđene“, pa nisam odmah odlučila da potrošim dva sata na intervju, pretpostavljajući da će tamo zaista biti banalno objašnjenje zašto su levi ekonomije osuđene. Srećom, Grigorij, podstaknut dobrim viskijem, raspravljao je o mnogim drugim stvarima, a naročito, bliže kraju, o modernizaciji.

Glavne teze:
1. U državi koja već vodi, autoritarna modernizacija odozgo je nemoguća, jer plan funkcioniše samo kada znate kuda ići, dok će lider morati da krči put kroz rad spontanih poretaka.
2. Forsirana modernizacija od agrarnog ka industrijskom društvu u okviru razvojnog modela „stigotvoraca“ – moguća je. Opšte obrazovanje, transportna mreža, bankarski sistem – i to je dosta, dalje samo ne ometajte rad institucija. Države koje su se ograničile na ovaj džentlmenski set, a dalje su pustile društvo da se razvija samostalno, uspele su uspešno da skrate ugao, stignu lidera, a mnoge su čak i pretekle nesrećnu Veliku Britaniju, nekadašnju prvu ekonomiju sveta. One koje su se poigrale u dirižizam, koračale su napred u skokovima, sa velikim troškovima, ukratko, ispadalo je ne baš najbolje.
3. Forsirana modernizacija odozgo od industrijskog ka postindustrijskom društvu je teoretski moguća, ali recept se sastoji upravo u demontaži autoritarnih mehanizama, a to nije recept koji je većina lidera spremna da čuje. Međutim, u demontažu odozdo kroz agorizam Grigorij ne veruje, i to je onaj trenutak u kojem bih sa njim diskutovala, ako on, naravno, ne pronađe sagovornika u svojoj kategoriji težine.

Povodom toga, setila sam se nedavno pročtane knjige Dmitrija Travina i Otara Marganije „Modernizacija: od Elizavete Tudor do Jegora Gajdara“. To je odlična selekcija istorijskih anegdota o tome ko je i kako pokušavao da ohrabri kobilu istorije u svojim zemljama. Uglavnom je opisana duga serija kraljeva, premijera i ostalih ministara, dok se izdvojuju samo dvojica neraskidivih vezanih za dvadeseti vek – Kejns i Hajek – koji lično nisu sprovodili nikakve reforme, ali su imali snažan uticaj na umove.

Istorijske anegdote su prijatne jer nisu suva teorija, već mnoštvo priča iz kojih svako ima pravo da izvuče sopstvenu moral. U celini, ove priče ne protivreče tezama Grigorija Baženova, već ih dobro dopunjuju, tako da preporučujem da ih pročitate, naročito što je to prilično lagan zabavni žanr.

I na kraju ću vam pustiti pesmicu Timura Šaova, „Otkuda je počela modernizacija u Rusiji“, kako bih stvorio odgovarajući stereo efekat.