Nisu političari sa kauča stigli ni da dobro uđu u virologiju, a već moraju da savladavaju mudrosti naftne industrije. Odlučila sam da ne zaostajem i juče sam pogledala na MBH media izveštaj o tome šta je to uopšte bilo i šta sada očekivati.
Prvo je Mihail Krutihin rekao o tome kako su majski fjučersi na WTI dostigli dno i počeli da kopaju još dublje. Ovaj anegdota je već ispričana mnogo puta, i konkretno kod Krutihina je ispalo onako-tako, jer se iz njegovih reči činilo da to nije nešto vredno pažnje. Međutim, ne vidim razloga zašto se ista ta priča ne bi ponovila bliže kraju maja, jer da bi se ona sprečila, potrebno je da ili potražnja za naftom poraste, ili ponuda padne, u suprotnom će biti čak i gore nego sada, jer će slobodnog kapaciteta u skladištima za mesec dana biti još manje.
Zatim je nastupio Grigorij Baženov i ponovio ono što je već izlagao na svom kanalu posebnim videom „ – kako su porezi uređeni u ruskoj naftnoj i preradi nafte. Ukratko: nafta može čak i da se nuli, ali cena benzina neće zadrhtati – sav dobitak će uzeti budžet. Na taj način, ruskoj preradi nafte preti zastoj, a najslabijim igračima u industriji, odnosno privatnicima bez integracije sa kompanijama za izvlačenje nafte – bankrot. Benzinske pumpe će nekako preživeti, ali će u uslovima smanjenja protoka voditi prilično jadno postojanje.
Konačno je reč preuzeo Mihail Hodorkovski i govorio o situaciji u naftnom sektoru. Prema ugovorima koje je Rusija potpisala, ona će morati da smanji proizvodnju za četvrtinu. Ako se proizvodnja smanjuje pažljivo, pokušavajući da se pritom ne unište bušotine, moći će se postići maksimalno smanjenje od deset procenata. Uz to, slobodni kapacitet u skladištima se privodi kraju, izvoz je kolabirao, tako da će proizvodnju morati naglo da se smanji, a to znači – nepovratno. Začepljena bušotina će za par meseci postati neupotrebljiva, i da bi se proizvodnja obnovila, morala bi se ponovo bušiti. Ali na starim, veoma vodovatanim nalazištima, takvo bušenje pri razumnim cenama jednostavno se više neće isplatiti. Tako da Rusija stoji pred izborom: ili da pumpa naftu uprkos ugovorima, a zatim da doplaćuje onima koji će ljubazno pristati da je uzmu – ili da nepovratno izgubi do trećine proizvodnje. Pri tome je sasvim verovatno da odluka neće biti doneta od strane tržišta, već čisto administrativno, i nekome će se dozvoliti da radi, a nekoga će poslati pod nož.
Povodom toga želim da dam prognozu. Prilično brzo će se pred ruskim rukovodstvom pojaviti očigledna dilema. Ako želi da njegov naftni sektor ne ugine, ruska nafta mora se kupovati. Nema nade u izvoz, što znači da rusku ekonomiju nafta mora da „jede“. Ali ona to ne može da radi dok je u karantinu. Dakle, u ime svega, nek’ karantin ide u vetar. Naravno, kao zvanični razlog biće navedeno nešto drugo. Na primer, „na molbu radnika Severne Osetije“. Ili „nakon proučavanja uspešnog švedskog i beloruskog iskustva”.
Zašto se u drugim državama ljudi stavljaju u karantin? Radi spasavanja ljudskih života. Izvinite, mogu da poverujem u mnogo toga, ali ne i u to da su Putinu ljudski životi važni. Tako da će se, jednom ili dva puta, on svakako odreći i te potpune samoizolacije. Možda, osim Moskve, jer je previše razmazila, neka malo oslabi. Dakle, pripremite se na to da je herojsko sedenje kod kuće bilo potpuno uzaludno: svi ćemo preležati, dok ne steknemo grupni imunitet. Neko neće preživeti. Sa našom ekonomijom i medicinom, švedski put je od početka bio jedini izlaz. Šta je to vaše „ravnanje krive”? To je poznata igra limbo, gde treba proći ispod letve. Što je letva niža, zadatak je teži. Visina letve je određena nivoom medicine. Sa ruskom medicinom se ni ne treba pokušavati, nema potrebe za sramotom.
Šta raditi? Već sam posvetila posebnu objavu strategijama u krizi, i pridržavam se prethodnih preporuka: povlačenje u senku, uspostavljanje horizontalnih veza, usvajanje kriptovaluta za plaćanja, i svedenjem svake interakcije sa državom na zahtev direktnih isplata, smanjenja poreza, ukidanja regulacija, smanjenja broja pripadnika silovnih struktura i slično.