Kao kritika Lorencevog teorije, često mi se šalju slike na kojima besni medved ili lav zadaju smrtonosne rane drugom predstavniku svoje vrste. Ali kako je moguće, oni su ipak veoma naoružane vrste, a Lorencov mehanizam koji suzbija unutarvršno nasilje kod njih je slabo izražen. Zar to ne znači da nasilje zapravo ne ugrožava opstanak bilo kojih vrsta, a da je Lorencov mehanizam samo fikcija? Hajde da razmotrimo ovo pitanje mnogo dublje nego što su ga razmotrili oni koji to govore.
U ovom argumentu se uvek propušta druga pretpostavka, koja vrši pritisak prirodne selekcije na jačanje Lorencovog mehanizma. To je nemogućnost bekstva u slučaju napada ili nesposobnost određenih vrsta da uopšte izbegnu situacije koje vode ka nasilju. U slučaju vrsta koje žive samotno, kao što su medvedi ili jaguari, veoma je lako videti gde se vrši bekstvo – oni u principu ne stupaju u kontakt sa drugim predstavnicima svojih vrsta van sezone parenja ili procesa odgoja potomstva. Naravno, prisustvo suzbijanja unutarvršnog nasilja im nije toliko neophodno, jer se u principu veoma retko nađu u situaciji koja omogućava izvršenje nasilja.
Što se tiče lavova, treba pogledati njihov društveni život. U prirodnim uslovima, mužjaci lavova po dostizanju određene starosti napuštaju svoj rodni pride u potrazi za novim ili radi stvaranja sopstvenog. U jednom pridu obično nema više od tri odrasla mužjaka. Niska koncentracija jedinki sklonih nasilju u okviru konkretnih društvenih jedinica takođe smanjuje rizik od nasilja i one ne postaju toliko preteće, pa ne nastaje evolucioni pritisak za razvoj snažne varijante Lorencovog mehanizma. Ako mi pokažete kako jedan lav rastrpa drugog, to je upravo onaj slučaj kada je koncentracija jedinki sklonih nasilju postala prevelika. U veštačkim parkovima ili kavezima, u jednoj društvenoj grupi često se nalazi desetine odraslih mužjaka lavova, zbog čega se verovatnoća smrtonosne tuče značajno povećava.
Pored ove pretpostavke, želeo bih da pomenem i argument da je životinjama ponekad svojstveno da ubiju i pojedu tuđe potomstvo, pa čak i sopstveno u slučaju nedostatka hrane ili u stresnom stanju. Očigledno je da se Lorencov mehanizam ovde nije mogao razviti, jer mladunci još nemaju razvijeno naoružanje, što znači da odrasla jedinka koja vrši nasilje nad njima ne rizikuje smrt i nikada neće preneti svoju slabu varijantu inhibitornog mehanizma nasilju dalje. Kada resursi za održavanje sopstvenog potomstva nisu dovoljni, odluka majke da ga ubije nikako ne utiče na opstanak vrste u celini. A suzbijanje ubijanja tuđeg potomstva u dovoljnoj meri preuzeta je na urođeno naoružanje samih njihovih majki.
Može se pokušati navesti mnogo primera zašto Lorencov mehanizam ne funkcioniše, ali ako kopamo dublje – uvek će se naći objašnjenje koje se uklapa u pretpostavke neophodne za njegov razvoj. Samo pokušajte da analizirate svaki takav slučaj detaljnije i sami ćete sve videti.
