Jedna od metoda borbe protiv nasilnika je strategija provokacije, „maskarad“ protiv nasilja. Za one koji još nisu u toku – ova koncepcija predlaže da se ljudi skloni nasilju provociraju na napad i da se protiv njih primeni samoodbrana, uključujući i upotrebu lethalnog oružja. To će omogućiti otkrivanje mnogih skrivenih nasilnika, pa čak i njihovo uništenje direktno prilikom vršenja činova nasilja (inicijacija nasilja s naše strane prema bilo kome nije potrebna, mi se samo branimo od nasilja). Pri tome, pod provokacijom se ne nudi ništa nametljivo – to može biti samo šetnja u skupoj odeći mračnim prolazom ili sa LGBT simbolikom na gradskom trgu. Ako će neko samo zbog toga želeti da napadne osobu primenom fizičkog nasilja – to znači da je on nasilnik, protiv kojeg je samoodbrana potpuno opravdana.
Ali sa strane onih koji smatraju silu prihvatljivom metodom za postizanje ciljeva i održavanje određenih poretaka, može se čuti kritika ove koncepcije. Po njihovom mišljenju, čak i najmanja provokacija, koja uopšte ne podrazumeva nikakve aktivne akcije, ipak je jedan od najgorih i nemoralnih fenomena koji se mogu zamisliti. A sa druge strane, izmamiti nekoga šakama, ili čak ubiti zbog takve provokacije – to je sasvim normalno. Mislim da se već mogu izvući određeni zaključci o ovom stavu, uzimajući u obzir njegov nasilni karakter.
Naravno, slažem se sa izrazom „ne ulazi u tuđi manastir sa svojim pravilima“, u određenim slučajevima se on uklapa u ovu kritiku (na primer, ako LGBT pristalica zaluta u konzervativnu četvrt). Ali ako se neko ipak uvukao, zar je zaista potrebno odmah nasrnuti pesnicama? To je nenasilno kršenje, što znači da se ono može rešiti nenasilnim metodama. Posebno će dobro funkcionisati pretnja reputacionim sankcijama. A ako neko ne može da se obuzda od napada, onda je on, ponovo, nasilnik.
Takođe, ovu strategiju optužuju da je sama po sebi nasilna, jer njeni izvršioci unapred računaju na to da će izvršiti nasilje. Ali oni računaju samo na odbranu, a ne na napad. Svako ko izađe na ulicu sa sredstvima za samoodbranu, računa na to da će sa određenom verovatnoćom biti napadnut, inače ne bi ni uzeo ta sredstva. Znači li to da su sada svi oni koji žele da se zaštite – nasilnici?
Još jednom podsećam: sa bilo kojim nenasilnim kršenjem reda može se nositi nenasilnim načinom, pomoću reputacionih i finansijskih sankcija. A svaka inicijacija nasilja govori o tome da je onaj koji ju je izvršio – nasilnik. To je sve što je potrebno razumeti da bi se srušila bilo kakva kritika ove vrste.
