Bilo kakvo zlostavljanje u odnosima iz mnogih razloga zaslužuje osudu i ne sme biti dopušteno. Međutim, posebnu pažnju vredi obratiti na to čemu dovode odnosi sa degeneratima sa slabim inhibitorom nasilja, kod kojih se mogu uočiti psihopatske crte. Kao što pokazuje jedno aktuelno kanadsko istraživanje žrtava zlostavljanja u heteroseksualnim odnosima (među kojima su žene činile 93%), do 30% „abjuzera“ odgovara kriterijumima psihopatije, i upravo su takvi ljudi najjači predskazatelj dugotrajnog nasilja u odnosima. Takođe, zbog disfunkcionalog inhibitora nasilja, oni lako ignorišu signale za pomoć (izraze tuge i straha) svojih partnera, osim u slučajevima kada to mogu iskoristiti u svoje manipulativne svrhe. Na primer, manipulišući strahom, mogu zastrašivati svog partnera, primoravati ga na seksualni kontakt ili upotrebu supstanci. I što je glavni zaključak istraživanja – upravo psihopatski abjuzeri najgore utiču na psihičko zdravlje svojih partnera, ostavljajući ih sa posttraumatskim stresnim poremećajem.
Očigledno je da degenerati sa slabim inhibitorom nasilja ne bi smeli biti pušteni u odnose, barem dok ne pristanu na terapiju svog poremećaja. Pre svega, svaki normalan pojedinac treba da razmisli o sopstvenoj bezbednosti i svom psihičkom zdravlju, jer odnosi sa sličnim psihopatskim abjuzerima mogu samo naškoditi. Pored toga, ako znate da je neka osoba sposobna lako da vrši nasilje, ne osećajući nikakav otpor prema tome, bilo bi dobro upozoriti sve u svom okruženju na to i na potencijalne posledice odnosa sa tom osobom. I konačno, predispozicija za slab inhibitor nasilja jednostavno ne sme biti učvršćena u ljudskom genofondu. Dobar primer pokazuje najbliži srodnik čoveka – patuljasta šimpanza (bonobo), koja ima izuzetno nenasilno društvo i ne ubija svoje srodnike. Prema tvrdnjama nekih istraživača, ženke bonobo jednostavno odbijaju da se razmnožavaju sa agresivnim mužjacima. Postupajući na isti način, ljudi bi mogli značajno da smanje nivo pojavljivosti slabog inhibitora nasilja već u sledećoj generaciji.
