So far I have not discussed what commodity a private system should base its money on. Historically, the most common standards were probably gold and silver. They were well suited for the purpose since they have a high value to weight ratio, making them portable, are easily subdivided and recombined and relatively easy to measure and evaluate.

U modernom društvu nijedna od ovih karakteristika nije važna, pošto cirkulišuće sredstvo nije sama roba, već potraživanja na nju. Mane srebra i zlata su što imaju veoma neelastičnu ponudu i relativno neelastičnu potražnju; sudeći po nedavnoj istoriji, vrednost oba u odnosu na većinu ostalih roba može i varira nepredvidivo, čak i bez dodatnih nestabilnosti koje bi mogao uvesti sistem delimične rezerve zasnovan na njima.

Idealna robna pokrića za moderan sistem ne bi bila jedna roba, već paket roba. Banka bi garantovala da će svakome ko donese (na primer) sto hiljada njenih dolara pružiti paket koji se sastoji od tone čelika određene vrste, sto bušela pšenice, ounce zlata i niza drugih stavki. Robe koje čine paket bile bi odabrane tako da vrednost celokupnog paketa bude što bliže povezana sa opštim nivoom cena. Iako bi promena u tehnologiji proizvodnje ili nemonetarna potražnja mogle promeniti vrednost jedne dobre u paketu, to bi imalo samo mali uticaj na vrednost paketa kao celine. Pošto bi količina takvih dobara koja se koriste u monetarne svrhe bila sićušan udeo u ukupnoj količini čelika, pšenice, zlata itd., promene u monetarnoj potražnji imale bi zanemarljiv uticaj na vrednost paketa. Dakle, vrednost takvog novca trebala bi biti stabilna i prema monetarnim i prema nemonetarnim promenama.

Takav sistem bi u praksi radio veoma slično idealnom fiat sistemu u kojem monetarni autoritet upravlja ponudom novca kako bi održao stabilan nivo cena. Ako bi ponuda novca porasla do tačke u kojoj bi paket vredeo više od 100.000 dolara, nosioci dolara bi ih zamenili za robu, čime bi ponuda novca i nivo cena ponovo pali. Ako bi ponuda novca opala tako da roba bude vrednija od novca, banke bi utvrdile da mogu izdati dodatni novac bez da ga bilo ko zameni za robu, i ponuda novca bi porasla. Sistem bi se, dakle, u celini stabilizovao na način koji bi učinio da cena paketa, kao sirovog indeks cena, ostane stabilna na svojoj nominalnoj vrednosti.

Prednost ovog sistema u odnosu na državni sistem fiat novca je u tome što se ne oslanja na mudrost ili dobrotu ljudi imenovanih da upravljaju novčanom masom. On pruža mehanizam koji čini da je u interesu privatnih lica koja kontrolišu novčanu masu da se ponašaju upravo onako kako bismo želeli da se ponašaju zvaničnici koji kontrolišu državni fiat sistem. Pošto priroda rezervi u ovom sistemu čini da bankama nije neophodno da drže bilo koju značajnu količinu istih, takav sistem je, u suštini, fiat sistem u kojem obaveza zamene valute robama primorava ljude koji kontrolišu novčanu masu da održavaju stabilne cene.