Počeću sa drugim delom pitanja. Naravno, tehnički ništa ne sprečava konkurentske kompanije da postave pored sebe ogroman broj baznih stanica koje rade u istom opsegu frekvencija, ali to će dovesti do kolizija i oprema neće moći da obavlja svoju primarnu namenu – da obezbedi mobilnu komunikaciju. Zato se može sa sigurnošću tvrditi da je radni opseg frekvencija mobilne komunikacije redak resurs. A sve što je redak resurs može postati privatno vlasništvo.
Sada prelazimo na pitanje definisanja prava vlasništva nad ovim specifičnim objektom u uslovima odsustva spoljnog regulatora. Postoje samo tri dopuštena načina za sticanje vlasništva bez kršenja libertarijanskih principa: primarno prisvajanje, kupovina, nadoknada štete. Ostaje da se razume specifičnost primene ovih metoda u odnosu na frekvencije.
Tehničke karakteristike korišćenja frekvencija za mobilnu komunikaciju (jako pojednostavljujem, ipak je ovo post o ekonomiji, a ne o tehnologiji):
1. Postoji konkretan opseg frekvencija za čiji rad se proizvodi oprema. Ovaj opseg je optimalan za mobilnu komunikaciju prema karakteristikama širenja radio-talasa: s jedne strane, antena telefona može biti dovoljno kompaktna, a s druge strane, talasi ne utiču previše snažno u okruženju i omogućavaju dovoljno pouzdan prijem u prostorijama koje su od izvora signala odvojene zidovima.
2. Korišćenje celokupnog spektra frekvencija u okviru kojeg rade uređaji za mobilnu komunikaciju omogućava istovremeno prenos određenog konačnog volumena informacija. Što je širi opseg frekvencija koji koristi konkretni mobilni operater, to je širi kanal komunikacije koji on može pružiti svojim korisnicima, i što je, srazmerno tome, više korisnika koje može povezati. Preciznije, što ređe može postavljati bazne stanice za opsluživanje svojih korisnika.
3. Pored mobilnih operatera, iste frekvencijske opsege mogu koristiti i druge kompanije za svoje potrebe.
Dakle, određeni mobilni operater želi da uđe u region. On procenjuje gustinu baznih stanica koju mu je minimalno potrebno da ima na početku, u zavisnosti od gustine naseljenosti u različitim delovima regiona, infrastrukture (uz glavni magistralni put je poželjna veza, čak i ako tamo iz nekog razloga malo ljudi živi) i tako dalje. I još jedan parametar pri određivanju gustine baznih stanica ispostavlja se da je širina opsega frekvencija koju će operater koristiti.
Ako nema posebne konkurencije za frekvencije, onda nema ni problema. Operater uzme sebi širok neiskorišćeni opseg i počne da ga koristi. Postepeno dolaze konkurenti, i tako traje sve dok slobodni opsezi ne budu iscrpljeni. Kako sada operateri treba da postupaju? Prvo, mogu odustati od ideje da uđu u region gde postoji tolika konkurencija i da se promovišu tamo gde je konkurencija niža, ali to nije uvek zgodno, jer korisnici žele vezu od svog operatera u svim regionima kako ne bi morali da brinu o romingu. Drugo, mogu kupiti opseg od onoga ko ga koristi. Pošto je taj neko zauzimao frekvencije sa velikom rezervom, operateri u početku mogu sasvim lako pristati na takve ponude po razumnim cenama. Treće, mogu se dogovoriti o zajedničkoj upotrebi postojećih frekvencija i opreme, što smanjuje troškove svakog od učesnika ugovora. Takav precedent je, inače, postojao u Rusiji prilikom izgradnje mreža četvrte generacije: za njihov produktivan rad u gusto naseljenim oblastima, frekvencijski opsezi moraju biti prilično široki i neprekidni, i tada su operateri počeli da zaključuju sporazume o zajedničkoj upotrebi svojih opsega. Najsmešnije je da su za to morali da traže dozvolu od države, iako se čini da je to uopšte nije posao.
Konačno, četvrta moguća taktika autsajdera je da se ne zamaraju ugovorima, već da jednostavno počnu da postavljaju svoje bazne stanice i zauzimaju frekvencije na silu. Kao da kažu: želite ili ne želite, od sada i ja radim na ovoj frekvenciji, a ako vam se ne sviđa – pomerite se. To je objava rata, koji na kraju završava nekim eventualnim sporazumom. Rat je veoma iscrpljujuće poduhvatanje koje, pored toga, narušava reputaciju. Presudite sami, ako korisnici trenutnog operatera počnu da imaju problema sa vezom, a operater im objašnjava da je to zato što je došao neko stranac i postavlja svoje antene, tada će stranac morati da ponudi revolucionarno niske tarife kako bi korisnici imali barem neku vrstu lojalnosti prema njemu. Ne isključujem da će povremeno ovakvo zauzimanje frekvencija biti ekonomski opravdano, ali mnogo češće (ankap pruža sve alate za to) neadekvatni akteri će jednostavno bankrotirati.
