U osnovi dokumenata kao što su konstitucije leži prilično specifičan paradoks razmišljanja. S jedne strane, pravo se izjednačava sa zakonom, a zakonom postaje bilo koja naredba aktuelnog suverena. S druge strane, nazire se određeno razumevanje da dosledna primena takvog pristupa stvara veoma nepovoljne uslove za život i, naročito, značajno otežava dugoročno planiranje.

I evo šta su uradili tvorci ideje konstitucije. Predložili su: hajde da usvojimo zakon koji će proglasiti narod suverenom, a stvarnog vladara samo izvršiocem volje suverena. Šta će to doneti? Evo šta: u istom tom dokumentu ćemo direktno zapisati ograničenja vladarevih ovlašćenja. A pošto vladar nije suveren, on ih neće moći ukinuti, što znači da će morati da ih poštuje – jer zakon je ono što je na papiru napisano.

Tokom nekoliko vekova primene ideje ustavnih ograničenja državne vlasti, pokazalo se kako to funkcioniše.

Ako su u konstituciju uloženi relativno jednostavni mehanizmi za njeno menjanje, ona će se menjati u skladu sa željama interesnih strana u vladi.

Ako se u članovima konstitucije umesto konkretnih normi daju upućivanja na zakone koje vlada treba da usvoji kako bi se poštovala želja konstitucije, onda ti zakoni veoma brzo postaju takvi da se prema njima u ime suverena „naroda“ u punom opsegu represivno postupalo protiv predstavnika tog istog naroda koji nemaju nikakve veze sa vršenjem državnih ovlašćenja, dok se predstavnici servisne organizacije „država“ nežno izvlače iz udarca.

Naposletku, ako konstitucija naglo kontrastira sa željama dovoljno uticajnih aktera u vladi, njene norme se jednostavno ignorišu, jer u konstituciji obično nisu sadržane norme o tome kako tačno suveren ima pravo da pozove na odgovornost vladu koju je on, suveren, ustanovio, kada vlada odbije da poštuje ustavna ograničenja koja je on, suveren, odredio.

Reč je o tome da je ideja konstitucije zanimljiv pokušaj da se, ne odstupajući od principa legalizma, ograniči apsolutna vlast, i taj pokušaj je imao izvesnog uspeha. Međutim, nijedna konstitucija nikada nije radila sama od sebe. Konstitucija uvek funkcioniše samo na osnovu opšte vere u to da konstitucija, prvo, mora postojati, i drugo, da se mora poštovati.

Dakle, dok god još živimo u državi, treba imati na umu da je ustav ograničenje državne vlasti, a ne građanskih prava. Građanin ne može prekršiti ustav, njega može prekršiti samo lice obučeno državnim ovlašćenjima. Pošto ustav funkcioniše na veri, onda češće gurajte službenike u lice tim svetim spisima. Recite im da su svi zakoni ono što ste napisali protiv nas, a samo je ustav ono što ste napisali protiv sebe. Dakle, zahtevaću od vas poštovanje ustav, i to upravo onako kako ga ja, suveren, razumem, odnosno doslovno. A ako neki zakon, podzakonski akt, službena instrukcija ili usmeno naređenje vašeg neposrednog nadređenog krše taj isti ustav, onda ja, suveren, u tome vidim zaveru protiv sebe, suverena, i to ću sprečavati, zato bolje pomerite na stranu svu ostalu makulaturu i razgovarajmo o tome kako treba da poštujete moja ustavna prava.

Kao što je rekao advokat Mihail Benjaš u intervjuu Mihailu Svetovu: budite naivni kao deca, zahtevajte poštovanje ustav.

Za objavu je primljen zahvalni donat od John Griffith u iznosu od
0.00258215 BTC