Тег: ustav

Konstitucija, da ne bude ta

Upoznala sam se sa široko oglašavanim projektom novog ustav društva Budućnost i njegovog vođe Romana Junemana. Nalazim se u dubokom razočaranju.

Kao što sam već pomenula u članku o danu ustava, za mene je u sličnim dokumentima važno samo jedno: šta tačno država deklarativno sebi zabranjuje u odnosu na građane. Sva ta složena međusobna odnosa između grana vlasti su nešto poput priručnika o bračnim navikama žaba i poskokaca, koje ima smisla proučavati samo iz ugla manevrisanja među njima u cilju minimiziranja sopstvenih gubitaka.

Dakle: novi Junemanov ustav ne uvodi nijednu novu zabranu državi u pogledu potčinjavanja ljudi. Državi je i dalje zabranjeno da prisiljava građane da svedoče protiv sebe, da ih izvršava smrtne kazne, da uvodi poreze retroaktivno – i to je, zapravo, sve. Ah, osim što je dodatno zabranjeno sprečavanje pristupa internetu, ali neeksplicitno, u formi „građanin ima pravo da boravi na internetu“.

Sva ta prava građana na mirna okupljanja i dalje su praćena napomenom „bez oružja“, što znači pravo države da postavlja okvire i pretražuje učesnike mirnih okupljanja u svrhu ostvarivanja njihovog ustavnog prava da se okupljaju upravo bez oružja. Pravo glasa je ograničeno za zatvorenike, što otvara prostor za političko progonstvo u cilju sprečavanja electoralnih procedura. Čak su i autori projekta ustava uspeli, nekim čudom, da zadrže i univerzalnu vojnu obavezu, zbog čega mu Šaveddin i kompanija pozdravljaju iza kulisa.

Velika pažnja u projektu posvećena je dizajnu kočnica razdelnih vlasti, dok se istovremeno zadržavaju ogromna predsednička ovlašćenja. Objašnjenje je jednostavno: pa, želimo mogućnost sprovođenja brzih reformi, a za to je potrebna koncentracija vlasti. Zadržan je čudan arhaizam po kojem predsednik ima pravo da ostane na vlasti dva mandata. Zašto baš dva? Jednostavno, nekada je predsednik Vašington nakon svog drugog mandata odbio treći i napisao da je to, verovatno, dovoljno i da nikome to ne preporučuje. Čini se kao da – ako želite da se borite protiv administratorskih resursa i za smenjivost vlasti – napravite tačno jedan predsednički mandat, sa kasnijom zabranom zauzimanja bilo kojih državnih funkcija. I to je to, predsednik je postaje prirodni vrhunac karijere, a nakon toga sledi običan privatni život, bez jebenih ličnih penzija i drugih privilegija. Ne, do đavola, želimo nazad u devedesete, kada su bila dva po četiri.

Formulacije u projektu novog ustava su podjednako odvratne kao i u starom. Umesto precizne Šulmanove formule „ne mešaj se – ubiće te“, obični oblik člana ustava je nešto poput „država garantuje nemešanje“, uz potpuno odsustvo uputstava o sankcijama za mešanje.

Tako široko reklamirano Junemanovo pravo na oružje svodi se na pravo na njegovo pribavljanje u skladu sa saveznim zakonom (koji može ispasti koliko god restriktivan bude) i na pravo na samoodbranu. Nikakvog prava na oružanu pobunu, naprotiv, država dobija pravo da uguši bilo koje ilegalne naoružane formacije, tako da „dobro organizovanoj miliciji“ u duhu Drugog amandmana Rusi nemaju šanse. Neadekvatan narod, nisu zaslužili.

Uzput, o Rusima. Taj nesrećni pridev viri iz svakog drugog člana u projektu ustava, ne noseći pritom nikakav smisao. Pa, postoji neki formalni subjekt, nazvan tom i tom reči, i šta. U tom smislu, Junemanov ustav podseća na Putinove amandmane, gde se takođe u tekst postojećeg dokumenta unosi mnogo stilskog smeća, ali se ništa suštinski ne menja. Bio je multietnički narod, postali su Rusi i ostali starosedelački narodi Rusije. Isti problem, skraćeno. Uostalom, za sve koji nisu nacionalisti, to je više kao plus.

Srećan Dan ustav!

U osnovi dokumenata kao što su konstitucije leži prilično specifičan paradoks razmišljanja. S jedne strane, pravo se izjednačava sa zakonom, a zakonom postaje bilo koja naredba aktuelnog suverena. S druge strane, nazire se određeno razumevanje da dosledna primena takvog pristupa stvara veoma nepovoljne uslove za život i, naročito, značajno otežava dugoročno planiranje.

I evo šta su uradili tvorci ideje konstitucije. Predložili su: hajde da usvojimo zakon koji će proglasiti narod suverenom, a stvarnog vladara samo izvršiocem volje suverena. Šta će to doneti? Evo šta: u istom tom dokumentu ćemo direktno zapisati ograničenja vladarevih ovlašćenja. A pošto vladar nije suveren, on ih neće moći ukinuti, što znači da će morati da ih poštuje – jer zakon je ono što je na papiru napisano.

Tokom nekoliko vekova primene ideje ustavnih ograničenja državne vlasti, pokazalo se kako to funkcioniše.

Ako su u konstituciju uloženi relativno jednostavni mehanizmi za njeno menjanje, ona će se menjati u skladu sa željama interesnih strana u vladi.

Ako se u članovima konstitucije umesto konkretnih normi daju upućivanja na zakone koje vlada treba da usvoji kako bi se poštovala želja konstitucije, onda ti zakoni veoma brzo postaju takvi da se prema njima u ime suverena „naroda“ u punom opsegu represivno postupalo protiv predstavnika tog istog naroda koji nemaju nikakve veze sa vršenjem državnih ovlašćenja, dok se predstavnici servisne organizacije „država“ nežno izvlače iz udarca.

Naposletku, ako konstitucija naglo kontrastira sa željama dovoljno uticajnih aktera u vladi, njene norme se jednostavno ignorišu, jer u konstituciji obično nisu sadržane norme o tome kako tačno suveren ima pravo da pozove na odgovornost vladu koju je on, suveren, ustanovio, kada vlada odbije da poštuje ustavna ograničenja koja je on, suveren, odredio.

Reč je o tome da je ideja konstitucije zanimljiv pokušaj da se, ne odstupajući od principa legalizma, ograniči apsolutna vlast, i taj pokušaj je imao izvesnog uspeha. Međutim, nijedna konstitucija nikada nije radila sama od sebe. Konstitucija uvek funkcioniše samo na osnovu opšte vere u to da konstitucija, prvo, mora postojati, i drugo, da se mora poštovati.

Dakle, dok god još živimo u državi, treba imati na umu da je ustav ograničenje državne vlasti, a ne građanskih prava. Građanin ne može prekršiti ustav, njega može prekršiti samo lice obučeno državnim ovlašćenjima. Pošto ustav funkcioniše na veri, onda češće gurajte službenike u lice tim svetim spisima. Recite im da su svi zakoni ono što ste napisali protiv nas, a samo je ustav ono što ste napisali protiv sebe. Dakle, zahtevaću od vas poštovanje ustav, i to upravo onako kako ga ja, suveren, razumem, odnosno doslovno. A ako neki zakon, podzakonski akt, službena instrukcija ili usmeno naređenje vašeg neposrednog nadređenog krše taj isti ustav, onda ja, suveren, u tome vidim zaveru protiv sebe, suverena, i to ću sprečavati, zato bolje pomerite na stranu svu ostalu makulaturu i razgovarajmo o tome kako treba da poštujete moja ustavna prava.

Kao što je rekao advokat Mihail Benjaš u intervjuu Mihailu Svetovu: budite naivni kao deca, zahtevajte poštovanje ustav.

Za objavu je primljen zahvalni donat od John Griffith u iznosu od
0.00258215 BTC