Michael Rozeff

Prevod: Egor Vasilchenko, pod urednicom Ankap-tjan

Originalna publikacija: 1. jul 2009.

Panarhizam je nova politička filozofija koja u svojoj osnovi ima i proširuje koncept saglasnosti upravljanih, čiji koreni prvenstveno sežu do Džona Lok.* Ideja upravljanja zasnovanog na saglasnosti onih kojima se upravlja prožimala kroz revolucionarnu Ameriku. Dokazi za to mogu se naći u 6. članu „Virginske deklaracije o pravima“ i u „Essexskim rezultatima“, u rečima Benjamina Franklina koji je pisao: „U slobodnom društvu vladari su službenici naroda, a narod je njihov gospodar i suveren“, pa čak i u samoj Deklaraciji nezavisnosti se tvrdi da se „radi obezbeđenja prava ljudi ustanavljaju vlade koje izvlače svoja legitimna ovlašćenja iz saglasnosti upravljanih“.

Panarhizam nudi
sveobuhvatno proširenje
slobode za
dogovoreni izbor
vlade po
obliku i sadržaju. On
predlaže stvaranje
takve vlade,
čiji će status
biti dogovoren
sa svim
licima koja učestvuju
u njenoj
organizaciji za
same sebe,
i obrnuto,
za sve
one koji
neće
pristati da se potčinjavaju
takvoj vladi,
ona neće
imati
moć.

Panarhija je
oblik ljudskih
odnosa, pri
kojima svaki
čovek ima
slobodu izbora
svog sopstvenog
društvenog i političkog upravljanja
bez tuđeg
prisila. Panarhizam
znači da
ljudi mogu
slobodno stupati
u društvene
i političke
odnose i slobodno izlaziti
iz njih.
A to
znači da
vlada postoji
samo uz saglasnost i zahvaljujući saglasnosti
sa njom
onih kojima
ona upravlja.

Panarhizam daje
novi prikaz
onoga
ko su
upravljani, šta
predstavlja
vlada i šta
znači saglasnost
između prvih
i drugih.
To rađa
novi koncept
neteritorijalne države
i daje
novi pogled
na takve
stvari kao što su
moć i suverenitet. Posmatrajući
vladu kao
neteritorijalnu, panarhizam
pomera akcenat
u pokretu
za slobodu
sa uništenja
države, koju
neki možda
preferiraju, na
stvaranje i dobijanje takvih
vlada koje
bi mogle
zadovoljiti svakoga
od nas.

Slobodni ljudi
u slobodnom
društvu već
praktikuju, u određenoj meri,
principe panarhije.
Uz lični
pristanak oni
komuniciraju sa onima sa kojima žele
da komuniciraju (ako
druga osoba
pri tome
takođe želi
da komunicira sa njima), i ne komuniciraju
sa onima
sa kojima
ne žele.
Njihove
društvene veze se menjaju tokom vremena,
prema mestu, prema  trajanju i u drugim aspektima. Oni
biraju sebi prijatelje,
mesto stanovanja,
posao, klubove
po interesovanjima
i crkvene parohije na osnovu individualnih želja, čineći to
bez društvenog
prisila. Slobodni
ljudi formiraju
na osnovu
dobrovolnog pristanka
različite organizacije,
asocijacije i grupe. Oni
formiraju sub-društva i „narode“, koji predstavljaju
grupe
ljudi koji su se dobrovoljno
ujedinili prema
različitim karakteristikama
i interesovanjima.
Čineći to,
oni u isto
vreme stvaraju
mnogobrojne koegistvujuće
oblike uređenja
društva i upravljanja, čija je osnova
ne teritorijalna (iako,
verovatno, može
biti i tako), već
izgrađena na
međusobnim odnosima ljudi.

Panarhizam nudi
jednostavno proširenje
već postojećih
i primenjivih
u životu
principa panarhije
na državu
(ili pojedinačne
njene funkcije),
kako bi ljudi
bili slobodni
u stvaranju
naroda i izboru svojih
sopstvenih oblika
upravljanja.

Ali zašto?
Zašto se želja
za takvim promenama
može smatrati
opravdanom? Zato
što je danas
mogućnost pristanka
ljudi previše
ograničena da bi im
osigurala
značajan suverenitet.
Zato što
je danas država
i vladari
postali suvereni,
a ljudi
– njihovi sluge.
Zato što su
kompleksni sistemi
izbora i partija sveli ulogu pristanka ljudi
na nulu. Zato što je
mnogobrojnost
potencijalnih novih
naroda ograničena
u pravu na
samoodređenje. Da li sloboda
izbora znači
– izbor pri
glasanju za
jednu od
dve partije,
koja će
upravljati jedinstvenom
monopolističkom vladom?
Ne, pre
nego što definiciji
ovoga odgovara
aktivni pristanak
u pogledu
samog oblika,
kao i
sadržaja upravljačkih
odnosa.

Zašto panarhizam?
Zato što je
sa današnjom organizacijom upravljanja država
daleko od naših potreba, a njenu formu nemamo pravo da biramo. Zato što je
cela
planeta prekrivena
državama, koje
previše često nose
nepravdu, pretnju
bezbednosti, nered,
rasipanje resursa,
patnju, smrt
i razaranje,
kao što su to
činile
tokom cele
istorije
čovečanstva. Zato što
države
i vlade
koncentrišu i povećavaju moć,
koristeći je
u svrhe
koje mnogi
od nas
ne dele.
I zato što
današnje
vlade legitimišu
i održavaju
spornu borbu
za dominaciju,
kada pobeda
jedne grupe
zna gubitak
za drugu,
borbu koja
apsorbuju
sve više i više resursa
i odvodi
energiju od
produktivne ka neproduktivnoj upotrebi.

Sloboda koju pruža panarhija obećava nam
nadu za
bolji život,
jer će omogućiti
svakome od
nas da učestvuje
u društvenim
i političkim
odnosima, zasnovanim
na našem
sopstvenom izboru
i u skladu sa našim
sopstvenim uverenjima.
Kada ljudi
prestanu da se pomiruju
sa vladama koje samo pogoršavaju njihov
položaj, slobodan izbor vlada obezbediće svoj
vrst sistema kočnica i protivteža u slučaju
vladičinih
neuspeha i grešaka – upravo njihovo
odsustvo predstavlja najvažniji nedostatak trenutnog političkog uređenja.

Panarhija pretpostavlja
postojanje mnoštva
društava i sub-društava
u jednoj
državi, regionu
ili oblasti.
Ne bi trebalo
da postoji jedinstvena
suverena vlast,
koja širi dejstvo
zakona svuda,
bez pristanka
onih ljudi,
njima kojima
ona pokušava da upravlja.
U panarhiji
brojni i raznovrsni izvori
samostalnog suvereniteta
postoje rame
uz rame
jedni sa drugima, crpeći
svoju legitimnost
iz pristanka
onih koji su
spremni da žive
prema ponuđenom
skupu
upravljačkih odnosa.
Pri tome će
ljudi moći
dobrovoljno da stupaju
u raznovrsne
upravljačke udruženja,
različita od
onih koja
na geografskoj
osnovi propisuje
vlast.

Kada su američki revolucionari pozivali na saglasnost vlade i onih kojima se upravlja, oni su postavljali put ka neteritorijalnom državnom uređenju, ali su istovremeno skretali s tog puta. Upravo kao što su izbegavali pitanje ropstva, izbegavali su i pitanje kako se formira legitimna vlast i narod, kako se definiše saglasnost između njih i pravo naroda na odvajanje. U svom 14. članu „Virginski bil o pravima“ težio je da „sačuva suverenitet Virdžinije nad svojim nemirnim, prostranim zapadnim okruzima“. Proglasio je da „narod ima pravo na jedinstvenu vladu“, i da stoga „nikakva zasebna ili nezavisna vlada ne može biti stvorena ili uspostavljena u granicama vlade Virdžinije“. Ova posebna teritorijalna koncepcija države bila je opravdana lažnim pozivanjem na mistično „pravo na jedinstvenu vladu“, čiji je cilj bio da spreči formiranje Zapadne Virdžinije. Oko 85 godina kasnije, Zapadna Virdžinija, koja je tokom više decenija imala sasvim dovoljno razloga da se ne potčinjava Richmondu, na kraju je uspela da se odvoji.

Od tada je malo toga promenilo. Uprkos stotinama separatističkih pokreta širom sveta, predstava o teritorijalnom jedinstvu države se nije promenila. I zaista, većina takvih pokreta sama doživljava državu kao priključenu određenoj teritoriji. Američki federalizam je postao nacionalizam. Savremene vlade žrtvuju društvo, zasnivajući svoje pravo na legitimnu vlast ne toliko na saglasnosti onih kojima upravljaju, koliko na teritorijalnim zahtevima.

Ideja vlade
mora biti
odvojena od
ideje teritorijalne države i od
predstavljanja da je
vlada takve
države – to
sve što
vlada može
biti i što ona
jeste. Budući da je
država
jedinstvena, teritorijalna i koristi nasilne metode, zbog ove
ideje se stvara
mišljenje kao da
vlada takođe
mora imati
sve gore
navedene
karakteristike. Teritorijalna koncepcija podržava vlast
današnjih država
nad teritorijama koje
one zauzimaju.
Ona umanjuje
mišljenje naroda
i lišava ga
stvarnog značaja,
zamenjujući ga
manipulacijama glasovima, partijskim programima, lobiranjem,
reseciranjem
okruga, silom
i novčanim
tokovima predizbornih
kampanja. Ideja
teritorijalne vladavine
bez pristanka
naroda osuđuje
čovečanstvo na
život bez
jedne od
najvažnijih
sloboda – slobode
izbora svoje
vlade.

Grešno je poistovećivati
vladu sa izvršnim i administrativnim aparatima
monopolističke države.
Kada to
čine pristalice
države, oni
ne ostavljaju
ili gotovo
ne ostavljaju
mesta onima
koji se ne
slažu s njima i žele da žive
sa svojim
sopstvenim uređenjem
vladavine. Kada to
čine
njeni protivnici
– oni takođe
nastupaju i protiv vlade,
sa pozicije
koja ne
dozvoljava onima
koji žele
da imaju različite
oblike svoje
sopstvene vlade,
da ostvare svoj
izbor.

Vlada je
socijalna koordinacija
ličnih ljudskih
međuodnosa. Vlada
je neizbežna u onoj meri
u kojoj je
neizbežna i interakcija ljudi
jednih sa drugima. Protivnici
vlade, ako
oni ne
izbegavaju bilo kakvu
društvenu interakciju,
moći će da preživite
bez vlade
ne više,
nego što bi mogli
etatisti.
Ali neophodnost
vlade ne
znači da
ona mora
biti prisilna
i teritorijalna. Imamo
alternativu tome
da živimo
u jedinstvenoj
teritorijalnoj državi,
koja stalno
stvara i nameće sve vrste pravila za svakog od nas. Panarhija
je upravo ta
alternativa.

Mi sami
upravljamo obimnim
oblastima ljudske
delatnosti – uz
saglasnost ljudi,
bez vezanosti za teritoriju, i bez države.
Tako je
tokom
cele istorije
– tako je
i sada.
Ljudi u društvu stvaraju
sisteme upravljanja
iz najrazličitijih i najbrojnijih izvora,
koji mogu
biti moralne
i etičke
norme, običaji,
precedenti, pravila,
principi, maniri,
religija, ugovori,
sporazumi, koncepti
i kontrakti,
i realizuju
ih pomoću različitih
društvenih mehanizama,
institucija i organizacija, koje uključuju
u sebe
porodicu, udruženja,
crkve, škole,
korporacije i poslovne firme.
Društvo, u tom smislu
koje predstavlja mnoštvo
odvojenih međusobno povezanih i raznovrsnih društava,
već odražava
visok stepen
panarhije. Društva
svuda već
koriste panarhiju
kao koristan
princip društvene
organizacije i reda.

Panarhizam pretpostavlja
širenje
panarhije u još većoj meri. On označava
svet u kojem će ljudi
moći da žive,
biraći za
sebe upravljačke
odnose po
svojoj volji,
i dozvoljavajući komšijama
da rade
isto tako.
Društvo sa takvom slobodom
držaće se
zajedno, čuvajući
red, baš kao što
se to
uvek dešavalo:
posredstvom složene
mreže zajedničkih
vrednosti, verovanja,
načina života,
jezika i drugih sličnih
obeležja, koja deluju
putem ličnih
interesa svakog
čoveka, otelotvorenih
u individualnim,
zajedničkim i kolektivnim naporima.
Biće čak
i kohezivnije, nego
današnje društvo,
pošto će nametnuta
vlast, koja danas
stvara podlogu
za političke
i ekonomske
sukobe, pobune
i građanske
ratove, biti
uklonjena.

Razni ljudi
različito
razumeju šta
je
nezavisnost
i sloboda,
pa čak i
kada su
saglasni međusobno,
oni u koncept
slobode unose
različita značenja. Jedna žena
može izabrati
da radi za
drugog čoveka
za platu,
a druga
–
percipirati plaćeni rad
kao ropstvo.
Jedan muškarac
može dobrovoljno
ići u vojsku, drugi
–
smatrati regrutaciju
ropstvom. Ova
različita predstavljanja
o dobrom
i lošem
uređenju društva
i vlade
mogu koegistvovati
u panarhiji.
Sloboda i vlada ne
nalaze se na
suprotnim polovima.
Ukinuće vlade
samo po
sebi ne
će doneti slobodu
svima,
ukidanje vlade
i zamena
njene sopstvenom,
ličnim viđenjem
slobode takođe
neće moći
to da učini.
Sloboda za
sve podrazumeva
mogućnost svakoga
da izabere svoju
sopstvenu vladu,
onu čiji
način uređenja ne
bi bio u
protivrečenju sa
njegovim stavovima.
U panarhiji
muškarci i žene su slobodni
da budu neslobodni
(u očima
drugih) u bilo kojoj željenoj
meri. Oni
mogu stupati
u bilo kakve
upravljačke odnose,
kakve god
žele. To
razdvaja panarhiju
od onih
političkih koncepata,
koji poriču
pravo čoveka
na izbor
vlade i države. Panarhisti
ne teže
da unište vlade,
koje žele
drugi. Oni
ne uskraćuju
drugima slobodu da budu
neslobodni. Međutim,
oni uskraćuju
drugima (ljudima,
vladama ili
državama) slobodu da
njih učine
neslobodnim.

Čim
razmislimo
o pitanju
onoga
čime je
vlada, mi
ćemo moći da ostavimo
ideju o „nekoj“
vladi i „konkretnoj“
vladi.
Vlada se sastoji
od skupa
funkcija koje
može jasno
definisati. Izbor
nije između
današnje
vlade i nikakve, postoji
mnogostvo međuigrajućih
opcija.

Nacionalne vlade su
otimale od
lokalnih zajednica važne funkcije,
kao što su zaštita
starijih osoba, pomoć
potrebnima i medicinsko osiguranje.
Učinile su
to pomoću zamršenog
pravila većine
i procedura
glasanja, dizajniranih
da zaobiđu
stvarno slaganje
onih kojima se upravlja. Vlade
širom
света često
potiskuju različite
manjine. Uvođenje
opštonacionalnih zakona
diskriminiše i potiskuje sve
one koji
se ne slažu
sa njima
i koji
ne žele da poveruju
svojoj vladi
u rešavanje nekih
kritično važnih
pitanja. Program
medicinske pomoći,
na primer,
uključuje oduzimanje
i preraspodelu bogatstva. Program
te vrste
bi sasvim mogao
biti
neteritorijalan i usaglašen. Gospodin
K. može
potpisati takav
program
i odnositi se
prema vladi,
koja će
oduzimati doprinose
za njega
iz njegove
plate,
dok
gospodin D. možda i neće
činiti sve to.
I oni
mogu pritom živeti
jedan pored drugog.

Mnoge današnje
funkcije vlade
mogu ostati
za one,
koji su spremni
da ih koriste,
ali postati
pritom
dobrovoljne za
one koji
to ne žele
da rade.
Glavna ideja
ovde nije
u tome
da se uništi
vlada, već
u tome
da se ona
učini dobrovoljnom.
Ogroman broj
pravila regulacije
radnih odnosa,
energetike, obrazovanja,
zdravstva i socijalne sigurnosti je takav,
da jedan
komšija može
mirno živeti
bez nekih
od njih,
čak i ako
drugi, naprotiv,
želi da ih
prati. Umesto
da se
pokušava ukinuti
program medicinske
pomoći ili
ubediti birače
da glasaju za
njega, prihvatajući
pravila igre
monopolističke i teritorijalne vlade,
panarhizam pristupa
problemu
odsustva pristanka
i nepravedne
moći vlade
sa druge
strane. Neka
oni koji
žele taj
program – dobiju
ga, a ko ne želi
– bude
od njega slobodan.
Panarhizam počiva na temeljima visoke morala. Zašto
oni koji
ne žele
da učestvuju u programu,
treba da budu
uključeni u njega od strane onih
koji ga
žele? Čime se to razlikuje
od toga
da se prisiljava
svako da pripada
jednoj
crkvi? O kakvom pristanku onih kojima se upravlja može biti reči, kada
nas teraju,
hteli mi
to
ili ne, u programe koji utiču
na naš
život?

Problemi koordinacije, povezani sa ljudskom interakcijom, neće nestati. Reforma upravljanja, čak i u onim slučajevima kada ona nije povezana sa koordinacijom, može biti prilično teška. Panarhizam ne negira ove poteškoće. Ali on nudi pravednu i miroljubivu alternativu, koja se može postići mirnim putem, i pri kojoj država odustaje od svojih teritorijalnih zahteva. Ka njemu se može ići polako, korak po korak, a može i naglim skokovima. Najverovatnije će usklađene i neskladene vlade postojati rame uz rame neko vreme. Promene, male i velike, su nepredvidive. Ljudi sami moraju obezbediti njihov napredak i ostvarenje. Svaki korak, miran i neagresivan, koji ljudi naprave u pravcu života sa sopstvenom i dobrovoljnom vladom, biće korak na putu ka potpunijem panarhizmu i većoj slobodi.

Izražavam zahvalnost na korisnim komentarima Adamu Nottu i Džonu Zjubu, i preuzimam punu odgovornost za sve greške koje sam ovde mogao napraviti.