On je naziva sislibom i praktično je optužuje za opravdavanje režima. Šta uopšte misliš o sislibovima?

Reč je o prošlogodišnjim objavama (prva i druga) u Illarionovom blogu, na koje niko ne bi ni osvrnuo da se on sam na njih nedavno nije pozvao.

Smatram Illarionovu pedantnost izuzetno korisnom kada je reč o pedantnom upoređivanju mnoštva svedočenja o masovnom događaju, na osnovu kojih se gradi protivrečna slika onoga što se dogodilo. Tako je na mene ostavilo veliki utisak njegovo istraživanje ruskog-gruzijskog rata 2008. godine. Međutim, kada svoj talenat usmeri na analizu nijansi u upotrebi reči jedne osobe u direktnom prenosu, to već ostavlja utisak izvesne pristrasnosti, otprilike kao vulgarni fri dijizam, u kojem nema mesta za krastavce i cigare, jer postoje samo falusi.

Illarionov, ako dobro razumem, je tvorac termina „sislib“ i on ga definiše kao osobu koja koristi liberalnu retoriku za jačanje neliberalnog političkog režima i opravdavanje neliberalnih političkih praksi. Kao onaj Čubajsovski princip „poklonite se u noge oligarhima, oni su izvukli zemlju iz siromaštva“.

Šta on pripisuje Ekaterini?

• Kazaci na razbijanju demonstracija u Moskvi ne izgledaju tako organski kao što bi izgledali u Krasnodaru. Aha, znači, u Krasnodaru se sme razbijati. Sislib.
• Vojska u Turskoj prestaje da bude modernizacijski institut. Aha, a Erdogan, znači, postaje modernizacijski institut. Sislib.
• Ili još mnogo sitnih zamerki, i, konačno, najvažnije. Postoji zavisnost: što je manje krvavo bilo uklanjanje autoritarnog režima, to je veća verovatnoća demokratizacije. Aha, znači, ljudi na Majdanu su sami krivi što su ih streljali. Sislib.

Imam osećaj da Illarionov meša pristup političkog istraživača i publiciste, i svaki put kada vidi tvrdnju o nekim zakonitostima, odmah dopunjuje šta bi ta fraza trebalo da znači da je osoba koja je to izgovorila bila propagandista vladajućeg režima.

Evo, ako Ekaterina direktno izjavi, na primer, da suverenitet pojedinca nije moguć ili nije poželjan, a da je moguć ili poželjan samo suverenitet nekog grupnog entiteta, poput nacije, onda ću i sama odlučiti da se ova Šulman pokvarila, donesite novu. Ali za sada ona samo konstatuje da je ljudima nekako nelagodno bez dobro organizovane države, a to znači da je država neophodna. Ali po mogućnosti liberalna, koja priznaje taj isti suverenitet pojedinca. A to što je to unutrašnje protivrečna konstrukcija – pa, šta može se raditi, svet je složen, treba nekako usaglasiti interese, pa hajde da gradimo institucije koje to omogućavaju.

Uglavnom, savetovala bih da se izbegne suvišan purizam. Neka Lenjin odlučno postavlja granice pre nego što nasilno sve ujedini, a pametnim ljudima je zaista bolje da vežbaju usaglašavanje svojih interesa i njihovo usklađivanje sa svojim vrednostima. Ekaterina Mihajlovna je, pak, vredna pre svega kao nepresušan izvor politologških memova. Meni se kod nje najviše dopada „sva vlast – nikome!“