Potencijalni uređaj slobodnog društva obično se predstavlja kao sistem teritorijalnih i eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (UJ) sa dobrovoljnim učešćem i različitim unutrašnjim poretcima. Tako se zagovornici različitih pogleda na život i društveno uređenje mogu udruživati u zasebna zajednice radi realizacije sopstvenih scenarija sreće. Takav pristup podrazumeva apsolutnu slobodu i dobrovoljnost ljudskog izbora. Međutim, uz to se postavlja pitanje – šta činiti ako se u nekoj od UJ počnu sprovoditi nasilne prakse?
Za početak ćemo pažljivije analizirati samo pitanje „nasilnih“ UJ. Zapravo, teško je zamisliti kako se nasilje može dogoditi protiv volje samih učesnika. U stvarnosti, UJ je samo pružalac usluga koji nema mogućnost da ograniči slobodu kretanja u okviru određenih teritorijalnih granica (kao što to sada čine države), što je neophodno za sprovođenje prisilnih nasilnih praksi. Tim više što to postaje nemoguće ako u društvu postoji bilo kakav ujednačen balans potencijala nasilja (opšta naoružanost), jer će u tom slučaju pokušaj kršenja njihove slobode izlaska barem biti neprofitabilan za racionalne agente.
Ali pored scenarija prisilnog nasilja, postoji još i opcija nasilja uz saglasnost, ili nasilja protiv ljudi koji nisu u potpunosti sposobni za samoodbranu i koji se ne smatraju samostalnim subjektima prava u ovoj KL, na primer, dece. Takvu KL mogu uspostaviti neki fanatični tradicionalisti i konzervativci. Propagandom mogu ubediti slabije članove društva u to da je nasilna hijerarhija dominacije normalna, pa čak i neophodna stvar. A decu uopšte niko neće ni pitati. Inače, što se tiče dece, ponekad se navodi i ideja KL pedofila kao pokušaj diskreditacije koncepta slobodnog društva. Ali, naravno, niko od stvarnih zagovornika slobode i neprihvatljivosti nasilja to neće podržati i u slučaju sprovođenja takvih praksi istražit će za intervenciju usmerenu na njihovo zaustavljanje. U stvarnom životu intervencija će takođe neizbežno dogoditi i u KL koje podržavaju bilo koji oblik ropstva, bez obzira na prethodno zaključen ugovor.
Neko može smatrati da nema ničeg lošeg u nasilju uz saglasnost, kao i u nasilju kao metodi vaspitanja dece, i da su to prihvatljive prakse u okviru pojedinih zajednica. Međutim, nasilje u bilo kojim oblicima dovodi do tužnih posledica. Ono postaje „normalan“ društveni fenomen i ljudi najskloniji nasilju, koji najbolje odgovaraju nasilnim redovima, postižu najveći uspeh u životu, dok se ljudi bez takvih sklonosti zapravo pretvaraju u izgnanike. Kako u društvenom smislu, tako i u smislu same „prirode čoveka“ (evoluaciono), nasilnost se učvršćuje i postaje sastavni deo života.
Nedavno sam objavio sliku na kojoj je prikazano ljudsko žrtvovanje tipično za mezoameričke narode koji su živeli na teritoriji današnje Latinske Amerike, a jedan od gledalaca kaže drugom: „Sve je u redu, ipak su nam izgradili puteve“. U komentarima su mi odmah počeli ukazivati na neispravnost analogije sa današnjim državama, pošto su ta žrtvovanja izvršena uz dobrovoljni pristanak žrtava, koje su često težile dobru za svoje rođake, koji su nakon rituala dobijali određene privilegije. Ali, uveren sam da niko neće osporavati da takve prakse za sobom očigledno ostavljaju samo ljude sklone nasilju, sposobne za ubistvo, dok ljudi koji nisu skloni nasilju postaju upravo njihove žrtve. Selekcija radi u korist nasilja i nasilnika, učvršćujući u populaciji veoma slabe varijante Lorencovog mehanizma za inhibiciju nasilja. Čak i sada možemo videti rezultat takve negativne selekcije u Latinskoj Americi, posebno u njenom severnom delu (ne mešati sa Severnom Amerikom gde se nalaze SAD i Kanada). Mnogi ljudi koji tamo danas žive su potomci autohtonog stanovništva sa njihovim nasilnim ritualima i potomci okrutnih španskih osvajača. Ova mešavina je na kraju postala uzrok izuzetno visokog procenta ubistava (u El Salvadoru, Hondurasu i Venecuveli on je najviši u svetu), kao i prekomerne surovosti tamošnjih pogubljenja, u poređenju sa kojima bledi čak i delovanje nekih islamskih terorista.
Očigledno, upravo od nasilnih KJ zbog izuzetno visokog procenta nasilnika u njima najviše se može očekivati vojni napad na druge mirne KJ i njihove učesnike (uključujući i korišćenje sredstava masovnog uništenja), a na kraju i obnavljanje nasilne hijerarhije dominacije u celom društvu. Čak ni dobrovoljne nasilne prakse ne možemo nikako opravdati, jer će one neizbežno dovesti do rasta broja ljudi sposobnih za nasilje i odgovarajućim posledicama.
Naravno, mi smo protiv nasilja i rata kao rešenja bilo kog problema, uključujući i problem samog nasilja, stoga ne podržavamo vojnu intervenciju. Štaviše, da bismo je sproveli, sami bismo morali postati nasilnici, sposobni da pokrenu agresivni napad. Ali generalno, konkretno u ovom pitanju, mi smo za intervenciju, jer će samo ona omogućiti da se spreči rast broja nasilnika i širenje problema nasilja. Svaka nasilnička praksa, kao što su namerno nanošenje fizičke povrede, prisilna upotreba sile, a naročito ubistva (čak i ako su dobrovoljna), mora se osuđivati, a njihove izvršioce je najmanje neophodno izlagati različitim reputacionim i finansijskim sankcijama koje im čine život izuzetno teškim i neprijatnim (naravno, sve dok ne odluče da odustanu od sprovođenja takvih praksi). Ako se to pokaže nedovoljnim, onda pomoći opoziciji (protivnicima nasilja u takvim KJ) isporukom oružja i preparata genoterapije, kako bi mogli da eliminišu nasilnike u trenutku direktnog napada na njih, kao vid samoodbrane. Ne sme se dozvoliti čak ni najmanja opravdanost nasilja. I ova intervencija nije kršenje slobode i dobrovoljnosti kao takvih, jer mi ipak ne predlažemo baš silovite mere. A različite nesilovite mere delovanja su apsolutno opravdane u slučaju rizika koje nose bilo kakve nasilničke prakse.
