Mreža država. 2. Istorija kao trajektorija.

Sukob Leviatana je nešto poremetio. Pristup svim ovim informacijama iz Mreže promenio je našu percepciju sadašnjosti, a sa njom i percepciju prošlosti. Istorijska neizbežnost i (što je još važnije) poželjnost pobede američkog establišmenta nad svim protivnicima sada su pod velikim pitanjem. I izvan i unutar SAD postoji osećaj da posleratni poredak, u kojem dominiraju SAD, ili doživljava svoje poslednje dane, ili je već završen, i da su fenomeni kao što su gerontokratija i beskrajni remejkovi odraz venjanja kulture koja je bukvalno zakačila, čvrsto se držeći noktima, pokušavajući da spreči ono što će se desiti dalje.

Iako se ljudi kao na autopilotu pripremaju za Drugi hladni rat, potpuno nije očigledno da će SAD uspeti da izađu iz prvog runda, s obzirom na tekući unutrašnji Hladni građanski rat. Smanjenje državnog potencijala, unutrašnje kohezije, budžetskih resursa, sredstava i političke volje je veoma primetno. Istina je da najtvrdoglaviji akteri establišmenta i dalje deluju kao da će imperija postojati zauvek. Ali pitanje kakva bi trebalo da bude sledeća uloga Amerike u svetu, ostaje bez odgovora, jer ostaje bez odgovora i pitanje šta Amerika predstavlja kod kuće.

U SAD grupe kako desnih, tako i levih sada sa različitih pozicija postavljaju pitanje: da li smo mi zlikovci? Levi postavljaju pitanje da li su SAD institucionalno rasistički, desni pitaju da li su SAD nepopravljivo levi, i sve više frakcija sa obe strane⁶³ žele nacionalni razvod.

Kao što vidimo na vizualizaciji grafa , Amerika više nije jedinstvena „nacionalna država“; ona je, barem, dvinacionalna, sa dve neprijateljske grupe. Došlo je do kolapsa poverenja kako u institucije, tako i jedni u druge. A pitanja koja se sada postavljaju su suštinska.

• Da li je američki establišment zaista sila dobra u svetu?
• Da li je američki establišment zaista sila dobra unutar zemlje?
• Da li će drugi kopirati današnju Ameriku po sopstvenoj volji?
• Hoće li vam američki establišment reći istinu?
• Da li je on ikada bio sila dobra kod kuće ili u inostranstvu?

Moji, možda neobični odgovori na ova pitanja su: ne, ne, ne, ne i da. Ne, mislim da američki establišment trenutno nije sila dobra u inostranstvu ili unutar zemlje, niti da bi američki model danas mogao biti dobrovoljno kloniran od strane nekoga ko stvara novu državu, niti da se američkom establišmentu može verovati da govori istinu. Ja, međutim, mislim da je Amerika Hladnog rata u periodu 1945-1991. godine generalno bila bolja za svoje građane i saveznike nego njeni sovjetski protivnici.

Ali iako mogu da opravdam⁶⁴ ove odgovore, moji odgovori nisu toliko važni koliko je važno to zašto se uopšte postavljaju ova pitanja. Razlog je taj što je američki establišment izgubio kontrolu nad narativom. Dotegla ga je distorzija sadašnjosti i prošlosti.

2.6.1. Distorzija sadašnjosti

„Ako su čak i vesti lažne, šta reći o istoriji?“. Ovaj upametan tvit preokreće Orvela, jer onaj ko je priznat kao falsifikator sadašnjosti više ne može da iskrivljuje prošlost. To jest, čim dovoljan broj ljudi vidi da je establišment lagao o današnjim događajima, oni prirodno počinju da misle da je establišment mogao lagati i o jučerašnjim vestima.

Da bismo procenili efekat, hajde da počnemo sa izborom neuspeha medija u nedavnoj sadašnjosti, u poslednjih 5-15 godina ili tako nešto. Vi ćete, bez sumnje, imati svoju sopstvenu listu.

• Setimo se „u-ups“ povodom rata u Iraku, nakon što su medijske korporacije, koje je trebalo da „prizovu vladu odgovornosti“, umesto toga pomogle u opravdanju invazije u Irak pod lažnim izgovorima.
• Setimo se hiljada izveštaja o „Rašagejtu“, koji su potpuno nestali nakon Milerovog izveštaja.
• Setimo se kako je novina „New York Times“ izvestila da je šansa Hilari Klinton za pobedu 91%, stvarajući snažan utisak kojem se na izborima 2016. godine nije moglo ni približiti.
• Setimo se detaljnog, emocionalnog, višedelnog podkasta o Halifatu, koji je odobrio Sem Dolnik, visoki član porodice Oks-Sulzberger, koja upravlja kompanijom The New York Times, a koji se ispostavio kao potpuno lažan.
• Setimo se epizode sa Majlsom Tejlorom, kada je niži funkcioner lažno predstavljen kao viši zvaničnik administracije.
• Setimo se kako su zaposleni Sulzbergera objavljivali jednu za drugom uredničke članke protiv slobode govora, zatim se pretvarali da je podržavaju, a nakon toga su ponovo protivivali.
• Setimo se kada su rekli da je postojanje slobode govora na YouTube-u loše, kada je reč o SAD, a sledećeg dana su pohvalili slobodu govora kada je pomogla da prikažu njihov sadržaj u Rusiji.
• Setimo se kada je Kara Svišer izvestila da je nevini srednjoškolac Nik Sendman uradio nešto pogrešno zato što je jednostavno stajao u mestu ispred čoveka koji mu je prišao i udarao u bubanj.
• Setimo kako je ista ta Kara Swisher izveštavala da se COVID-19 „obuzdava“, dok na kraju nije ubio više od milion Amerikanaca.
• Setimo se svih zvaničnih dezinformacija o COVID-u, kako su ljude koji su prvo upozoravali na epidemiju nazivali rasistima, zatim pisali da maske ne rade, a onda su iznenada počele da rade.
• Setimo se kako su svi naglo menjali strane prilikom diskusija o vakcinama i svemu ostalom što je povezano sa COVID-om, kako je to vešto opisao Michael Solana.
• Setimo se kako je američki establishment objavljivao izveštaje u kojima se neozbiljno predviđalo da će inflacija biti privremena.
• I, na kraju, setimo se kako su mediji gotovo uopšte izveštavali o bitci za Mosul 2017. godine, najvećoj vojnoj operaciji na svetu od invazije u Irak 2003. godine, u ratu koji je Obama trebalo da okonča.

Po poslednjoj stavci, verovatno ne sećate apsolutno ničega, uglavnom zato što je njeno izveštavanje bilo minimalno, ali pogledajte video da biste stekli predstavu o razmerama događaja, a zatim se zapitajte zašto nikada ranije niste čuli za to.

U svakom od ovih slučajeva imamo nešto što je, prema predviđanjima, trebalo da bude nula, ali na kraju dostiže milionske vrednosti, ili potpunu sigurnost koja se potom rasipa u nulu, ili težak rat u kojem učestvuju američke oružane snage i 482 automobila sa samobunama, što se na neki način u javnom svesnom prostoru odrazilo kao nula.

Ako američki establishment u eri interneta može da izbriše Mosul iz sećanja, nije teško razumeti kako je Putinova Rusija uspela da se pretvori kao da je invazija na Ukrajinu 2022. godine bila samo „specijalna operacija“. I počinjete da slutite da nije dovoljno samo „priložiti člancima dozu skepticizma“ i blago ublažiti procene koje oni daju. Ako generalno verujete establishmentu, vaše opažanje stvarnosti može se promeniti milion puta.

2.6.1.1. Pravilnosti izobličenja informacija

Ovde postoji nekoliko opštih pravilnosti, načina izobličenja lanca prenošenja informacija.

Izobličenje u kanalu. Ono što pogoduje američkom establišmentu, povećava se 100 puta, a ono što im se ne dopada, umanjuje se 100 puta ili se potpuno prećutkuje, tako da neto izobličenje iznosi 10.000 puta ili više. Možemo to posmatrati kao analog izobličenja u kanalu prilikom obrade signala. Medijske korporacije nisu samo cenzori, one su dobavljači merenja, i to korumpirani. To jest, oni navodno mere svet, ali u stvarnosti imaju korumpirane razloge da izveštavaju da su neki brojevi niski (na primer, inflacija i kriminal), a drugi visoki (na primer, bilo koji društveni problemi sa kojima žele da se nose). Postoji mnogo takvih izobličenja u kanalima, uključujući (a) nedostatak kritike vlasnika medija, (b) A/B testiranje radi promovisanja bukvalnog podsticanja mržnje u svrhu klikbejta, (c) samocitiranje radi stvaranja utiska nepristrasnosti itd.

Konstruisanje narativa. Način na koji establišment odlučuje koju će od miliona mogućih priča staviti na naslovnu stranu, treba da nas podseti na teoriju političke moći u istoriji. To treba da bude samo ono što podržava njihov narativ: njihova omiljena državna politika će uvek biti uspešna, njihovi neomiljeni tehnološki konkurenti će uvek doživeti neuspeh, njihove greške su iskrene greške, vaše greške su zločini, protivnici establišmenta su ideolozi i izdajnici, sloboda govora je neprijatelj, i tako dalje. Ako bismo pokušali da pređemo na kvantitativne procene, bilo bi relativno jednostavno koristiti word2vec ili nešto novije, kako bismo bukvalno procenjivali i rangirali priče prema stepenu konstruisanja narativa.

Moć nad istinom U nizu slučajeva, nakon što smo sami obavili proračune, često shvatimo da su cifre u izveštajima bile iskrivljene, recimo, ne za 50%, već 1000 puta ili više. Zašto onda ovi „reporteri“ i dalje imaju posao? Zato što njihov posao nije u zarađivanju novca, već u učvršćivanju vlasti. Oni ne pokušavaju da ispravno predvide budućnost radi dobrih investicija, već umesto toga žele da se usklade sa linijom partije kako bi držali ljude pod kontrolom. Oni su nalik glumcima, u smislu da imaju ulogu: da kažu (ili napišu) prave stvari u pravo vreme, da fabrikuju vaše slaganje, da vas dezinformišu o svemu, od oružja masovnog uništenja do verovatnoće inflacije, a zatim, nakon što ljudi glasaju na osnovu zvaničnih dezinformacija, proglase demokratsku legitimnost rezultata glasanja.

Poređenje sa kalibrisanim senzorom. Treba uporediti izveštaje svih ovih medijskih korporacija sa pokazanjima kalibrisanog senzora, u kojem senzor nema mogućnost da „pobedi“ na vaš račun, iskrivljujući informacije koje vam se pružaju. Vaš rezervoar ne prijavljuje da je nivo goriva 90%, a zatim iznenada padne na 20%. Vaš bankovni račun ne pokazuje iznenadno povećanje kako bi vas prevario i naterao da nešto kupite u banci, a zatim se ponovo tiho smanji – za razliku od novinara iz etablmana koji pokušava da manipuliše javnim mnjenjem pred izbore. Ljudi obično ne falsifikuju pokazatelje na kontrolnoj tabli koju koristite na svom poslu kako bi ih učinili senzacionističkijim. U svakom od ovih slučajeva dobijate podatke ili od nepristrasne mašine, ili od institucije (na primer, vaše kompanije), gde imate ekonomski interes i nemate ozbiljnih problema „principal/agent“. Nasuprot tome, medijska korporacija vam može pružiti lažne informacije i pritom zaraditi novac; ona ima sopstveni novčanik, a novčanik ima interese, što se ne može reći za senzore koji pripadaju vama.

Mreža kao spas. Obratite pažnju još na nešto: jedini razlog zbog kojeg čujete za ove incidente, i jedini razlog zašto je ova laž uopšte demantovana – to je Mreža. I samo zato što alati Države za kontrolu sadržaja na društvenim mrežama još uvek nisu u potpunosti završeni, njihovo delovanje u suzbijanju glasova disidenata nije potpuno efikasno, a njihov nedavni pokušaj da nametnu kontrolu nad rečju i misli u slobodnom društvu nije u potpunosti realizovan. Zato su (a) čak objavljena prvobitna demantiranja i (b) možemo videti da su neka od njih objedinjena u jedan dokument.

Na ovoj poslednjoj tački vredi stati. Odakle znamo za ova izobličenja stvarnosti? Ponovo zbog sudara Leviatana, jer je Mreža distribuirala informacije po Državi, pružajući ljudima stvarnu, a ne prividnu slobodu govora.

2.6.1.2. Mreža je obezbedila stvarnu slobodu govora

Detaljno o tome govorimo u „Tezi o fragmentaciji”, ali ukratko, Mreža ubrzava veliku decentralizaciju zapadnog društva, koja je počela ubrzo nakon vrha centralizacije oko 1950. godine.

Blizu kraja ovog procesa, u našem sadašnjem dobu, američki establišment je postao toliko trom i samozadovoljan da je zaboravio koliko su agresivno njegovi prethodnici uvodili kontrolu nad rečima i mislima. Suštinski, establišment nije shvatao da je nasledio strogo regulisan, centralizovan komunikacioni aparat u kojem ogromna većina Amerikanaca nije imala praktičnu slobodu govora, osim ako nisu posedovali medijsku korporaciju ili nisu radili u njoj.

Na taj način, tokom 1990-ih i 2000-ih godina, američki establišment je mogao, činilo se, beskrajno da jede svoju tortu, uživajući u tome što je prema javnoj retorici društvo bilo slobodno, ali su mu u isto vreme u praksi mogućnosti bile nesrazmerno veće od onih običnog čoveka („nikada se ne raspravljaj sa čovekom koji kupuje mastilo u barelima”).

Zaista, SAD su bile slobodnije od SSSR-a, ali SAD nipošto nisu bile slobodnije od interneta. Kao što ćemo diskutovati kasnije, društvene mreže su američka glasnost, a kriptovaluta je američka perestroika. Dakle, kako se internet širio i Amerikanci zaista dobili pravo na slobodu govora i slobodna tržišta koja su im nominalno obećana, etablisment je počeo da oseća pretnju.

Zašto? Zato što, iako izjave utiču samo na dobrovoljno ponašanje (na primer, glasanje), dobrovoljno ponašanje, zauzvrat, utiče na ponašanje povezano sa prisilom (na primer, na donošenje zakona). Dakle, kada bi američki etablisment izgubio kontrolu nad pravom na izražavanje, izgubio bi kontrolu nad svime.

2.6.1.3. Etablisment je pokrenuo kontradecentralizaciju

Tako je 2013. godine počela Velika kontradecentralizacija, koja se manifestovala kroz napade na Big Tech i Veliko buđenje. Džek Bratič to naziva „ratom obnavljanja“ strane etablismenta, čije su pozicije bile ekonomski podrivane Mrežom, ali je zadržao sposobnost da moralno osuđuje svoje neprijatelje.

Američki etablisment, koji je bio ugrožen, povećao je obim napada na svoje protivnike u oba značenja ovog termina; broj napada i nivo besa su naglo porasli, kao što možete videti na grafikonima. Njihovi neprijatelji su bili praktično svi — Big Tech, Tramp, Kina, Rusija, Izrael, Brazil, Mađarska, pristalice Brekzita, Makron — svi koji nisu bili lojalni deo društvene mreže američkog etablismenta.

I u periodu od 2013. do 2020. godine, uprkos svemu, ovaj rat na više frontova je, činilo se, uspevao. Američki etablisment je u velikoj meri potrošio svoju reputaciju, ali je uspeo da uvodi Google, Amazon, Apple i velike tehnološke kompanije u sektu budnih, organizuje deplatforming Trampu i ukloni ga sa funkcije, kao i terorizuje zemlju masovnim neredima. Etablisment je potpuno promenio kurs ⁶⁵ Obamove ere, tiho je ukrao kinesko pitanje od Trampa i polarizovao odnose sa Rusijom. Veći deo prethodne decenije bio je izložen otkazivanju, deplatformingu, demonizaciji i stavljanju pod strogu kontrolu.

Zatim je iznenada, nakon februara 2021. godine, došlo do očiglednog slabljenja intenziteta podrške establišmenta. Koalicija koja je postojala pre Trampa i koja je, možda, čak i izrodila Trampa, izgleda da nije preživela Trampa. U trenutku pisanja, teško je reći da li je ovo privremena ili trajna promena, ali društvena aktivnost je opala. Ljudi su se isključili. Američki establišment sada razgovara samo sa svojim žestokim pristalicama. Sve ostale društvene mreže koje su bili napadane – u suštini, svi na svetu koji nisu istinski obožavatelji američke države – sada ga jednostavno ignorišu.

Umesto toga, oni preispituju svoj odnos sa američkim establišmentom i sa samim SAD.

2.6.2. Izobličenje prošlosti

Izobličenje sadašnjosti Amerike nateralo je ljude da preispitaju prošlost Amerike. Čim shvate da imaju Gell-Mannov amneziju, počinju da se pitaju da li su i njihovi predstavu o Americi podložni Gell-Mannovoj amneziji.

Podsetimo se šta je Gell-Mannova amnezija. Čitate u novinama nešto o oblasti u kojoj imate nezavisno znanje. Recimo, to je informatika. Kada čitate članke na tu temu, vidite grube laži i promešane uzroke i posledice. Zatim okrenete stranicu i čitate, recimo, o Palestini sa punim poverenjem u ono što je napisano o toj temi kao što zaslužuje poverenje. Zaboravljate da ste upravo videli greške u člancima u onoj oblasti gde ste mogli sami da izvršite proveru. Imate amneziju.

Mehanički uzrok Gell-Mannove amnezije leži u tome što je preinternetsko informativno okruženje imalo topologiju „osa i kraka“. Recimo, bili ste ekspert u oblasti kompjuterskih nauka, druga osoba je bila ekspert za Japan, treća je znala o tržištu obveznica i tako dalje. Vi ste kraka koje su sve povezane na osu (recimo, The New York Times), ali ne jedna sa drugom. Svaki periferni čvor poseduje vrhunsku lokalnu informaciju i može pronaći laž u izveštajima NYT-a u svom sopstvenom domenu, ali nema mehanizam za koordinaciju sa drugim perifernim čvorovima, a kamoli za kreiranje nadređenog čvora. Tako je bilo pre pojave interneta, blockchaina i kriptistorije.

Dugoročna posledica Gell-Mannove amnezije postaje Gell-Mannova Amerika. Sada ljudi znaju da smo sistematski obmanjivani u vezi sa sadašnjicom. Ali, barem živimo u sadašnjosti, tako da imamo lokalne informacije koje mogu pomoći da se uvidite laži u velikom broju vesti. Ali ne živimo u prošlosti, pa je sve što znamo o njoj to da se u našem razumevanju istorije možemo oslanjati na potpuno pogrešno znanje. Oko nas nema ljudi iz prošlosti koji bi mogli to ispričati iz prve ruke… mada možemo čitati njihove knjige i povremeno gledati njihove filmove.

Evo nekoliko brzih linkova ka prošlosti koji vas mogu iznenaditi.

• Godine 1958, egipatski predsednik Naser nasmejao se ideji da će egipatske žene ikada biti primorane da nose hidžab. Iznenađenje: u svesti živih ljudi, islamski svet je bio mnogo sekularniji.
• Nakon Drugog svetskog rata, u okviru operacije „Spajalica“ (Operation Paperclip), nemački naučnici su uključeni u rad na američkom svemirskom programu. Iznenađenje: pravi skriveni oblici bili su nacisti, a ne Afroamerikanci.
• Nemačka je poslala Vladimira Lenina u Rusiju, u okviru strategije za destabilizaciju svog tadašnjeg ratnog protivnika. U knjigama Entonija Satona dokumentovano je kako su neki bankari sa Uoll-strita (Wall Street) otvoreno finansirali rusku revoluciju (i kako su drugi bankari sa Uoll-strita finansirali naciste godinama kasnije). Lav Trocki je pre revolucije provodio vreme u Njujorku, a propagandni izveštaji Amerikanaca, kao što je Džon Rid (John Reed), pomogli su Leninu i Trockiju u njihovoj revoluciji. Zaista, Rid je bio toliko koristan Sovjetima – i toliko obmanjivao ljude u vezi sa prirodom revolucije – da su ga sahranili u kremljskom zidu. Iznenađenje: rusku revoluciju nisu sproveli samo Rusi, već je u njoj imalo značajno strano učešće Nemaca i Amerikanaca.
• Oks-Sulzberger porodica, koja je vlasnik kompanije The New York Times Company, imala je robove, ali nije saopštila tu činjenicu kada je promovisala 1619. godinu.
• Korespondent New York Times-a Walter Durant dobio je Pulicerovu nagradu zato što je pomogao Sovjetskom Savezu da organizuje Holodomor u Ukrajini, 90 godina pre nego što je Times odlučio da umesto toga „podrži Ukrajinu”.
• Herbert Matthews, takođe korespondent New York Times-a, pomogao je Kastru da dođe na vlast u Kubi, što je dovelo do krvave Kubanske revolucije i kasnijih Kubanske raketne krize, koja je jedva dovela svet do nuklearnog rata.
• Drugi američki „novinar”, Edgar Snow, napisao je knjige kao što je „Crvena zvezda nad Kinom”, u kojima je hvalio predsednika Maoa do nebesa dok je sprovodio programe masovnih ubistava i kolektivizacije.
• Predsednik Franklin Delano Roosevelt, arhitekta administrativne dominacije u SAD, regrutovao je mlade ljude da spavaju sa gej mornaricima kako bi ih namamili u zamku.
• Američki arhitekta Bretton Woods sistema, MMF-a i Svetske banke Harry Dexter White špijunirao je u korist Sovjeta. Prema transkriptima Venone, deklasifikovanim nakon završetka Hladnog rata, on je bio jedan od desetina takvih agenata.
• Henry Wallace, potpredsednik Sjedinjenih Država tokom Rooseveltove vladavine 1940. godine, obišao je sovjetski GULAG u Magadanu i hvalio ga kao divnu instituciju, neposredno pre nego što ga je 1944. sa velikim naporom zamenio Harry Truman, koji je potom postao predsednik 1945. godine.
• «Oslobodilačka» sovjetska Crvena armija 1940-ih godina, napredujući kroz Istočnu Evropu, obeležena je masovnim silovanjima – isti oni komunisti koje je „Times“ veličao kao one koji ženama daju „bolji seksualni život“ u svojoj jubilarnoj serijalu o Ruskoj revoluciji 2017. godine.
• Korespondent New York Times-a Otto Tolis je 1939. godine na neverovatan način pomešao istok sa zapadom i izvestio da je Poljska izvršila invaziju na Nemačku.
• Seymour Hersh detaljno opisuje u „Tamnoj strani Camelota“, kako su ljudi Džona F. Kennedyja u Ilinoisu pomogli u falsifikovanju izbora 1960. godine, i ovaj skandal koji se dogodio čitavo deceniju pre Watergate-a ostao je neprimećen.

I to je tek ⁶⁶ XX vek, i to samo sa fokusom na Hladni rat!

Čim počnete da vidite toliko protivrečnih činjenica, od kojih se mnoge odnose na iste organizacije kao i The New York Times Company, koje sebe nazivaju „hronikom“ i „prvim nacrtom istorije“, koje bukvalno postavljaju bilborde nazivajući sebe „Istinom“, …počinjete da razumete da postoji problem nepouzdanog pripovedača.

Šta ako Sulzberger više liči na Kajzera Söze? Šta ako su njegovi zaposleni profesionalni teoretičari prepričavanja ispunjeni sopstvenim interesima? Šta ako su oduvek bili takvi? Šta ako ne možete verovati ničemu što kažu, a samim tim i svemu što kaže američki establišment, a da to sami ne proverite?

Kada se krajem 1990-ih završio hladni rat i krajem 1990-ih godina pojavio internet, izašao je mnoštvo filmova: „Matrix“, „Memento“, „Truman Show“, „Fight Club“, „The Game“, „Men in Black“, „Eternal Sunshine of the Spotless Mind“ – svi o konstruisanoj stvarnosti u kojoj su naša sećanja nerealna. To je slično tome kao da se sa pojavom Mreže u kolektivnom nesvesnom pojavila maglovita predstava o tome da su svi prevareni, zbunjeni, uspavani, umireni centralizovane države 20. veka, i to ne samo fašisti i komunisti, već i demokratski kapitalisti takođe.

Baš kao što će neko ko je odrastao u NR Kine i emigrirao u SAD u zrelom dobu otkriti da su mu lagali — da Mao zapravo nije bio „dobar 7 delova i loš 3 dela“, već mnogo gori — oni koji su odrasli u SAD i u zrelom dobu prešli u internet, počinju da razumeju da nešto nije u redu.

Vidite, američki establišment zapravo nije razumeo šta će za njega značiti Internet. Jer u 20. veku su učinili očigledne-ali-pretnjive istine, kao što je postojanje sovjetskih špijuna u SAD, previše grubim da bi se o njima govorilo. Zatim je došlo do napretka: nakon što je očigledno postalo grubo, grubo je postalo neizrecivo, neizrecivo je postalo nezamislivo, a o nezamislivom su prestali da razmišljaju. A čim su to zaboravili, više o tome nisu razmišljali čak ni kao o potencijalnoj pretnji. Štaviše, oni koji su prvi svesno počeli da skrivaju tu očiglednu-ali-pretnjivu istinu, već su stigli da umru.

Dakle, te nepromišljene ideje su zatim samo ležale i čekale u prašnjavim tomovima, dok neko slučajno ne naleti na njih, slučajno ih ponovo otkrije i postavi na internet. Svuda – u Google knjigama, u Wikileaks, u deklasifikovanom delu sovjetskih arhiva i u cenzuri otpornom segmentu mreže – sada je na vidiku previše tajni.

Sada je pitanje da li će nedavno probuđeni američki establišment moći da iskoristi svoju kontrolu nad takvim uskim grlima kao što je Google i njegove različite „provere činjenica“ kako bi suzbio pristup ovim neprijatnim istinama, ili će web3 servisi zauvek otežati državi suzbijanje mreže. Vi, kao čitalac, možete doprineti ovom pitanju.

2.6.3. Stadion Jurskog perioda

Kao napomena, ne baš daleko u margini: naš iskrivljeni utisak o prošlosti — naša Gell-Mannova Amerika — ne potiče samo iz falsifikovanih novina i istorijskih udžbenika, već u većoj meri nego što mislimo potiče iz filmova. Ako nismo nešto proučili dovoljno duboko, naša predstavanja o nekoj temi često se implicitno svode na nekoliko scena iz nekog holivudskog filma.

Nazovimo ovaj fenomen „Stadion Jurskog perioda“. Ako se setimo scene iz „Parka Jurskog perioda“, gde spajaju DNK amfibija kako bi popunili praznine u svojoj genetskoj rekonstrukciji, to liči na ono što je konzumacija medija uradila sa našim mozgom.⁶⁷ Nesvesno povezujemo scene iz filma sa stvarnim životom, dobijajući istu grubu aproksimaciju kao što sportska takmičenja grubu aproksimiraju stvarne konflikte*. Praznine u vašem znanju popunjeni su televizijom i filmom. To su nepouzdani pripovedači. Na primer:

• Kako zamišljate američku vojsku? Često je to nešto iz „Top Gana“ ili „Transformera“. Čak i negativne slike je prikazuju kao svemoćnu.⁶⁸
• Kakvo je to voditi biznis? Zli vlasnik korporacije je tipičan filmski lik. Bezbrojne priče, od franšize „Terminator“ do „Lost“, prikazuju korporaciju sa neograničenim resursima⁶⁹ kao glavnog negativca.
• Ko će nas spasiti od virusa? Naravno, kompetentni državni službenici iz Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, kao što je prikazano u „Contagion“.

Naprotiv, veoma retko se može sresti slučaj kada se novinari, aktivisti, profesori, predstavnici regulatornih tela itd. prikazuju kao loši momci. Publika se gotovo ne susreće sa televizijskim pričama o tome kako ljudi u ovim ulogama mogu raditi nešto pogrešno. Upravo zato je ponašanje novinara u stvarnom životu postalo toliki šok za Paula Grahama:

Jedno od najvećih iznenađenja u mom odraslom životu je koliko reporteri zanemaruju etiku. U filmovima su oni uvek dobri momci.

„U filmovima su oni uvek dobri momci“. Zaista! Ako razmisliš, superheroji su bukvalno prikazivani kao novinari (to je osnovni posao Clarka Kenta i Petera Parkera), a novinari su takođe prikazivani kao superheroji (vidi filmove kao što su „Spotlight“ i „The Secret File“). „Nepopustivi reporter“ je podjednako standardan lik kao i „Zla korporacija”.⁷⁰ Međutim, o zlim reporterima se malo čuje. Uostalom, malo ćete čuti i o zlim komunistima.

Zašto? Pre više od 20 godina, magazin Reason objavio je i danas relevantnu priču pod nazivom „Nestali holivudski filmovi“, o tome kako je filmska industrija izbrisala dramu Hladnog rata iz 20. veka. Dakle, filmska industrija je pozitivno prikazivala ne samo novinare usklađene sa establišmentom SAD, već i žestoke komuniste. Uostalom, ponavljam se⁷¹.

Postoje i izuzeci. S vremena na vreme vidimo House of Cards, koji prikazuje zle neprofitne organizacije, demokrate i novinare. S vremena na vreme pojavljuju se „The Dallas Buyers Club” ili „Ghostbusters”, u kojima su prikazani zli regulatori iz FDA ili EPA. A sasvim nedavno dobili smo priliku da pogledamo nekoliko filmova u kojima su zli komunisti prikazani ne samo kao zamenljivi crtani negativci, kao u „Rocky IV”, već u ideološkom smislu — „ Života drugih», «Put nazad», «Špijunski most» i «Smrt Staljina» prikazuju komunističke države – sa njihovim špijunažom, sistemom logora, zatvora i političkih ubistava – onakvima kakve su zaista bile.

Ipak, to su upravo izuzeci. Mogli bismo dati tačnu kvantitativnu procenu fenomena pomoću AI analize videa, ali ako jednostavno uzmemo N najpopularnijih filmova i televizijskih emisija u poslednjih nekoliko decenija i saberemo vreme ekrana, spreman sam da se kladim da u svetu postoji odnos veći od hiljadu prema jedan za scene sa zlim kapitalistima u poređenju sa scenama sa zlim komunistima.

Naravno, to su izmišljene priče, ali, kao što citat Grema pokazuje, one služe kao arhetipovi stvarnog sveta. Čak i FDA zna šta je tricorder, i smatra ga „dobrim“ samo zato što je u „Star Trek-u“ bio prikazan kao takav. Ali u većini slučajeva inovatore u oblasti biomedicine prikazuju kao zlo, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Lažne priče oblikuju našu stvarnost. Svi živimo na stadionu Jurskog perioda.

2.6.4. Dodatna literatura

Možda se sada slažete da je istorija iskrivljena. Ali mi smo samo prošli kroz površinu. Iako ovde ne možemo sažeto izložiti celu svetsku istoriju, nudimo vam neke reference koje pokazuju koliko se prošlost razlikuje od onoga što mislimo. Uslovno smo ih podelili na „tehničko-ekonomsku istoriju“ i „istoriju 20. veka“. Ako kliknete na ove linkove i barem prelistate knjige, a da ne govorimo o tome da ih kupite i pročitate u celosti, počećete da razumete stepen istorijskih iskrivljenja u standardnim udžbenicima, novinama i filmovima. I bićete spremni da odgovorite na fundamentalna pitanja koja su postavljena na početku ovog poglavlja.

Za početak, malo literature o tehničko-ekonomskoj istoriji:

• patrickcollison.com/fast — koliko je gradnja nekada bila brza.
• wtfhappenedin1971.com — koliko je ekonomskih pokazatelja skrenulo sa svoje putanje 1971. godine, otprilike u vreme kada su SAD napustile zlatni standard.
• Jay Storr Hall: Gde je moj leteći automobil? — kako se svet nalazio na rastućoj krivoj proizvodnje energije pre pojave regulatorne barijere 1970-ih (vidi takođe pregled od Roots of Progress).
• Matt Ridley: Kako funkcionišu inovacije — kako su osnivači tehnoloških kompanija oduvek morali da se bore sa establišmentom, a ne samo u današnje vreme.
• William Rees-Mogg i James Dale Davidson: Suvereno lice — koliko je centralizovana vlast 20. veka zapravo istorijski pogrešna.
• Ray Dalio: Principi promenljivog ekonomskog poretka — u čemu današnja Amerika liči na holandsku i britansku imperiju iz prošlosti sa aspekta prekomernog širenja monetarne ponude.
• Peter Turchin: Rat, mir i rat — kako kvantitativne metode mogu otkriti ponavljajuće cikluse.
• William Strauss i Neil Howe: Četvrti okret — kako ciklična teorija istorije predviđa ozbiljan američki konflikt u 2020-im godinama (pisano sredinom 1990-ih).
• Brian McCullough: Kako je nastao Internet: od Netscape-a do iPhone-a — podseća nas da era informacionih tehnologija traje veoma kratko, svega oko 10 godina, i da je ozbiljno počela tek sa širenjem iPhone-a.
• Kai-Fu Lee: Supermoći AI — kako nedavna istorija razvoja kineskih informacionih tehnologija u 2010-im godinama pokazuje da oni nisu samo imitatori.

Zatim malo čitanja o istoriji 20. veka:

• Curtis Yarvin: Bezuslovne odredbe — opširan pregled zapadnih istorijskih anomalija sa fokusom na 20. i 19. vek.
• Aleksandr I. Solženjic: Arhipelag Gulag — kak je Sovjetski Savez zapravo izgledao.
• Jurij Slezkin: Kuća vlade — kako je Sovjetski Savez zapravo funkcionisao.
• Džanet Malkolm: Novinar i ubica — kako novinari „pripitomljuju i izdaju“ svoje heroje radi klikova, knjiga koja se u školama novinarstva predaje kao svojevrsni praktični vodič.
• Entoni Saton: Uli Strit i boljševička revolucija, Uli Strit i uspon Hitlera — kako su različite grupe kapitalista finansirale, redom, komunističku i fašističku revoluciju.
• Ešli Rindsberg: Siva dama je namignula — kako je The New York Times sistematski iskrivljavao istinu tokom 20. veka.
• Nikolson Bejker: Ljudski dim — Drugi svetski rat bio je mnogo suroviji i složeniji nego što se obično prikazuje u udžbenicima.
• Šon Makmikin: Staljinov rat — kako je Staljin vodio Drugi svetski rat i (između ostalog) pokušavao da natera Japan i SAD u konflikt, kako ne bi morao da se bori ni sa jednom od tih zemalja.
• Viktor Suvorov: Glavni krivac — kako se Staljin pripremao da napadne na Hitlera pre nego što je Hitler napao Staljina; potvrđeno nekim radovima Makmikina.
• Džon Erl Hejns i Harvi Kler: Venona; Diana Vest: Američko izdajstvo — kako su SAD zaista bile prožete komunističkim špijunima pre i posle Drugog svetskog rata.
• Kenet Akerman: Trocki u Njujorku; Šon Makmikin: Ruska revolucija — kako je ruska revolucija postala moguća zahvaljujući prekooceanskom novcu i nemačkom Generalštabu tokom Prvog svetskog rata.
• Ioan Grilo: El-Narko — među meksičkim kriminalnim pobunjenicima — koliko je Meksiko zahvaćen nasiljem jače nego što se obično smatra, i kako je to povezano sa nedavnim američkim uticajem.
• Wolfgang Schivelbusch: Tri nova kursa — kako je Rooseveltov Novi kurs bio direktno inspirisan fašističkom Italijom i nacističkom Nemačkom.
• Steven Kotkin: 5 pitanja Stevenu Kotkinu — zašto su Sovjeti na kraju ispostavili da su ortodoksni komunisti, a ne cinici.
• Frank Dikötter: Kulturna revolucija — koliko Maoova Kulturna revolucija podseća na „buđenje“ u modernoj Americi, posebno na BLM nemire 2020. godine.
• Liu Cixin: Problem tri tela — prvo poglavlje ove knjige, iako je fikcija, ilustruje ludilo koje je izazvao maoizam i ono kroz šta je kineski narod prošao pre Dengove ere. Vidi takođe Tajni dokument koji je promenio Kinu.
• Bryan Burrough: Dani besa; David Talbot: Sezona veštica — o tome da je u Americi 1970-ih bilo mnogo više činova nasilja i unutrašnjeg terorizma nego što se obično misli.
• William H. White: Čovek organizacije; James Burnham: Revolucija menadžera — o tome da su SAD 1950-ih bile mnogo korporativnije i značajno manje kapitalističke nego što se obično seća.
• Steven Weintraub: Svet sutra; rađanje globalne nadmoći SAD — kako SAD nisu slučajno dostigle svetsku dominaciju, već su ka njoj namerno težile.
• Amy Schlessinger: Zaboravljeni čovek — kako su Rooseveltovi „hrabri i uporni eksperimenti“ pomogli da recesija preraste u Veliku depresiju.
• Adam Ferguson: Kada novac umre; Mel Gordon: Slatkost panike — novčani i kulturni karakter Vajmarske republike i to kako ona podseća na modernu Ameriku.

Ova lista se odnosi na Zapad i, konkretno, na Ameriku 20. veka, ali oni koji su odrasli u Kini bi verovatno, koristeći globalne izvore, mogli da pripreme sličnu listu kako bi razotkrili različite vrste propagande KPK. Na primer, činjenica da je u Severnoj Koreji mrak, čini kineski film, koji veliča vojnu podršku slavnom severnokorejskom režimu, pomalo mračnijim.

---

⁶³ Plava strana je napisala Vreme je za Bluexit (TNR 2017), Možda je vreme da se Amerika podeli (NYMag 2018) i Argumenti za secesiju plavih država (The Nation 2021). Crvena strana je objavila Argumenti za američku secesiju (Malice 2016) i Nacionalni razvod je skup, ali vredi svakog penija (Reaboi 2021). Pregled oba gledišta može se pročitati u Američka secesija? To nije baš tako neosnovana tema (Bloomberg/WaPo, 2021) i Koliko ozbiljno treba da shvatimo razgovore o secesiji američkih država (Brookings, 2021).

⁶⁴ Vidi. članke Bitcoin je civilizacija i Velika protokolna politika kako biste se upoznali sa tezama o unutrašnjoj i spoljnoj politici.

⁶⁵ Podsetimo se da je Obama generalno bio prijateljski nastrojen prema Big Tech-u, pozivao na „reset“ odnosa sa Rusijom, odbacivao zabrinutost u vezi sa Rusijom čak i 2012. godine, ismevao Trampov fokus na Kinu 2015. godine i čak je krajem 2019. objavio relativno pro-kineski film American Factory.

⁶⁶ Neprijateljstvo establišmenta prema tehnologiji je dugotrajno i nepromenljivo. Tako su nekada razotkrivali avijaciju (avioni neće poleteti čak ni za milion godina!) i raketnu tehniku (Goddard ne poznaje fiziku!).

⁶⁷ Naravno, potpuno sam svestan ironije u tome što čak i ova referenca već predstavlja oslonac na film!

^* U originalu je neprevodiva igra reči. Ballpark kao imenica – bejzbolski stadion. Ballpark kao pridev – približan, grub, aproksimativan.

⁶⁸ Ideja da će američke vojske pobediti u bilo kojoj bitci ako zaista „pokušaju” — to je istinska vera našeg veka, predmet u koji podjednako veruju kako antiimperijalistička leva strana, tako i neokonzervativci, branitelji američkog veličanstva. Ako se ta vera promeni, promeniće se sve. U tom smislu obe strane veruju u Leviatana po imenu Država, iako prva smatra da je on Satana, a druga Bog.

⁶⁹ Uprkos tome što svako ko zaista upravlja kompanijom odlično razume koliko su njeni resursi zapravo ograničeni.

⁷⁰ Iako se na ekranu retko pokazuje koliko njih od tih reportera u stvarnom životu radi za zle korporacije.

⁷¹ To nije preterivanje. Ove činjenice su detaljno dokumentovali Bezmenov i Venona. Takođe se može pročitati o Džonu Ridu (Leninov novinar), Volteru Durantiju (Stalinov novinar), Edgaru Snou (Maov novinar), Herbertu Metlju (Kastrov novinar), kao i Fam Suan Ani i Dejvidu Halberstamu (novinari Ho Ši Mina).