Тег: nauka

Mit o „sebičnoj prirodi“: kako je nauka pokazala da su ljudi od prirode velikodušni

Sigurno ste se bar jednom u životu našli u raspravi sa ljubiteljima „čvrste državne ruke“ ili amaterskim cinicima koji su sa pametnim izrazom lica tvrdili: „Čovek je po svojoj prirodi krajnje sebičan. Pogledajte malu decu, oni se ponašaju kao egoisti i sociopate dok ih još uvek nisu naučili da se prilagode društvu“. Navodno, upravo zato nam je potreban Levijatan sa njegovim porezima i regulacijama, inače bismo svi jedni drugima zagrizli grla zbog dodatnog komada hleba.

Eto, sledeći put ih možete slobodno uputiti na jedno odlično istraživanje, o kojem je nedavno pisao časopis Developmental Science. Naučnici su odlučili da provere da li smo zaista rođeni kao sebičnjaci fokusirani samo na sebe, i testirali su naj„nevaspitanije“ ljude, slobodne od društvenih obrazaca – todlere (decu uzrasta od godinu i po do dve godine).

U čemu je bila suština eksperimenta? Zamislite scenu: u laboratoriju pozivaju 134 deteta. Svako od njih sedi za stolom (roditelji su, inače, sedeli pored, ali sa slušalicama i zatvorenim očima kako ne bi imali nikakav uticaj). Naspram njih je sedeo naučnik, a pored njega plišani igračka-majmun. Prvo je detetu data činija poslastica – krekera u obliku ribica. Zatim je počela igra sa majmunom, koji je takođe „veoma voleo ribice“. Deci su nuđeni različiti scenariji u nasumičnom redosledu:

1) Da posmatraju kako naučnik hrani majmuna.
2) Da daju majmunu „tuđi“ kreker (iz tajnih zaliha naučnika).
3) Da uzmu još jedan kreker za sebe.
4) Da podele svoj sopstveni kreker iz svoje činije (u nauci se ovo naziva „troškovni altruizam“).

Važno je napomenuti još jedan momenat: naučnici nisu samo posmatrali ko je pokazao pohlepno ili velikodušno ponašanje. Oni su takođe snimali lica dece na video, kako bi kasnije nezavisni eksperti, koji nisu znali cilj eksperimenta, na skali od 7 bodova ocenili njihov nivo sreće i iskrenost osmeha.

I šta mislite? Deca su se radovala i bukvalno zračila srećom kada su častila plišanog majmuna. Ali najzapanjujuće je: nivo njihove sreće je dostigao vrhupak upravo tada kada su davale svoj sopstveni kreker! Radost od dobrovoljne dobrotvornosti bila je statistički značajno viša od radosti običnog dobijanja poslastica „za džabe“.

Skeptici će odmah napasti: „O, oni su se samo radovali što su ispunili naredbu odrasle osobe, deca vole da udovolje!“ Ali stvar uopšte nije u tome. Kada je naučnik rekao: „A sada uzmi kreker sebi“, deca su to radila sa potpunim ravnodušnošću. Nikakve radosti od poslušnosti.

Neko bi takođe mogao reći: „Onda su jednostavno kopirali emocije radosnog majmuna!“ I ponovo, pogrešili su. Majmun se „radovao“ potpuno jednako u svim scenarijima, ali deca su se iskreno smejala samo kada su sama bila u ulozi darivatelja. Nije bilo emocionalnog zarazanja – radost je proistekla upravo iz same činjenice dobrog dela.

Zašto je ovo važno sa tačke gledišta libertarijanizma? Suština je u tome da solidarnost, uzajamna pomoć i velikodušnost nisu veštačke nadgradnje koje treba utiskivati štapom odozgo. Čovek je bukvalno biološki programiran da oseća zadovoljstvo od dobrovoljne saradnje i pomaganja bližnima. Evolucija nas je učinila empatičnima jer je dobrovoljno, uzajamno korisno supostojanje najefikasniji način za uspeh.

Problem počinje upravo tamo gde se u ovaj predivan prirodni proces grubo umeša treća sila, tj. kada stacionarni bandit dođe i kaže: „Tako, sada je dobrotvornost obaveza. Odzećemo tvoje krekere pod pretnjom kazne ili zatvora i sami odlučićemo kom majmunu ćemo ih dati“ (spojler: polovinu krekera će pojesti činovnici dok budu nosili).

Prisila jedubije ubija samu suštinu čovečnosti. Kada vam silom oduzimaju vaše zarađene resurse, ne osećate radost, već prigušeno iritiranje (i snažnu želju da guglate šeme za izbegavanje poreza). Država nas ne čini ljubaznijim – ona samo atomizuje društvo, terajući ljude da razmišljaju: „A zašto bih ja doprineo pomoći komšiji ili popravci ulice, ako sam za to već platio gigantske poreze?“.

Voluntarist, Bitarh

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh

Kako politika lišava nauku i medicinu mogućnosti razvoja

Zamislite – naučnici aktivno istražuju novi pristup lečenju različitih psihičkih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, alkoholizam i čak agresivnost. Postižu dobre rezultate koji ukazuju na to da ovaj pristup ima značajan potencijal. Ali tada političari, oslanjajući se na lične interese i razmišljanja, a ne na naučne podatke, strogo zabranjuju ovaj pristup kao nešto izuzetno opasno i nedopustivo, često ne dozvoljavajući čak ni naučna istraživanja u ovom pravcu iza zatvorenih vrata laboratorija. Istovremeno, druge podjednako rizične stvari oni iz nekog razloga ne žure da zabrane tako strogo. Mislite da je ovo izmišljotina ili zaplet nekog romana? Međutim, upravo se takva priča već desila u stvarnom životu.

Sredinom 20. veka, psihedelne supstance kao što su LSD i psilocibin aktivno su istraživane u naučne i medicinske svrhe. Naučnici su u njima videli ogroman terapijski potencijal, što potvrđuju i brojni savremeni studije sprovedene poslednjih godina. Međutim, između onih i ovih istraživanja postoji ponor dug skoro pola veka. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – psihedelne supstance su počele da se povezuju sa nizom stvari koje nisu bile po volji političara.

Pre svega, u poteri za senzacijama, mediji su počeli svakako da ih ocvrljavaju, aktivno šireći informacije o mogućim rizicima: psihozama, zavisnosti, socijalnoj degradaciji i opasnosti po mlade. Naravno, takve rizike ne može se potpuno negirati, ali su oni bili izuzetno preuveličani. Tvrdnje o visokoj zavisnosti ili masovnim socijalnim posledicama praktično nisu imale ubedljive dokaze, a naučna baza na koju su se u takvim tvrdnjama pozivali bila je veoma ograničena.

Takođe, širenje takvih tvrdnji poklopilo se sa rastom kontrkulturnih pokreta, naročito u SAD-u i Zapadnoj Evropi. Psihedelici su počeli da se povezuju sa hipijima, protestima protiv rata i širim kulturnim promenama. Kao rezultat toga, narkotička politika je počela da se posmatra ne samo kao pitanje javnog zdravlja, već i kao instrument socijalne kontrole. Ne može se, naime, očekivati od stacionarnog bandita da neće želeti da zabrani sve što je povezano sa pokretima koji se protive njegovoj politici. I psihedelici su tako bili pogođeni.

Svoju ulogu je odigrao i geopolitički kontekst Hladnog rata. SSSR i druge zemlje Istočnog bloka u svojoj propagandi su aktivno koristili temu narkotika kao argument protiv zapadnih društava, prikazujući ih kao moralno degradirane. Naravno, kao odgovor, zapadne države su odlučile da pokažu da su sposobne da kontrolišu problem narkotika i zaštite javno zdravlje.

Pored svega rečenog, jednostavno nije bilo nikoga ko bi zaštitio psihedelike. Malo ko će osporiti da duvan, alkohol, kao i mnogi sedativi i stimulansi nose ne manje rizike po zdravlje ljudi. Međutim, njihova proizvodnja imala je snažnu podršku industrije i država. To im je pomoglo da izbegnu najstroža ograničenja. Psihedelici, naprotiv, nisu imali moćne ekonomske ili političke lobiste, proizvodio ih je privatni sektor, što je političarima omogućilo da preduzmu strože mere.

Kao rezultat, međunarodna politika u odnosu na psihedelike formirana je daleko od toga da bude zasnovana na naučnim podacima o rizicima. Tim više što su uvođene stroge zabrane ne samo za njihovu privatnu distribuciju i upotrebu, već i za njihovo proučavanje. Tako je u SAD-u istraživanje psihedelika dozvoljeno samo pod strogim nadzorom regulatornih organa, čime je ta mogućnost zapravo zatvorena za većinu laboratorija, dok su vlade Francuske i SSSR-a u jednom trenutku uopšte zastupale potpunu međunarodnu zabranu čak i ograničenog naučnog istraživanja psihedelika. Politika strogih zabrana prema psihedelikima formirana je pod uticajem kulturnih strahova, političke borbe i institucionalnih interesa. Upravo je tako nauka i medicina na dugo vremena izgubile mogućnost razvoja perspektivnog pravca u lečenju mnoštva poremećaja.

Voluntarista, Bitarh

Kada državni grantovi nestanu: čime finansirati nauku u eri mrakobesa

Država voli da se predstavlja kao „jedini spasitelj“ nauke. Novac iz budžeta deluje kao nešto pouzdano, ali to traje samo dok na vlast ne dođe sledeći ljubitelj „istinskog znanja“. I to je to – vaš odeljak nauke odmah bude proglašen „neprijateljem naroda“ i, u najboljem slučaju, jednostavno bude lišen sredstava.

Sećate li se kako je Donald Tramp jednim potezom pera odrezao finansiranje klimatologije i istraživanja u oblasti obnovljive energije? Naučnici su godinama prikupljali znanje, pisali članke, računali na obećane grantove, a onda – bum – finansiranje se pretvorilo u bundevu. Zato što „ne verujem“ i „ne dopada mi se“. Nauka nije Holivud: nastavka možda neće biti ako novac iznenada nestane. A naučnicima preostaje ili da sami traže sponzora, ili da tužno prekinu istraživanja.

I tu na scenu stupaju alternativni izvori finansiranja, od kojih su mnogi kroz istoriju već više puta dokazali svoju održivost.

1) Još od epohe renesanse, ljudi umetnosti i nauke živeli su od bogatih pokrovitelja. Savremeni filantropi, kao što su Bil Gejts, Ilon Mask ili čak (ko bi pomislio!) Pavel Durov, izdvajaju milione dolara za obrazovanje, istraživanja u oblasti medicine, veštačke inteligencije, pa čak i istraživanja svemira. Zašto? Jednostavno im se dopada. Ili žele da čovečanstvo prestane da bude tako dosadno i jednobrazno. Ko zna! U Rusiji je primer bio fond Dmitrija Zimina „Dinastija“, koji je udahnuo novi život mnogim talentovanim mladima, dok država iznenada nije odlučila da je to „strani agent“. Ali sama ideja nije umrla – pojavili su se fondovi „Trajektorija“, „Evolucija“ i druge inicijative. Ukratko, čak i kod nas je nauka na privatni novac realnost.

2) Ne smejte se – ponekad je tražiti novac od naroda mnogo efikasnije nego od strogih gospodnika iz Ministarstva obrazovanja. Ljudi sa zadovoljstvom podržavaju neobične projekte, bilo da je to satelit „Majak“, koji su lansirali ruski studenti, ili istraživanja mikroflore creva koja su prikupila više od 350 hiljada dolara na Kickstarter-u. Da, creva su se pokazala daleko harizmatičnijim nego što su eksperti mislili. To funkcioniše jednostavno: napraviš efektna prezentaciju, objasniš ljudima zašto je to važno (ili barem zabavno), i narod glasa novcem.

3) Ako vaše istraživanje ima makar malo komercijalnog potencijala, vredi razmisliti o venture kapitalu i biznisu. Primera ima mnoštvo: od Bell Labs-a i IBM-a, koji su svetu dali tranzistore i lazere, do SpaceX-a, koji je privatnu kosmonautiku učinio realnošću. Da, to nije „čista nauka radi nauke“, ali upravo biznis može dati potisak tehnologijama koje bi inače ostale samo u izveštajima na polici.

4) Nagrade i konkursi. Nekada je preduzetnik Piter Diamandis objavio nagradu od 10 miliona dolara onome ko prvi dva puta za dve nedelje poleti u svemir privatnim brodom. Na kraju je pobednik potrošio skoro 25 miliona na pripreme, ali poenta nije u tome. Konkurs je stvorio čitavu industriju privatnog svemirskog transporta.

5) Za one potpuno napredne: DAO i kripto-nauka. DAO (decentralizovane autonomne organizacije) omogućavaju ljudima da se ujedine i finansiraju nauku preko blokčejna. Primer je VitaDAO, koja je uspešno prikupila milione dolara za istraživanja u oblasti produženja života. Šta ako kripto-entuzijasti glasaju tokenima za vašu ideju?

6) Pretplata na rezultate: ljudi i kompanije plaćaju kako bi prvi dobili pristup vašim naučnim podacima i otkrićima. Što je vaše istraživanje zanimljivije i važnije – to više pretplatnika. Gotovo kao Netflix, samo što su umesto serija tu vaša otkrića.

7) Zamislite berzu predviđanja, gde investitori ulažu na naučne ideje i rezultate. Ako vaš projekat izgleda ubedljivo – dobićete finansiranje od onih koji veruju u vaš uspeh i žele da zarade na tačnom predviđanju.

Voluntarist, Bitarh

Nauka je metod, a ne publikacija u časopisu, ili zašto je važnije probati nego objaviti

U komentarima na naše objave povremeno izbija diskusija koja zaslužuje poseban post. Iskreno, možemo čak zahvaliti skeptiku „Sperry UNIVAC“, koji konstantno komentariše naše publikacije, što je tako jasno osvetlio problem. Nastao je klasičan konflikt dva pogleda na svet: institucionalnog i slobodnog (ili, ako želite, hakerskog). Suština prigovora je jednostavna i stara kao svet: „Gde je vaša potvrda sa pečatom? Gde je publikacija u recenziranom časopisu? Ako nema članka – znači nema nauke, i vi ste jednostavno niko“.

Hajde da odahnemo i raščlanimo ovo bez agresije, sa tačke gledišta zdravog razuma i slobode. Postoji opasna zabluda da se nauka dešava samo kada se ozbiljni gospoda u belim mantilima okupe u kancelariji, napišu složen tekst, pošalju ga drugim gospodama, a oni stave pečat „ODOBRENO“. Međutim, nauka je metod, način spoznaje sveta kroz postavljanje i proveru hipoteza. Ako pomešam dva reaktiva kod sebe u garaži i dobijem novi molekul, taj molekul će objektivno postojati. Njega je potpuno svejedno da li ja imam diplomu, da li je to odobrio etički komitet i da li je neki poštovani profesor stavio „lajk“. Stvarnost ne zahteva birokratsku potvrdu.

Pozivanje na autoritet nije argument! Naš oponent piše: „Poznajem biologe, mogu da pitam“. Ali istorija nauke je groblje autoritativnih mišljenja koja su se razbila o praksu entuzijasta. Braća Rajt nisu objavljivali preprintove pre leta. Oni su popravljali bicikle. A „ozbiljni naučnici“ tog vremena pisali su traktate o nemogućnosti letilica težih od vazduha. Stiv Voznjak je sastavljao prvi Apple u garaži, a ne u IBM laboratoriji. Da su čekali recenzije „ravnopravnih naučnika“, i dalje bismo se vozili konjima i računali na abakusu.

Mi, libertarijanci, verujemo u spontani poredak i decentralizaciju. Smatramo da je monopol nad istinom najštetniji od svih monopola. Savremena akademska nauka se nalazi u dubokoj krizi. Prvo, to je kriza reprodukcije – ogroman broj „recenziranih“ članaka je nemoguće ponoviti. Drugo, uticaj politike i grantova – naučnici često istražuju ono za šta im se plaća, a ne ono što je potrebno. Konačno, „gatekeeping“ – sistem je uređen tako da eliminiše „strance“, čak i ako imaju revolucionarne ideje.

Što se tiče našeg projekta, potraga za preparatima za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja ne se radi zbog redka u biografiji ili indeksa citiranosti, već radi rešavanja problema. Iako nemamo „telo“ u vidu članka u Nature-u (međutim, eksperimenti na životinjama koje smo sproveli u suštini samo ponavljaju eksperimente naučnika iz takvih članaka), imamo podatke, eksperimente, otvorenost za diskusiju o suštini, a ne o formi, i ponudu svakome da ponovo proveri ono što tvrdimo – sva uputstva se nalaze na našem sajtu.

Naravno, skeptik je u pravu u jednoj stvari: metodologija je važna. Ne može se jednostavno popiti smuti i reći „pobedio sam starenje“. Potrebni su kontrola, uzorak, poštenje, čemu težimo. Ali zahtevati od entuzijasta potpuno usklađivanje sa birokratskim ritualima velike akademije je kao zahtevati od indi-developera igara da se pridržava korporativnih standarda Ubisofta.

Živimo u eri Open Source-a. Linus Torvalds nije objavio Linux u naučnom časopisu, već u mailing listi. I to je promenilo svet. Biohakeri danas su kompjuterski hakeri osamdesetih. Mogu ih zvati čudacima i marginalcima. Ali upravo u „garažama“ se često rađa ono što će sutra postati mejnstrim. Poštujemo akademsku nauku, ali ne pravimo od nje idola. Ako vam je važna „forma“ (članak, recenzija, status) – za vas je univerzitetska biblioteka. Ako vam je važno da „idete napred“ (tražite, probate, grešite i pronalazite) – dobrodošli kod biohakera. I bolje je raspravljati o podacima, o dozama, o receptorima, nego se meriti diplomama i poznanstvima.

P.S. Naš kritičar je takođe pomenuo Perelmana, ali ironija je u tome što je Grigorij Jakovljevič upravo poslao do đavola celu akademsku zajednicu sa njenim pravilima, nagradama i ritualima, objavivši dokaz jednostavno na internetu. Tako da, hvala na primeru, on igra za nas!

Voluntarist, Bitarh

Šta je zajedničko za srednji vek, Akademgorodok i Silikonsku dolinu?

Mnogi od vas sigurno smatraju da „nauka treba da bude slobodna“. Ali hajde da kopamo malo dublje – zašto je to važno i zašto bi libertarijanci posebno trebalo da brinu o rastućim pokušajima države i političara da naređuju naučnicima šta da misle i čemu da uče?

Naravno, pre svega je važno da razumemo da nauka nije samo skup dosadnih gospoda i dama u laboratorijama. Nauka je motor slobode i progresa. Ako naučnicima i predavačima omogućimo da slobodno misle, eksperimentišu, pa čak i greše, na kraju profitira celo društvo.

Kao primer: kada su se u Srednjem veku pojavili prvi univerziteti, kraljevi i pape uopšte nisu razumeli ko su ti čudni ljudi koji se okupljaju u grupama i pričaju na latinskom o nekim „idejama“. Studenti i profesori Univerziteta u Bolonji bili su toliko drski da su od vlasti izvojli pravo na samoupravljanje. U resultatu, nauka je procvetala – i univerziteti su postali ostrva slobode čak i u mračnoj feudalnoj Evropi.

Prenosimo se u 20. vek. SSSR nije bio najslobodnije mesto, zar ne? Ali usred „Hruščevnog odleđivanja“, u sibirskoj tajgi, osnovan je Akademgradok. Naučnicima je dozvoljeno istraživanje čak i onoga što je bilo zabranjeno u Moskvi. Genetika, koju je Staljin zabranio, iznenada je oživela, i Akademgradok je postao jedno od retkih mesta gde se moglo slobodno raspravljati i čitati zabranjene knjige. Nastao je paradoks: komunistička država je izgradila sićušni libertarijanski raj usred tajge. Istina, na kratko – ali čak je i kratka sloboda stvorila čitave naučne škole svetskog nivoa.

Danas je Silikonska dolina postala sinonim za inovacije. A njena formula uspeha je jednostavna: uzmemo univerzitete (Stanford, Berkli i dr.), dodamo mnogo slobode i mrvicu kapitalizma, pažljivo promešamo i ostavimo da odstoji. Rezultat je mesto kojem teže milioni talenata iz celog sveta. A sada zamislite: šta ako bi činovnici ili političari odlučivali koje tehnologije treba razvijati, a koje zabraniti iz ideoloških razloga? Najverovatnije bi iPhone bio veličine cigle i zvao bi se „Gosfon-1“.

Sada o tužnom. U poslednje vreme širom sveta se množe pokušaji konzervativnih političara da se umešaju u rad univerziteta. To se, na primer, već dugo dešava u SAD-u, a tokom Trampovog predsedstvaultva situacija se samo pogoršala, jer se federalna vlast ne stidi nametnuti svoje želje čak i univerzitetima svetskog ranga, kao što su Harvard i Kolumbija, primoravajući neprijatne rukovodioce na ostavke ili pokušavajući da zabrane studiranje stranim studentima, što bi sasvim sigurno dovelo do smanjenja njihovih budžeta i gubitka konkurentnosti. U Rusiji država uopšte pokušava da drži naučnike u potpunoj potčinjenosti, smatrajući ih prilično neprijatnim ljudima. Kao rezultat imamo cenzuru i otkaze zbog pogleda. A oni koji bi mogli doneti korist svojoj zemlji, odlaze u inostranstvo. U Turskoj, nakon pokušaja puča, Erdogan je sproveo „čišćenje“: više od 6.000 univerzitetskih predavača je otpušteno zbog političke nelojalnosti. Samo zamislite – čitav univerzitetski gradić je nestao za par meseci.

Zašto je libertarijancima važno da štite nauku? Zato što je nauka slobodno tržište ideja. To je upravo ona konkurencija koja omogućava otkrivanje istine i odbacivanje zabluda. Što je više države u nauci, to je veći rizik od greške, jer je centralizovano upravljanje znanjem jednako apsurdno kao i upravljanje vremenom.

Šta se može uraditi? Podržati naučnike koji se suočavaju sa pritiskom i cenzurom. Zahtevati od države da prestane da se meša u obrazovanje. Štiti pravo univerziteta na autonomiju i samoupravljanje. Jer sloboda nauke uopšte nije privilegija naučnika. To je garancija našeg zajedničkog progresa i blagostanja!

Voluntarist, Bitarh