Šta učiniti sa uništenjem nisko kvalifikovanih radnih mesta? Da li čovek treba da ulaže svoje vreme u sticanje profesija koje je teže savladati? Hoće li biti dovoljno mesta, s obzirom na to da visoko kvalifikovanog posla uvek ima manje? Nezaposlenost će povećati krađe, za napad se može zatvoriti, ali to može slomiti ljude, a „popravljanje“ je još besmislenije, jer je krađa prinudna

Maksim Barbuhin

Odgovara Aleks Murin

Pre svega, hajde da razjasnimo koja radna mesta i gde nestaju? I koliko će automatizacija uticati na sve slojeve života. Radna mesta nestaju u gradovima na velikim proizvodnim pogonima. Samo veliki preduzetnik može sebi da priušti proizvodne novitete. Većina preduzetnika je kao što je koristila ručni rad, tako nastavlja da ga koristi. Pekar peče hleb, čistač metla dvorište, u kiosku sedi prodavac. Uglavnom većinu radnih mesta stvaraju mali preduzetnici koji ne teže i ne mogu potpuno automatizovati proizvodni proces. Ako ne bude države sa gomilom licenci, poreza, taksi, provera, onda mala preduzeća neće imati one prepreke koje postoje sada. A to znači da će sve biti regulisano potražnjom i ponudom. Potražnja će biti veća – čovek neće morati da daje polovinu prihoda državi koja će stvarati opšte dobro. Tako će se razvojem malog biznisa nosioci tereta, prodavci nigde ne nestati, biće mnogo farmera, malih proizvodnji koje peku hleb, prave nešto od prirodnih proizvoda koje proizvode lokalni farmeri. Ne treba očekivati globalnu automatizaciju u ovoj grani.

Još jedna važna stavka – savladavanje novih profesija. Mnogo toga savladavamo prirodnim putem. Ako je devedesetih godina računar bio retkost i za rad sa njim je bilo potrebno profesionalno obrazovanje, sada je on u svakom domu, a osnovni posao poput kucanja teksta može da uradi i dete. Učenje ide prirodnim putem. Oni kojima je teško, naravno, ostaće autsajderi. Oni koji žele da se usavršavaju, neće se baviti dobijanjem samo papira i provoditi sate na časovima za specijalnosti koje nisu potrebne za savladavanje, oni će učiti ono sa čime će morati da rade. Mnoge specijalnosti se uz pomoć modernih metoda učenja mogu savladati u znatno kraćem roku nego što je to 5 godina univerzitetske klupe.

U vezi sa „da li će biti dovoljno mesta“ – to je posebno pitanje. Značajno će biti smanjen broj knjigovođa, sekretara, službenika u administraciji, stručnjaka za obradu dokumenata. Administracijama jurisdikcija i opština će teško moći da priušte da drže ogroman kadar i dele dužnosti onako kako se to radi sada. Elektronsko upravljanje dokumentima je već danas moderna stvar. Države ne žele da koriste mnoga moderna rešenja jer će morati da smanje broj veoma velikog broja komunalnih službenika. I neće biti nikoga ko će brinuti o sekretaru direktora odeljenja unutrašnje politike, jer verovatno neće ni biti tog odeljenja. Šta će svi ti ljudi raditi? Učiti tražena zanimanja, otvarati mali biznis. Peći palačinke ili pite, uzgajati krompir i kupus ume svako. To je prilično oštra odluka, ali ako se ona ne prihvati, moraćemo prisilno oduzimati prihode svima ostalima kako bismo spasili način života činovnika. I da, biće smanjene one profesije koje se uopšte ne uklapaju u savremeni svet. Tako nam više ne trebaju telefonisti, radioti, kočijaši. Ali svi ti ljudi neće ostati bez posla.

Ko će rešiti problem nezaposlenih? Slobodno tržište. Već sada postoje agencije za zapošljavanje koje za određenu naknadu nude spisak traženih radnih mesta. One takođe mogu pomoći u pregovorima i organizaciji sastanaka sa poslodavcem. U suštini, Centar za zapošljavanje stanovništva je državna agencija za zapošljavanje. I svoje usluge ne pruža uopšte besplatno. Mi finansiramo njegovo delovanje iz naših poreza. I to svi zajedno. I oni koji tamo dolaze jednom godišnje, i oni koji čak i ne znaju adresu te ustanove. Ko će plaćati naknade nezaposlenima? Privatni fondovi. Ali ne samo novac za izdržavanje takozvanog „profesionalnog nezaposlenog“, već onima koji zaista žele da se preobučavaju i otvore svoj biznis ili pronađu novi posao. Odakle fondovi će uzeti novac? Od onih kojima su potrebni radnici. Platite fondu, oni će za vas pronaći i naučiti ljude. Pri tome ne filozofiji, antičkoj književnosti ili teologiji, već proizvodnji kobasica, uzgajanju krompira i onim zanimanjima koja su potrebna konkretnom poslodavcu. Ali opet, nije sve tako glatko. Nestao će društveni fenomen kao što je „profesionalni nezaposleni“. Na državnoj berzi se može dugo vreme primati mizerna naknada, zatim malo raditi, dati otkaz i ponovo primati. Naravno, bilo koji privatnik će takvog klijenta poslati da traži pomoć na drugom mestu.

I još jedna važna stvar: ako je sada sva slobodna zemlja u opštinskom ili regionalnom vlasništvu, bez države svako će moći da zauzme parcelu na koju niko ne polaže pravo. A samim tim, čovek će moći legalno da živi od prirodnog gospodarstva, da stvara udruženja kako bi bilo lakše obrađivati zemlju, bez plaćanja taksi i poreza.

Povodom krađa, pitanje je složeno. Ali takozvanog prisilnog krađanja ne postoji. Krađa je u svakom slučaju zločin protiv imovine. Da li je čovek umirao od gladi ili je kradao iz ljubavi prema umetnosti – on je i dalje lopov. Pošten čovek može zamoliti ili uzeti nepotrebno, bačeno, ono što raste prirodno. Tako da su hapšenja lopova sasvim prirodna stvar. Takve ljude treba ili izolovati, ili ponovo vaspitati. Ako se čovek nađe u jurisdikciji u kojoj je sve izgrađeno na visokim tehnologijama i ne može da nađe posao, može otići u poljoprivrednu zajednicu i živeti tamo. Najčešće u selu nema viška radnih ruku. Ako to ne učini dobrovoljno, završiće u zatvoru koji će ga poslati u takvu zajednicu kako bi zaradio za hranu, kao i platio usluge suda, konvoja i nadzora. Bolje je otići dobrovoljno.

I još jedna stvar povodom „viška ljudi“. Stanovnici gradova više ne vole da imaju mnogo dece. Najčešće u gradovima srednja klasa u porodicama ima po 1 do 2 dece, stanovništvo opada ili se teško održava brojnost. Nasuprot tome, u razvijenim agrarnim naseljima ima mnogo dece. I svima se pronalazi posao. Trenutno država, pomoću programa kontrole stanovništva, pokušava da polomi prirodni razvoj događaja. Višedecoj deci u gradovima se obezbeđuje socijalni stan i isplate. Pritom država ne može precizno da uzme u obzir smanjenje broja radnih mesta u industrijskim gradovima. Upravo zbog grešaka službenika mi smo prinuđeni da na početku plaćamo poreze za socijalne dodatke višedecoj deci, a zatim plaćamo poreze za dodatke nezaposlenima. Tržišni mehanizmi bi mogli da prerasporede ove ljude tamo gde bi pronašli mogućnost da zarade za sebe ili uzgoje hranu.