L29Ah

U modernom svetu nivo agresije nastavlja da opada, a nivo javno demonstrirane tolerantnosti prema sistemskom agresivnom nasilju je niži nego ikada. Zato su vesti o tome da u nekom rupu sveta neki čudni ljudi već godinama žestoko ratuju, podstičući mnoštvo neboraca na daleke i opasne migracije – moćan iritator. Čovek bi poželeo da se pojavi, svima udari po glavi, natera ih da se rukuju i bave se nečim korisnijim od samouništenja.

Zatim se, naravno, setiš da su upravo zbog toga u negostoljubivu Siriju upale SAD, Rusija i Turska, i shvatiš da je prisila na mir neki jeziv scenario. Pogotovo kada se to radi na račun poreskih obveznika, a profit ostvaruju dobavljači žrtvenog mesa i otimači naftnih nalazišta.

Pokušaji da se razjasni ko je u ovom sukobu opravdaniji, u suštini, svode se na utvrđivanje čiji ti je sistem vrednosti bliži, kako bi dalje navijao za najmanje odvratnu ekipu, želeći da oni konačno dominiraju nad svima ostalima.

Glavni kreteni u sukobu deluju Turci, koji u regionu igraju ulogu Rusa na postsovjetskom prostoru, ali sasvim je moguće da je to aberacija moje percepcije.

Samo težnja stanovnika nekog regiona ka samoupravljanju je, naravno, u mojim očima potpuno legitimna, dok je težnja centralnih vlasti da aktivno upravljaju na lokalnom nivou podjednako nelegitimna, i nije važno da li je reč o sirijskom Kurdistanu, Čečeniji ili Zapadnoj Virdžiniji. Međutim, isto se može reći i za želju regionalnih vlasti da upravljaju na mestu, ograničavajući ovlašćenja lokalnih administracija, kao i, shodno tome, za lokalnim administracijama koje krše autonomiju pojedinca.

Koliko mogu da sudim po zvaničnim podacima i anarhističkoj propagandi, konkretno u Rožavi, situacija sa autonomijom pojedinca je sasvim podnošljiva, a za ovako intenzivno ratujući region čak i uzorna. Tamo postoji relativno funkcionalna demokratija odozdo i svetovno zakonodavstvo, a problem složenog etničkog sastava regiona rešava se kvotiranjem u organima samouprave, što je sasvim prirodno u ovakvim situacijama.

U zasebnom redu uvek se navodi rodna ravnopravnost koju zakoni Rožave deklarišu, što ovo društvo stavlja u isti red sa tako civilizovanim komšijom kao što je Izrael. Upravo ova država deluje kao najočigledniji saveznik Rožave nakon što SAD i Rusija konačno povuku svoje kontingente iz regiona, a i Turska smanji svoju inostranu vojnu aktivnost. Naravno, ovo je samo dobra želja da se dobri ljudi drže zajedno, a ne realno predviđanje.

Postoje li za Rožavu dobri čisto politički ili vojni scenariji u celom ovom kaosu koji se tamo odvija? Ne. Autonomija vešto manevriše između nekoliko predatora, ali nema snage da brani slobodu i bezbednost oslanjajući se na sopstvene snage, niti će je verovatno imati.

Ostaje se nadati da će Rožava uspeti da obezbedi sebi maksimalno povoljan PR. Ovde, po mom mišljenju, moglo bi se delimično preuzeti iskustvo Gruzije, koja je uspela prilično dobro da se učvrsti u svom regionu zahvaljujući liberalnim reformama, transparentnosti i otvorenosti prema gostima. Trenutno Rožava ima imidž levoanarhističke komune, a ti ljudi se Evropljanima povezuju sa skvotsima, pljačkastvom, večitim iritantnim uličnim aktivizmom sa nejasnim porukom o uništenju kapitalizma – i sličnim huliganstvom. Ne čini se da su u Rožavi zaista aktivno prisutni baš takvi običaji, a to znači da nema potrebe ostajati u okvirima tako sumnjivog imidža. Socijalističke komune slabo uspevaju u privlačenju direktnih stranih investicija, a upravo prisustvo velikog broja imovine na raspolaganju strancima, u nedostatku sopstvenih jakih vojnika i prijateljskih suseda, može obezbediti manje-više pouzdanu zaštitu.