U videu o koronavirusu i državi ukazivala sam na to da glavna opasnost epidemije nije u smrtima, pa čak ni u tome što država, skrivajući se iza bezbednosti, ugrožava slobode – već u tome što će taj napad biti prihvaćen s naklonjenostišću, i po završetku epidemije mnoge od uvedenih ograničenja će ostati.

I zaista jeste. Mihail Svetov lajkuje poruku o tome da u Majamiju tokom sedam nedelja izolacije nije došlo do nijednog ubistva. Mihail Požarski piše članak o tome kakvi su kanibali švedski socijalisti koji kvari svoje starce kovidom. I bukvalno skoro svako nezadovoljno frkne na bilo koga ko prizna da ne poštuje zabranu šetnje ili drugih izlazaka iz kuće van hitne potrebe.

Da, ako sve zatvorimo kod kuće, na ulicama će se manje ubijati. Više će se ubijati kod kuće. Ako se ljudima ne dozvoli da idu na posao, neće umreti od upale pluća. Umreće od gladi. Svako ograničenje koje uvodi država radi spasavanja života ima cenu koja se ne izražava samo u novcu. Već i u tim istim životima.

Vrlo se nadam da će Šveđani opstati i ipak ne pristati da razmenjuju slobodu za bezbednost. I još uvek se veoma nadam da će, kada se sve ovo završi i kada izračunamo višak smrtnosti kod Šveđana i njihovih suseda, ispasti da su, izabravši slobodu, Šveđani dobili ne samo novac, već i živote, a da je ta hvaljena bezbednost u rukama države u stvarnosti značila ne samo uništenje ekonomije, već i još više smrtnih slučajeva. Ako lekcija za čovečanstvo bude upravo takva, biću srećna. Ali čak i ako se ispostavi da sloboda znači povećanje rizika od smrti, to i dalje nije razlog da se od nje odrekne. Inače, čemu sve ovo?