Pretpostavimo da je put #1 jedini koji vodi od tačke A do tačke B. Shodno tome, nastaje monopol i preduzetnik #1 podiže cenu na njega do ogromne vrednosti. U teoriji, treba da se pojavi neki preduzetnik #2 koji će razbiti monopol i izgraditi svoj put #2, pretpostavimo da se to i desilo. Nakon toga, vlasnik puta #1 jednostavno spušta cenu na tržišnu, i preduzetnici 1 i 2 konkurišu. Kakva je onda korist preduzetniku #2 da razbija monopol prvog, ako iz toga nema nikakve koristi?

Situacija modelovana u ovom pitanju ne odgovara procesima koji se zaista dešavaju na tržištu. Prateći tu logiku, nakon što se u nekoj konkretnoj lokaciji pojavi određeni biznis, niko drugi u njoj neće otvarati sličan biznis jer to nije isplativo. Ali mi primećujemo nešto sasvim drugo. U jednoj ulici se skoro uvek može videti nekoliko prodavnica hrane, u jednom tržnom centru nekoliko restorana, u jednoj zgradi nekoliko kancelarija različitih osiguravajućih kuća itd. Novi biznis se otvara sve dok se od njega može ostvariti bilo kakva prihvatljiva dobit, jer je i to isplativo.

Osim toga, razmotrimo konkretno slučaj puteva. Čak ni monopolski vlasnik puta na određenoj pravoj liniji između dve tačke nije u stanju da prekomerno uvećava cenu prolaska samo zato što on zapravo nije pravi monopolist. Ako ljudi procene da ovaj „monopolista“ previše podiže cene, odlučiće da im je isplativije, na primer, ići obilaznim putem koji između tačaka „A“ i „B“ skreće još u tačku „V“, ili koristiti neki alternativni vid prevoza (železnički ili vazdušni), ili, u krajnjem slučaju, uopšte kretati se van puteva. Zato monopolist, čak i bez direktne konkurencije, ne može da postavi cenu prolaska znatno iznad tržišne, jer bi ga takva odluka potpuno osudila na bankrot. Ipak, njemu je i dalje isplativo da poseduje put, jer je i dalje u stanju da od njega ostvari prihvatljivu dobit. Kao što će biti isplativo bilo kom agentu koji odluči da izgradi još jedan put, paralelan sa njegovim.

Vitalij Tizun