Među autoritarnim desničarima je rasprostranjeno mišljenje da kapitalizam i tržište mogu postojati i funkcionisati samo uz strogu državnu kontrolu. Oni smatraju da se samo na taj način može osigurati zaštita prava svojine, poštenje i bezbednost sporazuma, kao i ispraviti određene navodne nedostatke slobodnog tržišta. Naravno, uz to oni poriču da je takvo државно вмешаvanje u tržišne procese čin nasilja. Po njihovom mišljenju, upravo ovo intervenisanje štiti sve od nasilja. Ali, da li je to zaista tako?

1) Državno intervenisanje šteti tržišnim procesima

Iz ekonomske teorije znamo da državom intervencijom država narušava tržišnu ravnotežu. Najočigledniji primer mera koje vode ka takvom procesu je uspostavljanje minimalnih i maksimalnih cena. Prva mera dovodi do toga da preduzetnici počnu da smatraju proizvodnju određenog proizvoda profitabilnijom nego što to zapravo jeste. Kao rezultat toga nastaje višak proizvodnje tog proizvoda, a sami preduzetnici, ne mogući da ga prodaju, samo propadaju. Druga mera, naprotiv, vodi ka deficitu robe, jer postaje neisplativo proizvoditi i prodavati je, a i vrednost niža od tržišne dovodi do toga da prvi u redu za tom robom odmah otkupite sav ponuđeni asortiman, ne ostavljajući ništa onima koji su završili na kraju reda.

Obično pristalice državne kontrole govore da su ove mere potrebne za podršku preduzetnicima i za garantovano obezbeđivanje svih ljudi određenim blagom, a navedeni problemi se rešavaju dodatnim merama (subvencionisanjem preduzetnika i kontrolom preraspodele dobara među ljudima). Ali, naravno, ove mere zahtevaju dodatne birokratske troškove, što poništava navodne koristi dobijene uvođenjem ovih regulacija.

Takođe, država oduzima deo sredstava stanovništva putem oporezivanja, i time ih delimično lišava mogućnosti da investiraju svoja sredstva u one vrste proizvodnje u koje su zaista zainteresovani. Pored toga, svojim regulacijama država otežava ulazak biznisa u određene ekonomske sfere, čime takođe iskrivljuje tržišnu ravnotežu i otežava ljudima pristup određenim vrstama dobara.

Takođe ne smemo zaboraviti da se u nekim sferama država proglašava čak i neprikosnovenim monopolistom. Ne vadeći mogućnost da uporedi rezultate svog delovanja sa mogućim alternativama, a takođe neizvesno ostvarujući profit u vidu poreskih sredstava bez obzira na kvalitet tih rezultata, državni monopol je neefikasan proizvođač, što udara na blagostanje građana.

Na kraju, država kvari privatni sektor. U uslovima slobodnog tržišta, kompanije imaju samo jednu opciju da nastave sa funkcionisanjem i povećanjem svog bogatstva – da ljudima pružaju dobra najvišeg kvaliteta po najnižim cenama. Inače će ljudi jednostavno otići kod konkurenata. Država, pak, pojedinim preduzetnicima daje alternativnu opciju – korupciju. Preduzetnik podmićuje službenike (ili unapređuje svoje rođake, prijatelje i poznanike u državni aparat) i dobija zakonite osnove za ograničavanje obavljanja određenih aktivnosti njegovim konkurentima. U najmanju ruku, on može izbeći primenu državnih regulacija prema sebi i postići aktivno namećanje tih regulacija svima ostalima. U najboljem slučaju, on može čak i lobirati za zakon koji će ga učiniti jedinim zakonskim proizvođačem u konkretnoj ekonomskoj sferi.

Svojim regulacijama i monopolskim prinudnim kontrolom, država nanosi veliku štetu ekonomskim procesima, iskrivljuje tržišnu ravnotežu i smanjuje blagostanje ljudi. Kapitalizam, kao vid ekonomskog sistema u kojem mora postojati pravna jednakost, kao i princip slobode delovanja i dogovora, apsolutno je nekompatibilan sa radnjama koje preduzimaju bilo kakve vlade.

2) Država ne štiti prava svojine i ne osigurava bezbednost transakcije

Važna tačka u programu etatista jeste to da je država neophodna za zaštitu prava svojine i garantovanje bezbednosti transakcije, bez kojih kapitalizam i tržište uopšte ne mogu funkcionisati. Posebno na ovo akcentuju minarhisti – pristalice minimalne države, koja bi trebalo da se bavi samo time.

Da, slažem se sa tim da su prava svojine i bezbednost transakcije neophodni za funkcionisanje ekonomskog sistema u celini. Međutim, država ih na bilo koji način ne može obezbediti.

Podsećamo da je država monopolska i neosporna instrument moći. Nalazeći se u određenom trenutku u određenim rukama, ona služi samo interesima svojih vlasnika. I ništa ne može sprečiti njihovo zloupotrebljavanje ovlašćenjima i kršenje normi koje su sami propisali. Naravno, može se reći da se to rešava demokratizacijom politike ili stvaranjem sistema u kojem će na vlast dolaziti samo pametni i dobri vladari. Ali u stvarnosti, ni jedno ni drugo jednostavno neće funkcionisati. Obezbeđivanje prvog, čak i u svom apsolutu (tj. u obliku direktne demokratije), znači samo poštovanje interesa većine na štetu interesa manjine. Obezbeđivanje drugog se potpuno ruši pred fenomenom korupcije i potencijalnom nekompetentnošću agenata i agencija koje se bave pronalaženjem i dovođenjem na vlast navodno „belih i mekih“ vladara-anđela.

Čak i u slučaju da je vlada manje ili više razumna, ona ipak, za razliku od tržišnih i konkurentskih agenata, nema nikakve podsticaje da deluje na najefikasniji način. Dovoljno joj je samo da deluje onoliko efikasno koliko ogorčenje stanovništva ne premašuje određeni kritični nivo, iznad kojeg akcije bezbednosnih struktura postaju ili neefikasne, ili nanose vladi značificnu reputacionu štetu i time stimulišu ostatak stanovništva i svetsku javnost u celini da takođe izraze ogorčenje.

Kao što Mihail Svetov uvek tačno primećuje, država je prsten moći. I nije važno u čijim se rukama taj prsten nalazi, ne treba očekivati da će on raditi za dobrobit.

Obezbeđivanje poštovanja prava svojine i bezbednosti transakcije mogu samo Balans potencijala nasilja i Reputacioni instituti. Prva koncepcija govori o tome da monopolska vlast uopšte ne bi trebalo da postoji, odnosno da različiti subjekti i grupe subjekata treba da poseduju približno iste mogućnosti da nanose jedni drugima neprihvatljivu štetu. U takvim uslovima, saradnja će biti mnogo isplativija nego prisila. Druga koncepcija tvrdi da se reputacioni instituti i servisi mogu koristiti kao instrumenti za garantovanje bezbednosti transakcije. Pored toga, oni pružaju ostracizam kao efikasan i delotvoran alat za kažnjavanje onih koji nisu bili iskreni u svojim namerama.

Više o konceptu Balansa Potencijala Nasilja možete pročitati ovde. O tome kako funkcionišu Reputacijski Instituti, čemu služe Reputacijski Servisi i šta je ostracizam možete saznati ovde.

3) Državno uplitanje – to je uvek nasilje

Kako nazvati subjekt (čoveka ili organizaciju) koji jednostrano postavlja određene uslove, primorava me da mu predam deo svojih sredstava i preti mi oduzimanjem još većeg broja mojih sredstava ili čak nasilnim zatvaranjem iza rešetaka u slučaju nepoštovanja uslova koje je nametnuo? Očigledno, to je nasilnik i agresor, a radnje koje oni sprovode su nasilje i agresija. Institucionalizacija ovih pojava ni na koji način ne menja njihovu suštinu.

Čak i u slučaju kada država postoji isključivo da bi zaštitila svoje građane od nasilja, ona ipak sama prva vrši akt agresije prema njima, jer se nezavisno od želje i izbora ljudi postavlja kao njihov zaštitnik. U stvarnosti, to je najobičnije banditovštvo i iznuđivanje zaštite. Ako mi neko upadne u kuću, uperim mi pištolj i kaže „daj mi toliko i toliko novca, pa ću te ja štititi, a ako ne, sam ćeš biti kažnjen“, to bi takođe bio očigledan akt agresije.

Nasilnik i agresor ne može biti vaš zaštitnik, jer da bi obezbedio tu zaštitu, on prvo mora primeniti agresiju na vas. Na osnovu toga, država, političari, birokrate, kao i svi oni koji otvoreno podržavaju državne aktivnosti, jesu nasilnici i agresori, jer njihovo delovanje podrazumeva da se na ljude mora prvo napasti, priкрыvajući se pričama da će, ako mi ne napadnemo vas, to učiniti neko drugi. Naravno, odnos prema navedenim subjektima mora biti odgovarajući.

Zaključke koje možemo izvući su sledeći: država ometa funkcionisanje ekonomije i tržišne procese, nesposobna je da obezbedi zaštitu prava svojine i bezbednost transakcije, a takođe je samo nasilnik koji vam je nametnuo svoju volju metodama agresije. I kako nakon svega toga uopšte može se podržati ideja državne kontrole i mešanja? Nijedan adekvatan čovek to neće raditi, a on ko bude – taj će sam priznati da ne poseduje ni najmanju kompetenciju u pitanjima ekonomije, društvenog upravljanja, i uopšte je otvoreni nasilnik i manijak!

Vitalij Tizun