Možda ste čitali poslednju knjigu poznatog filozofa Nassima Taleba „Rizikujući sopstvenom kožom” („Skin in the game”). Ako niste, podsetiću vas na njenu glavnu ideju: da bi čovek imao motivaciju da dobro razmisli o svom postupku i njegovim posledicama pre nego što počne da deluje, on ne samo da treba da ima korist od te radnje, već i da rizikuje nešto vredno (da bude spreman da snosi negativne posledice).
Najpoznatiji primer je razlika između vlasnika preduzeća i angažovanog menadžera. Ako vlasnik donese neku važnu odluku, on može ostvariti i dobru dobit i bankrotirati preduzeće, ostavši sam bez sredstava za život. Sasvim druga stvar je menadžer: ako donese profitabilnu odluku, dobiće solidnu nagradu od vlasnika, ali ako pogreši – preduzeće će propasti, ali će on lično maksimalno izgubiti posao i sa velikom verovatnoćom će brzo pronaći novo radno mesto. Razumevajući ovu asimetriju rizika, vlasnici preduzeća često nude menadžerima opcije na akcije kompanije, kako bi bili više uključeni u sudbinu preduzeća, „rizikujući sopstvenom kožom” da izgube novac ako pogreše.
Isto tako, ideja iz Talebove knjige odnosi se i na politiku. Svaki put kada glasate na izborima ili referendumima, vršite prisilu nad svim mirnim ljudima u društvu, pritom ne rizikujući ništa. Recimo da smatrate da treba zabraniti kazina u zemlji. Da ste delovali samostalno, morali biste da prođete kroz sva kazina u zemlji i primorate njihove vlasnike da se zatvore. Jasno je da to ne biste uradili – prvi vlasnik kazina koji vam priđe, jednostavno bi vas upucao. Ali sasvim je druga stvar kada vi, kao odvratni bezobzirni pedofil, koristite nejednakost u balansu potencijala nasilja (BPN) između vlasnika kazina i stalnog bandite (države). Anonimno glasate na referendumu za zabranu svih kazina, plaćate zanemarljivo mali deo novca od sopstvenog prihoda u vidu poreza (sprovođenje konkretne zabrane koja je vama lično korisna košta 0,01% od ukupne sume poreza koje plaćate), pritom lično ne rizikujete ništa (ne morate lično odlaziti svakom vlasniku kazina i rizikovati da budete ubijeni, to će učiniti službe sigurnosti).
Jasno je da takvo ponašanje vodi ka degeneraciji društva. To je isto kao da se pusti manijaci da siluju decu, ne rizikujući pritom da naiđu na otpor. To ne bi smelo više da se nastavi… i neće! Učešće u glasanju nije dobijanje milijardu dolara na svoj bankovni račun, već samo malo moralno zadovoljstvo od mogućnosti da besplatno pokušaš da prisiliš svog komšiju na nešto. Pošto je zadovoljstvo malo, znači da je i negativni stimulus da se odvrati od učešća u glasanju sasvim minimalan.
Izranja prilično jednostavna šema kako povećati troškove saučesništva u iniciranju nasilja protiv svog komšije putem učešća u bilo kom glasanju. Saznali ste da je Vasan iz susednog ulaza na jučerašnjim izborima glasao za „Jedinu Rusiju“? Platite 100 rubalja lokalnim huliganima i oni pišu na vratima njegovog stana „Ovde živi manijak“ ili lepe flajer sa njegovom fotografijom na ulazu sa natpisom „Ova osoba iz vaše zgrade siluje decu“. Fotografije dospevaju na društvene mreže i na sledećim izborima članovi biračkih odbora sede u ponosnoj samoći. Prisiljavanje svog komšije postalo je „preskupo“, tako da se mora učiti kako se sa njim dogovoriti.
Za masovnu primenu opisanog scheme moguće je kreiranje crowd-funding servisa po analogiji sa ranije opisanim servisom za deanonimizaciju zvaničnika i pripadnika službi bezbednosti. Progon Vasanova koštaće hiljadu puta manje nego progon dobro zaštićenog zvaničnika, tako da se može računati na masovnost.
Bitarh
