Ankap nije samo profitabilan, kako tvrde ekonomisti. Ne samo pravedan, kako uveravaju pravnici. Ne samo vrlodan, kako smatraju stručnjaci za etiku. Danas želim da podignem toast za lepotu anarho-kapitalizma.

Čovek je slobodan. Čovek je odgovoran za sebe. On ima pravo na ono o čemu se dobrovoljno dogovori sa drugima. Spreman je da stane u odbranu sebe. Ako će pružiti pomoć drugima, to je samo zato što je tako želeo. Ako traži pomoć, uvek planira da zahvali onima koji mu pomažu. Ako nekoga optužuje, uvek ukazuje na to kakva mu je to korist. Ako je slučajno nekome nanio štetu, uvek se interesuje za iznos nadoknade.

Samo zamislite sliku čoveka koja vam se pojavljuje pred očima dok čitate ovakav opis. Zar on nije prekrasan? Zar se ne javlja želja da postanete slični njemu? Tako funkcioniše estetika ankap-a, i ne treba je potcenjivati.

Čovek koji se pozicionira kao ankap, ali ne može da stane u odbranu sebe, koji se vređa zbog nečega što ga se ne tiče, koji opterećuje druge svojim molbama, ne vraća dugove, koji je svađalica i ne može da postigne dogovor – ismevan je. On ne odgovara onoj estetskoj slici koja se javlja kod svih koji čuju za ankap.

Postavite pored slike ankapa sliku nekog poštenog državnika. Uvek ćete naći neki estetski nedostatak. Na primer, državnik će insistirati na tome da se od čoveka izvuče porez, čak i ako to uništi biznis. Ili će insistirati na očigledno nepravednoj optužbi, jer je to zahtev zakona. Ili će zahtevati tone papira za stvari koje normalni ljudi rade mnogo jednostavnije i bili bi spremni da daju mito, ali pošteni državnik ne prima. Odmah se vidi da je pošteni državnik tragikomična figura, koja izaziva mržnju, saosećanje ili smeh, u zavisnosti od toga u kom ste položaju u odnosu na njega.

Ili uzmite doslednog komunistu. On će nositi tipičnu odeću sa javnog skladišta, obedovati kompletne obroke u menzi, decu predavati u vrtić, sagorevati na onom poslu na koji ga pošalje opšti skup – čak i ako sam sanja o sasvim nečem drugom. To je tragična figura, u njegovoj askezi čak postoji određeno veličanstvo, ali čim zamislite kako on fokusirano prolazi kroz tvoju sopstvenu sudbinu tim istim tipičnim čizmama sa javnog skladišta – nešto sa estetike socrealizma počne da ti se odvratno.

Lep je ne samo imidž anarko-kapitaliste, već i sistem interakcije kod ankapizma. Ako ti nešto treba, uradi to sam, kupi ili pozajmi. Ali ako ti ne pozajme ili ti ne prodaju, uradi to sam – ili odustani od cilja. Uporedite to sa državnim „ako ti treba, onda glasaj za onoga ko će ti to obećati uraditi na račun poreza koje su ti prikupili“. Ili sa komunističkim „ako ti treba, ubedi ostale članove zajednice da ti treba, i tada će oni glasati da ti to dodele“. Kada u opisu interakcije prisustvuje prisilna društvena redistribucija, to je pre svega ružno, makar zbog svoje glomaznosti.

U principu, estetika opisa odnosa uporediva sa ankapovskom postoji i u modelu čiste sile. Ako ti treba, uradi sam ili oduzmi. Ako nisi mogao da oduzmeš – uradi sam ili odustani od cilja. Kada ankapove optužuju da su zastupnici neograničene sile, to je upravo zbog slične estetike. Neko jednostavno ne razume razliku, ali većina (verujem u to) jednostavno svesno manipuliše vašim estetskim opažanjem kako bi vas odvratila od imidža ankapizma.

Naravno, razlika postoji, i to sasvim očigledna. Šta ankap radi kada želi da izgradi komadić ankapizma oko sebe? On jednostavno sklapa dogovore, ne tražeći dozvolu od stranaca i ne plaćajući nikakve poreze. Prema Hobsu, u okviru rata svih protiv svih, on bi pre išao i nekoga opterećivao danakom. To jest, izgradio bi oko sebe delić države.