Juče sam objavila post sa opisom mog skromnog korisničkog iskustva prilikom instalacije samo jednog programa na Linuxu. Presuda se svodila na to da za većinu ljudi, čak i ako su tri puta libertarijanci, praktičnost ovde i sada može lako ispasti važnija od apstraktnih ideala. To nije tačno samo kada birate između grafičkog interfejsa i konzole. Na isti način ljudi zanemaruju nošenje sredstava za samoodbranu, ne stavljaju lozinku na telefon i praktikuju seks bez kondoma.

Naravno, post je izazvao mnogo rasprava, jer rat između pristalica različitih pristupa interakciji sa računarima traje još od davnih vremena. I, koliko sam razumela, svako oživljavanje ove večne prepirke uvek se sastoji od najmanje dva posta: prvi koji osuđuje Linux, i drugi koji ga brani. Danas je vreme za drugi.

Instalirala sam verziju Linuxa koju su mi predstavili kao prilično blisku Windowsu po interfejsu. Instalirala se lako i bez napora. Sve tipične aplikacije, poput kancelarijskog paketa, pretraživača, Telegrama ili menadžera lozinki, instaliraju se bez ikakve konzole preko grafičkog okruženja. Da mi je zadatak bio da ceo svoj svakodnevni posao prebacim na otvoren softver, prešla bih na Linux bez problema i ne bih naročito primećivala razliku. S druge strane, postoji mnoštvo netipičnih zadataka, za čije rešavanje bi mi bila potrebna pomoć i na Windowsu od strane osobe koja poseduje dublje poznavanje sistema.

Svet je pun tehnički složenih uređaja koje niko nema najmanju potrebu da detaljno proučava. Magija podele rada leži upravo u tome što se svako fokusira na ono u čemu ima relativnu prednost. Svaki predmet ima svoje specifičnosti, i neki ljudi se specijalizuju za njih kako bi povećali svoju vrednost. Ali pri tome, običnom korisniku, u suštini, nema razlike u kom sistemu će obavljati većinu zadataka, bilo koji će mu odgovarati.

Dakle, pojasniću svoj jučerašnji odgovor na pitanje zašto libertarijanci ne koriste open-source softver. Da, oni koriste ono što im je zgodno, ali se često veći deo te pogodnosti svodi na mrežni efekat. Ako reklama usluga kompjuterskih majstora ne bi pominjala podešavanje Vindosa i instalaciju antivirusa, već odabir Linux distribucije i konfiguraciju sistema prema potrebama korisnika, ako bi informacije na državnim resursima bile u odt formatu, a ne u docx formatu, ako bi u prodavnicama telekomunikacione opreme prodavali hardverske bitcoin novčanike – to bi bio jasan dokaz rada mrežnog efekta u korist otvorenog softvera i decentralizovanog novca.

Šta je potrebno da bi libertarijanci koristili open-source softver? Jednostavno početi da koriste open-source softver.

Ovaj post je napisan na Linuxu, a i budući će biti pisani na njemu. Nema potrebe odlagati priključivanje korisnim navikama.