Danas smo šetali sa sinom, koji ima skoro 4 godine, i nikoga nismo uznemiravali. Sin je stao na putu i počeo da čeprka po ledu. Prošao je dečak od oko 7-10 godina sa roditeljima. Oni su prošli pored nas, ali se dečak odjednom naglo okrenuo, prišao mom sinu i gurnuo ga (ne baš jako – sin je ostao na nogama).

анонимный вопрос

Ne mogu da garantujem da bih u stvarnoj životnoj situaciji reagovala onako kako sada hipotetički smatram ispravnim, jer bi previše toga zavisilo od različitih nebitnih faktora. Koliko bi mi lično taj dečak bio odvratan, koliko su mi roditelji delovali adekvatno, koliko žure i, što je najvažnije, koliko je taj incident bio šokantan za sina.

Što mi je dečak gori, što je ovaj incident bio neprijatniji za sina, što manje žure njegovi roditelji i što deluju razumnije, to je veća verovatnoća da bih situaciju razvijala u pravcu prevencije sličnih gluposti u budućnosti. To jest, skrenula bih im pažnju na tu glupost i zamolila ih da drže dečaka za ruku, pošto se agresivna deca ne šetaju na povocu.

Ako se, pretpostavimo, interakcija planira da bude veoma kratka, onda bih verovatno ograničila na to da napravim strašnu facu i uputim dečaku neki oštar, preteći gest. U idealnom slučaju, dečak bi trebalo brzo da pobegne ili da se trzne i padne na guzv. Zadatak je da agresor bude ponižen bez upotrebe direktne fizičke sile, a nakon toga se može fokusirati na to kako se sin oseća.

Ako je on ogorčen i želeo bi da uzvrati, onda će razgovor biti u duhu „baš smo ga uplašili!“. Ako je više iznenađen i pokušava da razume šta se desilo, onda ćemo razgovarati o tome šta je to bilo (zamisli da te je pas na ulici uplaudao, ne treba ubiti psa, dovoljno je oterati ga). Ako nije pridao mnogo značaja, neka nastavi da se bavi svojim poslovima, dobro je kada čovek ima čvrstu psihu.