Ne tako nedavno u libertarijanskoj zajednici počeli su aktivno da diskutuju o projektu „Prospera“ – charterskom gradu na teritoriji Hondurasa. Takođe, ideja charterskih gradova uopšte je prilično popularna među libertarijancima, mnogi od njih razmatraju opciju autonomnih jurisdikcija i slobodnih ekonomskih zona, izdvojenih iz jurisdikcije neke države, kao stvarnu mogućnost da se postigne slobodno društvo.
Kakve god da bile snovi povezani sa idejama ovog tipa, oni se lome na isti način na koji se lomi ideja sistajdinga i stvaranja jurisdikcija van teritorija država uopšte (više o tome možete saznati u materijalu „Zašto ne treba računati na stvaranje novih jurisdikcija u okeanu ili svemiru“). Ako je nasilje i dalje aktuelan alat za postizanje ciljeva i ako novonastala jurisdikcija nema naoružana nikakva sredstva za suzbijanje napada spolja (priznajmo iskreno: za malu KJ protiv gigantskog stacionarnog bandite jedino oružje odvraćanja može biti samo OBM poput virusa), onda je njena autonomija samo ni čime potkrepljena gospodska milostinja. Ozbiljno, kako uopšte može računati na stvaranje slobodne jurisdikcije po milosti stacionarnog bandite („države“)?
Naravno, ne sporim da u određenom trenutku vremena u vladi konkretne države mogu biti ljudi koji apsolutno nisu protiv inicijativa ovog tipa i koji su spremni da izdvoje teritoriju za njih pod uslovima maksimalne autonomije i mogućnosti samostalnog vođenja unutrašnjih redova, pa čak i do stvaranja sopstvenih zakona i zakonodavnih mehanizama. Ali takva vlast, kao i svaka druga vlast, ne može biti večna. U svakom slučaju, pre ili kasnije će se u vladi desiti promene, i gde su garancije da nova vlast neće želeti da likvidira takvu autonomiju, ili barem neće početi da je smanjuje malim koracima, kako ne bi naglim odlukama izazvala prekomerno nezadovoljstvo? Na primer, kao vlada Kine u odnosu na Hong Kong? Dogovori sami po sebi u ovom slučaju ničemu neće pomoći, vladi može biti jednostavno svejedno. U istoriji je već bilo stotine i hiljade primera slobodnih gradova i širokih autonomija različitih vrsta, i gde su oni svi sada, jesu li im pomogli sporazumi sa centralnom vladom?
Naravno, predstavnici takve autonomije mogu stvoriti svoju političku silu i pomoću nje lobirati svoje interese u centralnoj vladi. Međutim, na taj način će se samo uvlačiti u još jednu borbu za vlast nad instrumentom državnog nasilja. A to je već kretanje u potpuno suprotnom smeru od postizanja slobodnog nenasilnog društva. Praktično je to isto što i prosto smeniti vlast radi silnog nametanju sopstvenih normi društvu – sa libertarijanstvom to nikako ne može biti povezano.
Nadati se milosti gospodara je glupa ideja. Bez uklanjanja nasilja kao fenomena u celini ili barem bez postojanja oružja odvraćanja, autonomija koju je dodelio stacionarni bandit ne vredi ništa i ničim nije potkrepljena. A ako sredstva te vrste postoje, zar onda možda nema više smisla u tome da se izađe iz pod jurisdikcije stacionarnog bandita u nekom razvijenom mestu, na primer na teritoriji velikog grada, a ne na goloj zemlji, gde će morati još da se troše milijarde dolara na stvaranje infrastrukture i privlačenje ljudi?
