Тег: sit

Čarter gradovi neće pomoći u postizanju slobodnog društva

Voluntarist

Ne tako nedavno u libertarijanskoj zajednici počeli su aktivno da diskutuju o projektu „Prospera“ – charterskom gradu na teritoriji Hondurasa. Takođe, ideja charterskih gradova uopšte je prilično popularna među libertarijancima, mnogi od njih razmatraju opciju autonomnih jurisdikcija i slobodnih ekonomskih zona, izdvojenih iz jurisdikcije neke države, kao stvarnu mogućnost da se postigne slobodno društvo.

Kakve god da bile snovi povezani sa idejama ovog tipa, oni se lome na isti način na koji se lomi ideja sistajdinga i stvaranja jurisdikcija van teritorija država uopšte (više o tome možete saznati u materijalu „Zašto ne treba računati na stvaranje novih jurisdikcija u okeanu ili svemiru“). Ako je nasilje i dalje aktuelan alat za postizanje ciljeva i ako novonastala jurisdikcija nema naoružana nikakva sredstva za suzbijanje napada spolja (priznajmo iskreno: za malu KJ protiv gigantskog stacionarnog bandite jedino oružje odvraćanja može biti samo OBM poput virusa), onda je njena autonomija samo ni čime potkrepljena gospodska milostinja. Ozbiljno, kako uopšte može računati na stvaranje slobodne jurisdikcije po milosti stacionarnog bandite („države“)?

Naravno, ne sporim da u određenom trenutku vremena u vladi konkretne države mogu biti ljudi koji apsolutno nisu protiv inicijativa ovog tipa i koji su spremni da izdvoje teritoriju za njih pod uslovima maksimalne autonomije i mogućnosti samostalnog vođenja unutrašnjih redova, pa čak i do stvaranja sopstvenih zakona i zakonodavnih mehanizama. Ali takva vlast, kao i svaka druga vlast, ne može biti večna. U svakom slučaju, pre ili kasnije će se u vladi desiti promene, i gde su garancije da nova vlast neće želeti da likvidira takvu autonomiju, ili barem neće početi da je smanjuje malim koracima, kako ne bi naglim odlukama izazvala prekomerno nezadovoljstvo? Na primer, kao vlada Kine u odnosu na Hong Kong? Dogovori sami po sebi u ovom slučaju ničemu neće pomoći, vladi može biti jednostavno svejedno. U istoriji je već bilo stotine i hiljade primera slobodnih gradova i širokih autonomija različitih vrsta, i gde su oni svi sada, jesu li im pomogli sporazumi sa centralnom vladom?

Naravno, predstavnici takve autonomije mogu stvoriti svoju političku silu i pomoću nje lobirati svoje interese u centralnoj vladi. Međutim, na taj način će se samo uvlačiti u još jednu borbu za vlast nad instrumentom državnog nasilja. A to je već kretanje u potpuno suprotnom smeru od postizanja slobodnog nenasilnog društva. Praktično je to isto što i prosto smeniti vlast radi silnog nametanju sopstvenih normi društvu – sa libertarijanstvom to nikako ne može biti povezano.

Nadati se milosti gospodara je glupa ideja. Bez uklanjanja nasilja kao fenomena u celini ili barem bez postojanja oružja odvraćanja, autonomija koju je dodelio stacionarni bandit ne vredi ništa i ničim nije potkrepljena. A ako sredstva te vrste postoje, zar onda možda nema više smisla u tome da se izađe iz pod jurisdikcije stacionarnog bandita u nekom razvijenom mestu, na primer na teritoriji velikog grada, a ne na goloj zemlji, gde će morati još da se troše milijarde dolara na stvaranje infrastrukture i privlačenje ljudi?

Zašto ne treba računati na stvaranje novih jurisdikcija u okeanu ili svemiru

Bitarh, Voluntarist

Ideja sistejdinga, odnosno stvaranje kontraktnih jurisdikcija na plivajućim platformama ili veštačkim ostrvima u međunarodnim vodama, čini se kao prilično zanimljivo rešenje problema potrebe da se bude potčinjeno monopolnim i nasilnim stacionarnim banditima u obliku država. A kolonizacija nebeskih tela van Zemlje je uopšte neophodnost bez koje čovečanstvo ne može preživeti u dugoročnoj perspektivi. Međutim, na ove opcije se ne može računati kao na realnu mogućnost bekstva od stacionarnog bandita dok on još uvek postoji, kao i dok je sposoban i spreman da primeni nasilje.

Zapamtite: ako vi možete negde da stignete, onda može stići i stacionarni bandit. To su nam već pokazali primeri republike Minerve, Liberlanda i plivajuće platforme u blizini obala Tajlanda. U svim ovim slučajevima pokušaj bekstva od države završio se njenom invazijom. Takođe, na vas može biti primenjeno raznovrsno distanciono naoružanje, na primer, granatiranje raketama. To je najjednostavnija varijanta za vlasti da se otarasaju udaljene neposlušne jurisdikcije bez ikakvog rizika za sebe.

Ne treba takođe zaboraviti još jednu činjenicu. Stvaranje jurisdikcija udaljenih od ostatka sveta nosi ogromne troškove, takve jurisdikcije je teško razvijati i one su neprivlačne za mnoge ljude zbog nedostupnosti ili visoke cene mnogih pogodnosti.

Da bi se zaštitili od napada stacionarnih bandita, ljudima koji su odlučili da izađu iz njihove jurisdikcije potrebna su određena sredstva za odvraćanje napada i samoodbranu. Slobodni ljudi moraju biti naoružani, osim toga, moraju imati mogućnost da zaprete bilo kom potencijalnom agresoru nanošenjem neprihvatljive štete. U savremenim uslovima, najdostupnije sredstvo odvraćanja ovog tipa mogu biti uzorci opasnih virusa – preteći njihovim puštanjem može se naterati liderstvo države da vas ostavi na miru. Ali, bez obzira na to koje sredstvo odvraćanja i samoodbrane bude izabrano – njega je najlakše primeniti ako se ne pokušava pobeći od stacionarnog bandita što dalje, inače on može, ponovljam, uništiti vas distancionim naoružanjem bez ikakvog rizika za sebe. Takođe, ne zaboravimo na etički momenat — virusi su neizbirivo OMP (oružje masovnog uništenja), koje može pogoditi celokupno stanovništvo planete, uključujući i one koji nemaju nikakve veze sa agresivnim akcijama vlade. Primena ovog oružja potpuno je u suprotnosti sa libertarianskom etikom, a bez ovakvog oružja odvraćanja, stacionarni bandit će pre ili kasnije doći do vaše KJ, čak i ako se ona nalazi na Marsu. To je realna politika.

U konačnici imamo sledeće: do udaljene jurisdikcije se sasvim može stići u cilju njenog potčinjavanja, ona se može prilično lako uništiti distanciono, a život u njoj je neprivlačan za većinu ljudi. Uzimajući sve ovo u obzir, najprofitabilnija strategija je težnja ka postizanju slobodnog društva tamo gde se trenutno nalazite, ili, ako vam ipak simpatiše ideja naseljavanja ranije neizmenda zemalja, onda ih treba birati među najdostupnijim, najkomfornijim i ekonomski najprofitabilnijim teritorijalnim oblastima, a ne među ostrvima u okeanu ili uopšte kosmičkim objektima. A za učvršćivanje svojih namera treba koristiti raznovrsna sredstva odvraćanja i samoodbrane – tada niko neće moći da vam nastavi namećati svoju nasilnu vlast. Samo stvaranje udaljenih jurisdikcija, na primer u istim okeanima ili svemiru, zadatak je kojim se može baviti tek nakon uklanjanja mogućnosti primene nasilja od strane trenutnih stacionarnih bandita, kako se ne bi plašili invazije ili uopšte distancionog uništenja sa njihove strane.

Komentar Aleksandra Tatarkova:

Ako se država ucenjuje virusnim napadom u slučaju agresije, onda je logično svoju bezdržavnu teritoriju organizovati upravo u glavnim gradovima!

Na primer, proglasiti slobodnim jedan konkretan mikrorejon.

Logika je sledeća: Svoju sopstvenu prestonicu sigurno neće bombardovati. Pri tome, u slučaju agresije države protiv slobodne teritorije, mnogo je lakše zatruti njihove akumulatore vode.

Što se tiče ideje odlaska na kraj sveta, koju je Svetov propagirao – tu je istorija sa „Hramom sunca“ tipičan primer. Činilo se da nisu štetili državi, otišli su u gluvinu koju ne možeš naći na mapama, čak nisu odbijali da plaćaju poreze i nisu iznosili zahteve…

Za državu je povodom za kaznenu operaciju bio sam činit njihovog postojanja. Njima nisu potrebni drugi razlozi!

P.S. Mi ne pozivamo na korišćenje virusa, to je ideja Aleksandra Rozova, koja bar izgleda realistično u poređenju sa naivnim snovima sistejdera, iako je to krajnje nehumano. Mi se uvek izjašnjavamo za opciju iskorenjivanja agresivnog nasilja kao takvog, tada neće biti ni problema sa stvaranjem KJ!