Jedna od centralnih ideja ankapizma je da se svi nastali problemi i nesuglasice moraju rešavati naknadno – putem suda (recimo, da sudovi u ankapizmu rade sasvim normalno, tu nema pitanja). Ali, stvarne probleme je lakše sprečiti nego se baviti „uklanjanjem ruševina“, a za to bi mogle biti potrebne zabrane. Šta kažete na taj račun? Tužiti za odštetu i gomilu penala je, naravno, dobro, ali zar to ne podseća na čuvenu frazu „kad ubiju, onda dođite“? Možda bi, barem radi mogućnosti preventivnih mera (ali onih koje ne ugrožavaju adekvatna prava i slobode!), trebalo imati barem minimalnu državu-krov?

Minarhista

Centralna ideja ankapizma je pre svega u tome da se problemi čije je rešavanje danas uzurpirala država rešavaju privatno, i to samo onda kada postoji tržišna potražnja za njihovim rešavanjem. To znači da se isti problem u različito vreme, na različitim mestima i u različitim situacijama može rešavati na različite načine. U jednom slučaju kondominijum finansira rad policijskih patrola, u drugom slučaju osiguravajuća kuća nadoknađuje žrtvi troškove napada, u trećem slučaju ljudi računaju na uspeh samoodbrane, a nemaju nameru da troše na osiguranje ili obezbeđenje. Svaki put situacija počiva na mnoštvu individualnih izbora i, u suštini, nije važno da li su iza njih stajali ekonomski proračun, religijske predrasude ili etičke preferencije.

Nema ničeg užasnog u tome da određena zajednica obezbedi sebi rešenje niza tipičnih zadataka uz pomoć države-kišobran. Užasno je ako ta država to radi prisilno, po teritorijalnom principu. A sve dok se usluge države pružaju u okviru individualnih ugovora, koji podrazumevaju slobodan izlazak iz njih – pa za ime sveta.

Štaviše, ako nečija kultura podrazumeva niz zabrana čije se poštovanje očekuje od svih, uključujući i one koji nisu deo nje, onda će za nosioce takve kulture biti sasvim prirodno da sprovode prevenciju na privatni način. Primer je ispod na slici.