U savremenom svetu se aktivno praktikuje nadzor koristeći različita digitalna sredstva, posebno kamere za nadzor. Najveći gradovi većine razvijenih zemalja već su njima pretrpani. U javnosti se to promoviše kao metod borbe protiv kriminala, uključujući i nasilni kriminal. Ako svuda budu kamere, malo ko će se uopšte usuditi da krade imovinu i napada ljude zbog neizbežnosti kazne. Ali nije sve tako jednostavno. Kamere za nadzor zaista pomažu u sprečavanju nasilnih zločina. Ali u slučaju nasilja, one su beskorisne.
Analiza 41 istraživanja na ovu temu pokazuje da sve zavisi od vrste zločina. Kamere najbolje sprečavaju krađu automobila i imovine. Shodno tome, upravo na parkinzima se postiže najveća efikasnost kamera (smanjenje nivoa kriminala za 51%), dok je u gradskim centrima uticaj kamera bio nebitan. Ali što je najvažnije – nije pronađen nijedan dokaz da kamere imaju bilo kakav uticaj na broj nasilnih zločina.
Ova činjenica samo potvrđuje da nasilje nije racionalno i svesno delovanje, skloniost ka vršenju nasilnih činova zavisi od same „prirode“ konkretnog čoveka. Ne može se, oslanjajući se na racionalne podsticaje i mehanizme odvraćanja, na bilo koji način zaustaviti nasilje koje je po svojoj suštini iracionalno. Ni nadzor, ni kazna koja sledi nakon nasilnog zločina, ne mogu na bilo koji način smanjiti nivo nasilja.
Sama skloniost ka vršenju činova nasilja, tačnije nesposobnost konkretnog čoveka da suzbije nasilnost, u opštem slučaju se može objasniti slabom varijantom Lorenzovog mehanizma koji inhibira unutarvršno nasilje. S obzirom na to da se on primećuje kod širokog spektra veoma raznolikih vrsta, njegova prisutnost i kod čoveka ne bi bila iznenađujuća. Razlika je samo u tome što na ljude iz prirode nije postojalo evolucioni pritisak za razvoj njegove jake varijante, zbog čega je nekim ljudima svojstvena upravo slaba varijanta.
Razumevajući iracionalnu prirodu nasilja, borba protiv njega mora se voditi isključivo zasnovano na razumevanju ljudske biologije i psihologije. Očigledna alternativa kamerama video nadzora je opšta naoružanost (ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja). Instinkt za samočuvanjem ima gotovo svaki agresor, stoga, znajući da potencijalna žrtva sa visokom verovatnoćom ima oružje, on neće napasti. A ako neko ipak napadne, naoružanost žrtve će omogućiti ne samo da se izbor sa nasiljem riješi konkretno u trenutku njegovog izvršenja, već će takođe izvršiti upravo ono evoluciono pritisak na jačanje urođenog kočničara nasilnosti, kao u slučaju nekih vrsta koje su prirodno snažno naoružane, kojima je svojstven njegov snažan oblik. Kazne post facto, opet, ne funkcionišu. Uključujući čak i ako uzmemo u obzir likvidaciju nasilnika post facto, za to su takođe potrebni ljudi sposobni za nasilje izvan okvira samoodbrane (odnosno za iniciranje nasilja sa svoje strane), što znači da ni to neće pomoći u smanjenju nasilnosti.
Humanajniji i efikasniji način bila bi razvoj genoterapije protiv nasilja, koja bi aktivirala i pojačala upravo taj Lorencov mehanizam. U tom slučaju na nasilnike se može vršiti pritisak kako bi se stimulisalo da prihvate odgovarajući preparat. Ili ih se može pogoditi strelicom prilikom direktnog napada, koristeći to uporedo sa netenzionalnim sredstvima samoodbrane.
