Došla sam u Crnu Goru 21. maja kako bih radila na projektu Montelibero. Tokom ovog perioda, lično sam uradila malo na projektu: nastanila sam se u relativnoj blizini zemljišta koje se kupuje u okviru projekta, učestvovala sam u čišćenju terena kako bi geodetski inženjer izneo katastarske granice zemljišta i budućeg puta do njega, i podnela dokumenta kako bih bila postavljena za direktora društva sa ograničenom odgovornošću Montelibero, koje je trenutno u procesu registracije. Dok firma nije registrovana, mogućnosti za dalju oflajn aktivnost u vezi sa zemljištem su ograničene.

Mnoge brine trošak života u Crnoj Gori. Navodim rezime za prvi mesec.

Ukupno je potrošeno 834 evra – to je samo za mene, bez uračunatih troškova u okviru Montelibera. Međutim, u ovaj iznos su uključene neke stavke koje će u budućnosti biti znatno manje.

Na smeštaj je potrošeno 282 evra, dalje će biti mnogo manje. Prvo, prvih 7 dana su bili u hostelu po 6 evra po noćenju. Drugo, kada sam iznajmila dugoročni smeštaj od 120 evra mesečno, jednu mesečnu kiriju morala sam da ostavim kao depozit, uz potencijalni povrat koji neće biti tako brzo.

113 evra je potrošeno na nameštaj i opremu. Na primer, iz Rusije sam donela skoro ceo stacionarni kompjuter, osim monitora i kućišta jer su teški, a i zaboravila sam da ponesem ruter. Morala sam da kupim polovnu opremu na licu mesta. Takođe, u stanu nisu postojali električni ketler i sušilica za veš. U budućnosti očekujem jedan veliki trošak po ovoj stavki, a nakon toga će ona skoro nestati.

Veoma neprijatan trošak je borbeni porez od 30 evra, 1 evro po danu boravka u zemlji. Porez će se morati plaćati sve dok se ne dobije boravišna dozvola, što je, sa svoje strane, vezano za rokove registracije firme u kojoj sam direktor. Tako da će ovaj trošak sledećeg meseca biti manji, a kasnije će potpuno nestati. U svakom slučaju, počeće troškovi održavanja firme, ali u mom slučaju, srećom, oni će biti plaćani kroz projekat, takav socijalni paket za zaposlenog sa mesečnom platom od 80 evra.

Najlući trošak iz perspektive bivših stanovnika Rusije su provizije za podizanje gotovine, na njih je potrošeno 29 evra. Ovdešnji bankomati uzimaju 2% + 5 evra. U supermarketima se naravno može platiti karticom, ali između ljudi ide samo keš, nema nikakvog „poslaću preko Sber-a po broju telefona“. To je ozbiljan razlog da počneš da zarađuješ keš ovde ili da stvaraš korisna poznanstva za povoljnije podizanje gotovine nego preko bankomata.

Na prodavnice je potrošeno 170 evra, i još 54 na ugostiteljske objekte. Ove troškove se može optimizovati, ali pretpostavljam da će i dalje na hranu i sitne kućne potrebe odlaziti oko dvesta.

Ukratko, ako se iznajmi veoma skroman stan u jeftinom gradu (Bar je možda najjeftiniji grad na obali), kada se život donekle stabilizuje, može se računati na mesečni iznos od 350-400 evra – ako živiš sama. Porodica će imati manje specifične troškove zakupa i verovatno će se uklopiti u cenu od 300 evra po osobi.

Međutim, da bi se troškovi uklopili u ovu skromnu cenu, važno je ispuniti još par uslova. Prvo, zaboravite na pušenje, cigarete su ovde veoma skupe, više od 2 evra po paklici. Ja ih i nisam počela, meni je jednostavnije. Drugo, možete ne prijavljivati boravišnu dozvolu, već umesto toga raditi vizaran. O tome ću detaljnije kasnije.

Ako turista ne plaća boravišnu taksu, država bi, po ideji, trebalo da to kažnjava. U praksi se kažnjavaju samo oni koji traže boravišnu dozvolu, a da im porezi nisu plaćeni. Zato, umesto prijavljivanja boravišne dozvole, možete jednostavno jednom mesečno preći granicu sa Albanijom. Moj stanodavac se baš time bavi kao dopunskom zaradom: nabije po 4 osobe u svoj auto, uzme po 10 evra od svakog i vozi ih u Škodar, simpatičan albanski gradić na obali Skadarskog jezera. U Albaniji je skoro sve voće i povrće otprilike duplo jeftinije, kao i dosta artikala u supermarketima. Tako da mnogi idu tamo samo da se snabde, a usput dobiju i pečat o prelasku granice, koji daje pravo na produženje roka legalnog boravka u Crnoj Gori. Dakle, ako ne planirate daleko unapred i ne jurite za tim da kroz deset godina dobijete crnogorsko državljanstvo – vizaran je najjeftiniji način legalizacije. Nisu potrebni nikakvi PCR testovi, u Albaniji čak uopšte nisam videla ljude sa maskama.

Za kraj, niz utisaka o zemlji u celini.

Jezik je dovoljno srodan ruskom da već nakon mesec dana možeš razumeti veći deo onoga što ti govore, naročito ako govore polako. Obična komunikacija se odvija na mešavini crnogorskog i ruskog, ali u onim teškim slučajevima kada to nije dovoljno, dovoljno je preći na engleski i to rešava problem.

Lokalci su prilično ljubazni, iako ne toliko neverovatno gostoljubivi kao, recimo, Gruzinci. Vole da ćaskaju: skoro uvek komunikacija sa lokalcima se svodi na to da on priča, ti povremeno jednosložno odgovaraš na njegova pitanja, a on se raduje što je razumeo, pa čak i što si odgovorio u skladu sa temom razgovora. O politici malo pričaju, i to se češće odnosi na pitanje treba li ulaziti u Evropsku uniju, nego na to što su neki Rusi ili Belorusi imali nesuglasica sa svojom vladom. Libertarijanske vrednosti su im prilično prirodne, ali ih ne artikulišu.

Poslovna kultura u Crnoj Gori je predmet mnogo čuvenih priča. Stvara se osećaj da ćeš do trenutka kada uspeš da izvedeš manje-više složenu transakciju već stići da upoznaš celu porodicu ugovorne strane, pa čak i možda postati njihov rod. Cena transakcije će na kraju ispasti znatno viša od predviđene, ali će se u procesu pojaviti neke neočekivane koristi koje imaju potpuno indirektan odnos prema prvobitnoj predmetu razgovora. Ukratko, u to treba uroniti, a štedeti živce na tome je neisplativo.

Posla ov, u principu, ima, kako kvalifikovanog, tako i onog koji nije baš poseban. Sve dok znanje lokalnog jezika nije na visokom nivou, posao se može tražiti preko ruskojezičnih grupa na Fejsbuku, one su brojne i informativne. Kada čovek počne slobodno da priča, njegove mogućnosti se ozbiljno šire. Takođe, ništa ne sprečava rad na daljinu, ali to već i sami razumete. Internet je skup, ali je kvalitet prilično podnošljiv.

Hrana je ukusna, ali kuhinja nije previše bogata: meso, sir, hleb, povrće, voće. Kultura dimljenja mesa je na visokom nivou. Riba postoji, ali je lokalno ne cene previše. Jedu mnogo peciva, ali ovde ja sa lokalnim stanovništvom nemam mnogo zajedničkog.

Klima me je u početku iznenadila: krajem maja su večeri bile iskreno hladne. Sada više liči na moju predstavu o suptropima: danju je vruće, noću prijatno. Vlaga nije previše visoka, ne iritira. Klimu još uvek nisam ni uključivala, ali mislim da će posle nekog vremena biti potrebna. More je za sada prilično hladno, tako da su plaže već veoma tesne, dok je u talasima još prostrano. Kažu da lokalci usred vrućine migriraju u planine, gde je hladnije. Tamo još nisam bila, ali planiram.

Uopšte, što se tiče turističkih znamenitosti, Crna Gora me za sada zaobilazi. Posetila sam stari grad Budvu – i to je, zapravo, sve. Iako mi je bukvalno pored glave neka neverovatno stara maslina koja ima 2400 godina, o kojoj svi lokalci govore bukvalno uz uzdah, a na tri kilometra se nalaze ruševine starog Bara – nekako nemam vremena za sve to. Umesto toga, sada planiram da posetim turistički centar, produžim svoju registraciju nakon vizarana, a sutra da odem do glavnog grada gde sam uočila polovni skuter (onaj dugo očekivani veliki trošak za predmete opreme). Možda, kada budem na točkovima, ću moći da prošetam kroz zemlju i obiđem je detaljnije, ali to će verovatno već biti tema sledećeg izveštaja.