Jedan od prigovora slobodnom društvu kaže da se monopolom ionako ne može izbeći, jer postoje određena fizička ograničenja. Na primer, u jednoj zgradi teško mogu istovremeno raditi nekoliko kompanija koje se bave vodosnabdevanjem ili elektroenergetikom. Živeći na određenom mestu, u svakom slučaju ćete morati da se pomirite sa tim da određene usluge pruža samo jedan dobavljač, što znači da on može manipulisati cenama tih usluga i njihovim kvalitetom kada god poželi, jer ionako nećete imati mogućnost da odložite uslugu zbog nedostatka alternativa. Zbog toga je neophodna politička kontrola i regulisanje aktivnosti dobavljača određenih usluga.
Često ovaj argument zbuni mnoge pristalice ideja slobode, međutim odgovor je zapravo prilično očigledan. Hajde da razmotrimo šta će se desiti kada državna kompanija (ili privatna kompanija regulisana od strane države) i nezavisna privatna kompanija pokušaju da uvećaju cene svojih usluga i smanje njihov kvalitet.
Ako nije moguće jednostavno preći na alternativu, ljudi u takvoj situaciji obično počinju da bojkotuju nepoštenog dobavljača usluga. Oni prestaju da mu plaćaju, organizuju mitinge ispred njegovih kancelarija, blokiraju prolaze, ukratko, na sve načine ometaju organizaciju da nastavi svoju деятельность sve dok problem ne bude rešen. Kako zapravo bojkot utiče na rad različitih tipova kompanija?
Za kompaniju pod kontrolom države bojkot uopšte nije strašan. Ona uvek može dobiti od države subvencije za pokrivanje svih pratećih troškova. Verovatnije je da će se ljudi predati i pomiriti sa visokim cenama i lošim kvalitetom usluga, nego da će bojkotovana kompanija pretrpeti bilo kakvu štetu. Naravno, postoji šansa da ljudi svojim bojkotom mogu uticati na političku vlast, ali čak i u tom slučaju im promene na bolje ne mogu biti garantovane. Najverovatnije će umesto jednog političara doći drugi, koji će obećati poboljšanja kako bi smirio ljude, a zapravo neće uraditi ništa posebno.
Za nezavisnu privatnu kompaniju bojkot je prilično kritičan. Ona se može osloniti samo na sopstvene prihode, kojih u slučaju bojkota jednostavno neće biti. Subvencije nema od koga da dobije. Bilo kakva nevolja da se udovolji potrošačima može dovesti do bankrota. Na čelu kompanije morali bi biti potpuni idioti da ne reaguju na bojkot na odgovarajući način, jer bi u suprotnom došlo do gubitka profita. Ali čak i ako tamo zaista budu idioti – ta kompanija će jednostavno propasti, a na njeno mesto će doći druga kompanija sa već adekvatnijim rukovodstvom.
Kao što vidimo, privatne organizacije je prilično lako bojkotovati, čak i ako zauzimaju monopolnu poziciju, jer njihov profit i dalje zavisi od dobrovoljnih uplata klijenata i od toga da oni neće na bilo koji način ometati rad kompanije. Bojkotovanje kompanija pod kontrolom države je gotovo beskorisno, jer ih ne zanima ako ne ostvare profit na tržišni način – oni će ga dobiti iz vaših poreza.
Zaključak je jednostavan – prirodni monopoli koji nastaju u tržišnom okruženju vam ne prete, jer uvek imate mogućnost da bojkotujete njihove aktivnosti. Međutim, šanse da pobedite državni monopol i zahtevate od njega kvalitetno izvršavanje svojih obaveza su gotovo nikakve.
