Автор: Битарх

Zašto zapadni profesori i naučnici ne razumeju da se svet ne vrti oko njihovog udobnog kampusa?

Zamislite da čitate neki ozbiljan naučni časopis iz Harvarda ili Oksforda, i odjednom tamo naiđete na genijalan savet poput: „kako bi se smanjila kriminalnost, potrebno je pojačati rad policije i socijalnih organa“, ili „u slučaju suočavanja sa nasiljem, slobodno se obratite sudu“. Sve izgleda logično. Ali šta ako ne živite u Bazelu ili Silikonskoj dolini, već u nekoj zemlji Latinske Amerike, Afrike ili postsovjetskog prostora? Otići na sud kako bi se postigla pravda bi u tom slučaju bilo kao odlazak u kazino, samo sa još manjim šansama za pobedu.

Stvar je u tome što većina naučnika koji objavljuju radove u prestižnim časopisima žive u blagostajnim i imućnim zemljama, i često su oni predstavnici takozvane „crème de la crème“, odnosno ljudi iz najviših socijalnih slojeva svojih zemalja. I oni iskreno veruju da je ostatak sveta uređen otprilike isto. Njihova slika sveta podseća na stari vic: „Zašto siromaši ne jedu kolače ako nema hleba?“.

Zapadni akademici često ne razumeju da je u većem delu sveta policija ne tvoj prijatelj i pomoćnik, sudovi mesta gde ne pobeđuje pravda, već deblji novčanik ili bliže veze sa vlasti, a socijalni organi u najboljem slučaju postoje radi pljačkanja budžeta. Na kraju, članci akademika ispadaju otprilike toliko korisni kao savet „samo ne budi tužan“ osobi sa depresijom. Naučnici stalno zaboravljaju da su mnoge njihove teorije izgrađene na iskustvu ljudi iz „zapadnih, obrazovanih, industrijalizovanih, bogatih i demokratskih“ zemalja, što se na engleskom skraćeno kaže WEIRD, što se može prevesti i kao „čudni“. I zaista, takvo stanje je u razmerama celog sveta izuzetak!

Na primer, zapadna istraživanja često predlažu pojačavanje regulacije i kontrole širenja informacija kako bi se pobedile lažne vesti. Ljudima sa mejnstrim političkim stavovima u Skandinaviji ova ideja može izgledati čak i dobro, jer lokalna država uživa njihovno poverenje. Ali u nekoj Nigeriji takav zakon će sa zadovoljstvom koristiti kako bi se zapušila usta opoziciji i zatvorili mediji koji se ne sviđaju vlasti.

Drugi odličan primer je bioetika. Zapadni eksperti u člancima o pitanju bio-pojačanja morala često pišu da se to ne može primeniti čak ni na brutalne silovaoce, sve dok oni dobrovoljno ne pristanu da pojačaju svoj inhibitor nasilja. A ponekad se odbacuje čak i sama ideja proučavanja biologije ponašanja. Čini im se da to „krši ljudska prava“ i da je „etički neprihvatljivo“. Naravno, tako je vrlo lako razmišljati ako živiš u udobnom stanu u Bostonu ili Oslu, gde je dovoljno samo pozvati policiju i agresora će odvesti. Ali u ogromnom broju zemalja to ne funkcioniše tako. Nema ni policije ni sudova sposobnih da stvarno zaštite od nasilja u kući ili bulinga. Na kraju se ispostavlja da će dodavanje leka za pojačanje inhibitora nasilja agresoru, na primer u hranu, često biti jedini dostupan način da se zaustavi nasilje i bukvalno spase sopstveni život ili zdravlje.

Zašto je ovo važno nama, libertarijancima? Zato što ova zapadna „akademska slepota“ ide u prilog državi i regulaciji. Naučnici iz blagostajnih zemalja navikli su da smatraju državu pouzdanim zaštitnikom i pomoćnikom, pa u svojim istraživanjima i preporukama stalno od nje zahtevaju još više regulacije, kontrole i finansiranja. Ali u zemljama sa korumpiranom birokratijom ovi saveti rade potpuno suprotno: više regulacije – više represija.

Ako zaista želimo da pomognemo ljudima izvan udobnog zapadnog sveta, treba priznati: manje države i više slobode je jedini realističan put. Lokalne zajednice i slobodna inicijativa rešavaju probleme efikasnije nego činovnici koji sede u udaljenim kancelarijama i nikada se nisu suočili sa stvarnim životom. A dokle tada, treba biti oprezni prema onima koji predlažu „pojačanje kontrole“, naročito ako to čine iz komfornih kancelarija u blagostajnim zemljama, jer je u stvarnom svetu sve mnogo složenije.

Voluntarist, Bitarh

Zašto je nasilje loše, čak i ako ste cinični realista?

Mnogi će se složiti da je nasilje loše. Ali danas ćemo zaobići takve banalnosti i umesto toga razgovarati sa onima koji misle: „Okej, ponekad se ne može bez nasilja. Svet je okrutan, pravila smišljaju slabi, jak je uvek u pravu…“. Ali šta ako je odricanje od nasilja ne neki svet ideal, već pragmatičan uslov za opstanak čovečanstva?

Za početak treba razumeti da smo prilično dobro naoružani za razumne majmune. I ovde nije reč samo o nuklearnim raketama. Danas čak i jedan fanatik sa pristupom najjeftinijoj modernoj laboratoriji može biti strašniji od armije Džingis-kana. Ovu misao već dugo premetu ozbiljni ljudi poput Stivena Hokinga i Karla Sagana. Oni nagoveštavaju onaj čuveni „Veliki filter“: trenutak kada civilizacije ili nauče da žive bez agresije, ili se pretvore u radioaktivni pepeo. Mnoge posebno plaši pretnja da bi bioteroristi u podrumskoj laboratoriji mogli kreirati veštačke smrtonosne patogene. I rizik od samouništenja raste sa svakim novim izumom.

„Možda bi onda trebalo regulisati, ili čak potpuno zabraniti opasne tehnologije!“ – viču javnost i činovnici nakon svakog terorističkog napada ili glasnog ubistva. Ali to je ćlepak. Novi lekovi? Zabranićemo, opasno je! Veštačka inteligencija? Samo uz licencu državnih organa! Genetska istraživanja? Previše rizično, bolje ih uopšte ne dirati! Na kraju, progres usporava, ekonomija stagnira, a mi smo sve bliže scenariju u kojem nemamo čime da lečimo bolesti, čime da se borimo protiv gladi i čime da pošaljemo ljude na Mars kada Zemlja konačno ostane zasićena nama.

Svet je kao jedan veliki red na aerodromu u kojem obavezno moraš stajati nekoliko sati. Zašto? Zato što je neko nekada pokušao da razoru avion. Svaki čin nasilja stvara sve više kontrole, okvira, kamera, provera i nadzora. Ako tako nastavi, uskoro ćemo živeti u svetu gde će za izlazak iz kuće biti potrebno tri potvrde i četiri propusnice. Život se pretvara u beskonačan kvest: „Dokaži da nisi terorista“.

Još jedan problem je nasilje u porodici. Porodica u kojoj postoji nasilje stvara traumatizovane ljude. Statistički, deca iz takvih porodica mnogo češće od drugih postaju ili žrtve ili agresori. Nasilje u porodicama nije samo lični problem. To je vremenska bomba koja će jednog dana eksplodirati na nivou celog društva.

Nasilje je direktan put ka totalitarizmu. Svaki put kada građani u panici trče ka državi uz krik: „Zaštitite nas po svaku cenu!“, pojavljuje se neko veoma jak i moćan, novi diktator koji će sa zadovoljstvom „uvesti red“. Istina života je takva: što je više nasilja u društvu, država postaje jača, a što je država jača, to više nasilja ona sama proizvodi. Setimo se – ogromna većina ubijenih ljudi u istoriji stradala je od ruku državnih armija, a ne privatnih bandita.

Nasilje nas previše košta. Kriminalitet, zatvori, policija, kamere, obezbeđenje, alarmi – sve su to milijarde dolara koje bi mogle otići na škole, bolnice, plate i puteve. Da bismo razumeli razmere: 2022. godine čovečanstvo je potrošilo na borbu protiv posledica nasilja približno 17,5 triliona dolara. To je oko 13% svetskog BDP-a. Zamislite šta bi se moglo uraditi sa tim novcem! Nasilje je skriveni porez na svakoga od nas.

Nasilje slama ljude. U zemlji gde je u devedesetim bilo normalno „oduzimati“ kioske, mnogi i dalje sa strepnjom izlaze na ulicu u mraku. Problem nije samo u bolu i smrti, već i u stresu koji polako izjeda zdravlje, psihu i čak imunitet. Ako se konstantno plašite napada, živite kraće i lošije. Nasilje u bukvalnom smislu nas ubija čak i kada nismo njegove neposredne žrtve.

Konačno, nasilje ubija poverenje. Tamo gde nasilje cveta, ljudi prestaju da veruju jedni drugima, biznis se plaši investiranja, a deca se plaše da se igraju na ulici. Svet u kojem nikome ne možete verovati je svet usamljenih, nesrećnih ljudi. A to definitivno nije ono čemu težimo, zar ne?

Voluntarista, Bitarh

Etologija Homo sapiensa: zašto je tvoj mozak jači od tvog „hoću“

Postoji jedna stvar koja veoma iritira naše skeptike: optužuju nas za „biologizovanje“ kada kažemo da se nasilje i agresija mogu efikasno suzbiti delovanjem na mehanizam inhibicije nasilja. Oni se zgrožavaju: „Kako je to moguće? Ako čovek želi da počini nasilje, ako je to isplativo, ne nosi rizike i ništa ga ne sprečava, zar zaista verujete da će ga neka neurobiologija zaustaviti?“ Naravno da će! Jer to nije „neka neurobiologija“, već prava biološka zidina koju ne može probiti čak ni najčvršća snaga volje.

Odmah napomenimo: etologija nije samo za životinje. Čovek, Homo sapiens, je takva životinja kao i sve ostale. Da, ponosimo se time što znamo da gradimo rakete i pišemo filozofske traktate. Ali „ispod haube“ imamo isti taj životinjski „firmver“. Iako smo zbog razvijenog neokorteksa sposobni da izgradimo izuzetno složene predstave o svetu, našim ponašanjem često upravljaju duboko skriveni neurobiološki mehanizmi do kojih svest dopire sa ogromnim trudom. Ili uopšte ne dopire.

Navimo kratak spisak onoga što kontroliše tvoja unutrašnja „biologija“, ili neka vrsta „etološkog steka“:
– Nasilje i njegova inhibicija,
– Depresija, anksioznost i strahovi,
– Privrženost deci i partneru,
– Ishrana i žeđ,
– Polni nagon,
– San, budnost i biološki sat,
– Telesna temperatura,
– Sklonost riziku i avanturama,
– Motivacija i apatija.

A sada sprovedimo mali misaoni eksperiment. Zamislite da muškarac veoma želi fizičku bliskost sa ženom, ali njegov organizam iz nekog razloga „ne želi“. Pa, dešava se. I tada se javlja pitanje: može li on, koristeći samo snagu misli, naterati sebe da poželi? Kao što se kaže, „nećemo imenovati konkretan brend“, ali svi znaju da u takvoj situaciji ne može ići bez specijalnih preparata. Zašto? Zato što svest ne upravlja neurobiologijom direktno. Njen uticaj na stvarne reakcije i ponašanje prvo prolazi kroz taj životinjski „firmver“.

Hajde sada da uputimo otvoren izazov skepticima: kada budete mogli da snizite temperaturu svog tela za par stepeni isključivo snagom volje – dođite, razgovaraćemo i o scenariju u kojem neurobiološki inhibitor nasilja može iznenada „ne proraditi“ kod psihički zdrave i nepsihopatske ličnosti, u koju je refleksno ugrađen snažan unutrašnji otpor prema nanošenju štete ljudima. A do tada, priznajmo: biologija se često ispostavlja jačom od razuma. To nije fatalizam, već trezven pogled na to ko smo zapravo. To je razumevanje sopstvenih prirodnih granica i mogućnosti, kao i traženje načina za uticaj na njih. I na kraju, svest o sopstvenoj biologiji je zapravo pravi put ka slobodi!

P.S. Iskreno priznajem – interesovanje za etologiju se kod mene pojavilo mnogo pre pokretanja našeg projekta o inhibitoru nasilja i bilo je povezano sa ličnom istorijom mog prijatelja iz detinjstva, koji je dobio ozbiljnu bolest zbog „pogrešnog dizajna“, ako se tako može reći, jednog neurobiološkog mehanizma pomenutog ranije na spisku (koji uopšte nema veze sa nasiljem). Potrebno je razumeti i prihvatiti da evolucija uvek stvara osobine (mehanizme) uz kompromise i „krpljenje“, koji, nažalost, mogu biti neizbežni i bez alternative. Verovatno i inhibitor nasilja ima nešto slično. Međutim, uvek treba gledati odnos koristi i štete i ne odbacivati mehanizam koji donosi ogromnu korist ogromnoj većini ljudi garancijom nenasilne kooperacije među njima, ali je možda negativno uticao na sudbinu jednog čoveka od milion. To se odnosi i na druge gore navedene mehanizme. Lakše je uvek kritikovati, ali pokušajte da razvijete od nule taj isti inhibitor nasilja ili nešto drugo iz „etološkog steka“ na drugim principima, bez kompromisa na koje je prirodna selekcija pristala?! Previše komplikovano? Onda hajde da cenimo ono što nam je priroda dala, jer je čak i sa kompromisima bolje nego bez ičega!

Voluntarista, Bitarh

Tomas Pejn: prvi libertarijanac, kada to još nije bilo mejnstrim

Da je Tomas Pejn živeo danas, sigurno ne bi imao samo Telegram kanal, već pravi podkast, YouTube kanal i, verovatno, gomilu banova od strane regulatora. Jer Pejn nije voleo državnu vlast, monarhe i uopšte bilo koje ljude koji žele da odlučuju u ime drugih kako treba da žive. Ali zašto je on toliko važan za libertarijanizam? Smatra se da je „libertarijanizam“ moderan termin. Međutim, već u 18. veku Pejn se zalagao za ideje koje bi danas skupile hiljade lajkova na libertarianskim stranicama:

– Državna vlast mora biti maksimalno ograničena. Što manje birokratije, to bolje.
– Prirodna ljudska prava su iznad svega. Sloboda govora, svojine, veroispovestanje – niko nema pravo da ih oduzme.
– Vlada je „nužno zlo“, što znači da što je manje nje – to je manje zla. Za svoje vreme, čak i ovakav pogled bio je veoma radikalan!

Ali ko je uopšte taj Tomas Pejn? Engleski momak iz siromašne porodice, koji je prvo stigao da radi kao poreski sakupljač (da, da, kao činovnik), ali je zatim na vreme shvatio da se ne bavi onim čime bi želeo. I čim mu je došlo do znanja da je britanska vlast nešto nalik na beskonačnu seriju sa lošim glumcima, odmah se preselio u Ameriku i potpuno se razbuktao.

Njegov pamflet „Zdrav razum“ postao je pravi bestseler. Ljudi jednostavno nisu mogli da veruju: neko je konačno, direktno i bez političke korektnosti rekao da je kralj samo običan čovek sa krunom, a monarhija zastarela glupost koja šteti slobodi ljudi.

Po čemu je još ostao zapamćen? Na njegovoj listi remek-dela su:

„Prava čoveka“: u ovom radu je samouvereno objasnio da prava pripadaju svakome od rođenja, a ne da ih „daruju“ kraljevi ili činovnici. Danas to zvuči banalno, ali je 1791. godine to bio pravi hajp. Uzgred, u ovom pamfletu je Pejn lepo i nemilosrdno razložio argumente konzervativca Edmunda Berka, koji se protivio Francuskoj revoluciji braneći stari poredak i monarhiju. Pejn je smatrao da Berk jednostavno ne razume kako funkcioniše prava sloboda.

„Doba razuma“: ovde je već potpuno „pustio kočnice“ i kritikovao religiju, objašnjavajući da je razum daleko važniji od slepe vere. Zbog toga su ga, naravno, pokušali „otkazati“ i optužiti za sve smrtne grehe, ali jesu li takve momke to zaustavljalo? Upravo u ovom radu Pejn se zauzeo za potpuno odvajanje crkve od države i slobodu misli od bilo kakvih religijskih dogma. Za njega je religija bila lična stvar, a ne alat države za upravljanje ljudima.

„Agrarna pravda“: ovde dolazi sporni momenat za moderne libertarijance. Pejn je predložio uvođenje malog poreza na nasledstvo velikih posednika zemlje, kako bi se ostalima isplaćivalo nešto nalik na osnovni dohodak. Danas bismo ovaj momenat osporili sa Tomasom uz šolju kafe, ali njegova logika je bila jednostavna: svi ljudi se rađaju sa pravom na resurse planete. Takav je bio ovaj rani geolibertarijanac-džordžista.

Da li je Pejn onda bio čisti libertarijanac? Ne, naravno. Ta reč se pojavila mnogo kasnije. Ali poenta nije u etiketama, već u duhu koji prožima njegove radove: čovek je važniji od države, sloboda je iznad vlasti, razum je jači od dogme.

Šta bi nam Pejn rekao danas? Sigurno bi bio srećan što vidi kako se mnoge njegove ideje sada podrazumevaju. Ironično je što je umro gotovo zaboravljen – na njegovom sahranu došlo je samo šest ljudi. Tako to ponekad bude sa pravim revolucionarima: oni toliko ispred svog vremena da njihovi savremenici jednostavno ne stignu da ih sustignu. Ali njegove ideje žive, inspirišući nove generacije da ne pristaju na glupost i autoritarijanizam.

Glavni zaključak je sledeći: Pejn nas je podsetio da prava sloboda nije poklon države, već naše prirodno stanje. Danas to zvuči banalno, ali možda upravo zato što su ljudi poput Pejna ove ideje učinili popularnim i razumljivim. Pa, nama ostaje glavno Pejnovo pravilo: „Moja zemlja je ceo svet, a moja religija je činiti dobro“. Dobra filozofija, zar ne?

Voluntarista, Bitarh

Gorivo nasilja: skrivena istorija etiliranog benzina

Zamislite – neko izumi ssupstancu koja je korisna u praksi, ali je takođe izuzetno toksična i izaziva ozbiljne negativne efekte na ljude, uključujući zdravstvene probleme, psihičke poremećaje, pa čak i agresivnost. Međutim, tvorac te supstance, uprkos potpunoj svesti o takvim posledicama, odlučuje da sakrije ove informacije i time otrova ceo svet. Priča zvuči fantastično, ali to je ono što se nekada zapravo dogodilo.

Godine 1921. inženjer Tomas Midžli otkriva da se supstanca pod nazivom tetraetol olovo (TEL) može koristiti kao antidetonator za značajno poboljšanje svojstava goriva. Nakon toga, najveće američke korporacije „General Motors“ (za koju je Midžli radio), „DuPont“ i „Standard Oil“ osnivaju zajednički poduhvat za proizvodnju i prodaju antidetonatora sa TEL-om, koji dobija jednostavno ime „Etil“. I u narednih nekoliko decenija, glavni deo transporta u SAD i širom sveta počinje da koristi takozvani etilizovani benzin.

Činilo se da je svet dobio odlično gorivo i da svi od toga treba da profitiraju. Samo što su od javnosti odlučili da sakriju važnu činjenicu – TEL je izuzetno toksičan za ljudski organizam. Već 1924. godine dogodio se incident kada je u jednom od preduzeća u roku od nekoliko dana poginulo 5, a 35 radnika postalo invalid zbog trovanja. Štaviše, iste godine se otrovao čak i sam Midžli, zbog čega je morao ići na dugi odmor. Međutim, odlučio je da sakrije ovu činjenicu i javno izjavljivati da je kontakt sa TEL-om potpuno bezbedan i da ne nanosi nikakvu štetu organizmu.

Naravno, s vremenom je opasnost postajala sve očiglednija za javnost. Prvi je alarm podigao geohemičar Kler Paterson, koji je 1940-ih otkrio da je apsolutno cela površina Zemlje, uključujući vazduh, oba pola i vode svetskog okeana, zagađena proizvodima sagorevanja TEL-a. Kasnije je takođe prikupio podatke da se sadržaj olova u organizmima ljudi povećao desetine i stotine puta u poređenju sa nivoom primećenim u ostacima onih koji su umrli pre masovne upotrebe TEL-a.

Razumeljivo je da je, nakon mnoštva istraživanja koja dokazuju ozbiljnu opasnost etilizovanog benzina, on postepeno povučen iz proizvodnje širom sveta. Međutim, katastrofalne posledice su se još dugo osećale. Tokom 1970-ih, istraživač Herbert Nidlman otkrio je da je povišen nivo olova u organizmu dece povezan sa nižim akademskim uspehom. Proizvođači TEL-a su pokušavali na sve načine da ga diskredituju, dovodeći u pitanje naučnost njegovih istraživanja, ali je s vremenom njegova reputacija očišćena.

Iako je olovo toksično za mnoge organe ljudskog tela, posebna pažnja je posvećena njegovom uticaju na mozak. I ovde nije reč samo o smanjenju inteligencije i psihičkim poremećajima. Istraživači su primetili značajan rast nivoa nasilja u industrijalizovanom svetu, i na kraju su čak razvili olovnu teoriju kriminaliteta. Otkriveno je da je kriva nasilnog kriminaliteta praktično pratila krivu upotrebe etilizovanog benzina sa zakašnjenjem od 22 godine. Zaključak je bio jednostavan – toksično dejstvo olova u detinjstvu dovodi do vršenja nasilja u odraslom dobu, i upravo se to dogodilo tokom popularnosti etilizovanog benzina.

Svega ovoga bi se moglo izbeći da nije bilo drske i amoralne laži proizvođača TEL-a, uključujući Midžlija, koji je i sam ozbiljno stradao kao rezultat svojih postupaka, ali je odlučio to da sakrije. Ovo nas još jednom podseća koliko su važni transparentnost i nezavisne ekspertize. Pored toga, savremeni istraživači bi sigurno ovakvu priču ocenili kao rezultat korporativne psihopatije, kada su ličnosti sa psihopatskim predispozicijama spremne svesno naneti bilo kakvu štetu drugim ljudima, pa čak i celom svetu, radi sopstvenog profita. To je opasnost o kojoj svi treba da budu svesni, kako bi je na vreme primetili i efikasno joj se suprotstavili.

Voluntarist, Bitarh

Dok se činovnici plaše, geni se lome: zašto je deregulacija bioteha pitanje opstanka celog čovečanstva

Zamisli da voziš autoputom u starom automobilu i odjednom shvatiš da kočnice već dugo ne rade. Isprva se čini da je sve u redu: samo mirno kliziš, brzina nije prevelika, vreme je lepo, vetrić ti duva u lice. Ali ispred tebe je ogromni betonski zid, i sa svakim metrom on je bliže. Otprilike tako trenutno izgleda situacija sa ljudskom genetikom.

Nekada je prirodna selekcija nemilosrdno otsecala štetne mutacije – strogo, naravno, ali efikasno. Ako su tvoji geni bili baš loši, verovatno nisi imao dece. Tako je čovečanstvo vekovima održavalo zdravlje generacija. Potom smo izgradili civilizaciju, stvorili medicinu i uradili divnu stvar: sada prežive skoro svi. Ali ova divna medalja ima drugu stranu – genetski teret. Svaka generacija akumulira sve više sitnih mutacija koje priroda ranije jednostavno ne bi propustila. Sada se sve one mirno prenose dalje. To nećeš primetiti odmah: deca se za sada rađaju sasvim zdrava. Ali statistika već beleži spor, ali siguran rast naslednih bolesti.

Na primer, pre sto godina dijabetes tipa 1 bio je presuda, danas je samo neprijatnost. Divno, zar ne? Da, ali geni odgovorni za bolest sada slobodno šetaju u našim potomcima. Mutacije rastu sa svakom generacijom kao snežna lopta. Za sada to nije kritično, ali za sto-dvesta godina može se doći do toga da svaki novi život postane lutrija sa lošim šansama. Zaplet filma „Idiokratija“ postaće stvarnost.

Pogledaj rasne pse – primer degeneracije je uočljiv i tužan. Kada su ljudi odlučili da „isključe“ prirodnu selekciju i pozabavili se selekcijom prema spoljašnjem izgledu, zdravlje rasa je propalo. Buldogi se guše, taksama se leđa lome pri minimalnom opterećenju, a labradori pate od artritisa i gojaznosti. Trebalo bi da razmislimo da li želimo takvu budućnost za čovečanstvo.

Postoji li rešenje? Naravno da postoji. Genetski inženjering i biotehnologije su već spremni da nam pomognu. Genska terapija više nije fantastika, već stvarnost. Pomoću nje se već danas spasavaju deca od najređih smrtonosnih bolesti, kao što su spinalna mišićna atrofija i srpasta anemija. I to je samo početak: potencijalno, pomoću genoterapije može se ispraviti desetine naslednih bolesti direktno u ćelijama osobe koja već živi. Ali ako gledamo dalje u budućnost, najperspektivniji pravac je editovanje gena embriona. Zamisli da se ne može samo lečiti bolest kod pojedinca, već potpuno isključiti iz genfonda zauvek. Jedna precizna ispravka u zarodšu – i više neće biti problema ni kod deteta, ni kod njegovih potomaka. Takve tehnologije se već uspešno testiraju na životinjama i tehnički su potpuno spremne za primenu na čoveku.

Ali tu u igru stupa država, ili, kako je treba pravilno nazvati, „stacionarni bandit“. Država je odlučila: ne, prijatelji, ne žurite. Hajde da postavimo deset hiljada zabrana, regulacija, licenci i birokratskih filtera na sve biotehnologije. Želite da se lečite? Dobijte lekove po milion dolara po injekciji, čak i ako je trošak njegove proizvodnje zanemarljiv. Želite da ispravite genetsku grešku unapred, u fazi zarodša? Ma ne, istrpite, to je „neetično“, nije vreme za to. Dobija se apsurd: čovečanstvo juri ka zidu, ali jedini mehaničar sposoban da popravi kočnice zaključan je u garaži pod desetNkratkih katanaca. Umesto da nauci i biznisu da slobodu, država bira da se previše osigura. Samo da ne bude gore. Iako već svake godine postaje gore.

Zašto moramo da čekamo decenijama dok birokrati i činovnici dozvole naučnicima da koriste genetske tehnologije za dobro svih nas? Zašto pristajemo na to da jedini arbitar naše budućnosti bude beskonačna komisija za etiku, koja čak nema ni sopstvenu viziju budućnosti? Šta ako nešto krene naopako? Ali zar nije nečinjenje najgore rešenje?!

Voluntarist, Bitarh

Judkovskijev Hari Poter je sloboda od tradicija i mistike

Ako vam odjednom prvi put kažu: „Pročitaj fanfik o Hari Poteru“, možda ćete skeptično pristupiti toj ideji, naročito ako imate malo vremena za čarobne štapiće i zakljatje. Ali otvorivši prve stranice „Hari Potera i metoda racionalnog razmišljanja“ Eliezera Judkovskog, verovatno ćete shvatiti: to je upravo ono što mi je nedostajalo.

Zamislite šta bi bilo da Harija nisu vaspitavali maglovi konformisti, već pravi naučnici. Ovde je magija zagonetka koju je moguće razrešiti metodom naučnih eksperimenata, umesto „magija se dešava jednostavno zato što je tako rekla Džoan Roling“. Umesto pokornosti autoritetima – zdrav skepticizam i želja da se samostalno dođe do istine. Ovo nije samo prepričavanje poznate priče, već duboka i duhovita kritika tradicionalnog razmišljanja, birokratije i slepog potчиnjavanja pravilima.

Šta je ovde libertariansko, pitate se? Pa skoro sve!

Racionalnost ovde deluje protiv mistike i autoriteta, a glavni junak knjige, Hari-naučnik, konstantno postavlja neprijatna pitanja. „Zašto ovo pravilo funkcioniše?“, „Odakle znate da je to istina?“ i, najvažnije, „Mogu li ja to sam da proverim?“ Takva pitanja su noćna mora za svaki autoritarni režim. Jer kada ljudi počnu sami da razmišljaju, mnogo je teže manipulisati njima. Judkovski ovde podseća na Ajn Rend, koja je upozoravala: „Tamo gde vlada misticizam, uvek dominira tiranija“. Hari nam bukvalno pokazuje da magijsko razmišljanje (čak i u bukvalnom smislu!) rađa pokornost i stagnaciju.

Hari iz ovog dela se ne slaže sa tim kako mu govore da razmišlja i deluje. On deluje individualno i autonomno, sam bira s kim će se družiti, koje ideje podržavati i kojim pravilima slediti. A kada mu kažu da „to ne može da se promeni, tako je uvek bilo“, Hari odgovara: „A šta ako ipak može?“ To je čist libertarianski san – čovek koji odbija da živi po nametnutim šablonima. On je kao lik iz romana Ajn Rend – ne „sekundarni“, već tvorac sopstvene stvarnosti.

A sećate li se Ministarstva magije? U ovoj knjizi je ono još gore nego u originalu. Ovde vlada nije samo neefikasna – ona je okrutna, konzervativna i praktično antiljudska. Hari je šokiran postojanjem Azkabana i dementora. Njegova reakcija nije pomirenje, već pronalaženje načina da promeni situaciju. Kao da se Lisander Spuner našao u Hogvortsu i odlučio da svrgne lokalnu vladu jednostavno zato što ona krši prirodna prava čarobnjaka.

Judkovski takođe nemilosrdno ismeva besmisleno poštovanje tradicije. Čarobni svet u knjizi je toliko vezan za ustaljene običaje da Hari redovno oseća mešavinu zbunjenosti i iritacije. Zašto pisati perom po pergamentu ako postoje hemijske olovke? Zašto se moraju poštovati smešna pravila ako su očigledno zastarela? To podseća na staru dobru šalu: „Tako se oduvek radilo“ – najgori mogući argument.

A najjasnija i najhrabrija tema knjige je borba protiv smrti. Čarobnjaci su vekovima mirili sa tim da ljudi umiru, iako su bukvalno u rukama imali lek protiv smrti. Hari ne prihvata taj poredak stvari i planira da iskoristi kamen filozofa kako bi svima podario besmrtnost. To je baš kao moderni tehno-libertarijanci koji veruju u tehnologije oslobađanja – od bolesti, nasilja, pa čak i od države.

Zašto vredi pročitati? Judkovski nam daje moćan manifest intelektualne slobode, racionalnosti i kritičkog razmišljanja. Da, formalno je to fanfik. Ali u suštini – to je klasičan roman prosvetiteljstva, maskiran u fantaziju. To je priča u kojoj racionalnost, sloboda i individualizam pobeđuju dogmatizam, birokratiju i autoritarizam. Kao što je rekao Milton Fridman: „Koncentrisana moć je opasna, čak i ako su se njeni tvorci vodili najboljim namerama“. Hari Poter Judkovskog nam to pokazuje na primeru magijskog sveta koji je predugo živeo u iluziji tradicije i pokornosti.

Voluntarist, Bitarh

Hrana protiv nasilja: kako ispraviti domaćeg tirana preko stomaka

Nekome može biti poznata sledeća situacija: on (ili ona, ovde nema diskriminacije) dođe s posla, lice kao od kamena, traži povod za svađu. I sitnica je dovoljna da u kući već nakon 10 minuta vlada pravi pakao. Ko je kriv? Stres, umor, karakter, traume iz detinjstva? Okej, moguće. A šta ako je sve mnogo… banalnije? Na primer, u tanjiru.

Obratimo pažnju na „kukuruznu teoriju“ zločina. Još 70-ih istraživači Entoni Mouson i Kit Džejkobs iznenadili su naučnu zajednicu jednostavnim, ali jezivim zapažanjem: u društvima gde se ljudi previše oslanjali na kukuruz, primećen je bio viši nivo ubistava. Suština problema je jednostavna: u ishrani gde je kukuruz glavni proizvod, nedostaje triptofan. Nema triptofana – nema serotonina. Nema serotonina – nema raspoloženja, javljaju se impulsivnost i disfunkcija mehanizma inhibicije nasilja.

Danas znamo više. Savremena velika istraživanja potvrđuju da problemi sa raspoloženjem, razdražljivost i agresivnost često kucaju na vrata osnovnih nutrijenata. Omega-3, vitamini B kompleksa, vlakna – i evo, umesto režanja u kući ponovo su ugodnost, razgovori, pa čak i osmesi.

Kako to funkcioniše u praksi? Zamisli da kod kuće imaš takvog skrivenog tiranina koji svaku sitnicu pretvara u dramu. Možeš potrošiti godine na ubeđivanja, terapiju, pa čak i hipnozu. A možeš… lukavije. Jednostavno spremaj „pravu hranu“. Bez glasnih izjava i dosadnih predavanja.

Evo tajnog oružja protiv domaćeg nasilja i agresije:

1) Masna riba (losos, skuša, sardine). Omega-3 u njoj deluje skoro magično, smanjujući razdražljivost. Pokušaj da zameniš jednu ili dve večere nedeljno nečim od ribe. Možeš reći da je to radi tvog zdravlja, tako će biti manje sumnji!

2) Jaja i mlečni proizvodi sa oznakom „bogato omega-3/DHA“. Skriveni dodatak za koji niko neće posumnjati. Idealna varijanta ako riba izaziva otpor.

3) Meleze, ovsene pahuljice, čia semenke. Što više vlakana – to je bolje bakterijama u crevima koje proizvode triptofan, a samim tim i bolje čoveku. Ozbiljno, crevna mikrobiota snažno utiče na naše raspoloženje, pa čak i na psihičko zdravlje.

4) Orasi. Idealna grickalica. Jednostavno stavi činiju sa orasima na sto. Baš uz seriju. Radi nepogrešivo.

5) Ugljeni hidrati sa niskim glikemijskim indeksom (integralni hleb, mahunarke, bobice), koji pomažu u izbegavanju skokova šećera, a time i skokova raspoloženja.

A šta ne treba davati? Puno šećera i brzih ugljenih hidrata (slastičari, beli hleb), previše alkohola (tu nema potrebe za objašnjenjem), i naravno, monotonu „kukuruznu“ ishranu ili bilo kakve monodijete.

Da li ovo zaista radi? Aktuelna istraživanja pokazuju da čak i jednostavno uzimanje suplemenata sa omega-3 može smanjiti nivo kako reaktivne (impulsivne), tako i proaktivne (namerne) agresije za 30%, pri čemu to radi kod predstavnika svih grupa ljudi. Slično je i sa triptofanom – prema podacima istraživanja, on smanjuje neprijateljstvo i agresivnost, a povećava poverenje i velikodušnost.

A šta sa ljubiteljima slatkiša i brzom hranom? Nije neophodno potpuno odustati, ali se šprdno može zameniti štetno zdravijim: domaćim desertima sa minimalno šećera, voćem umesto bombona, gorkom čokoladom sa visokim sadržajem kakaoa. Najvažnije je obezbediti dovoljno povrća, voća, ribe, mleka i mesa u ishrani.

Ovakav pristup je takođe potpuno kompatibilan sa libertarianskom filozofijom. Vidi, niko nikoga ne prisiljava. Ti jednostavno stavljaš prave jedila na sto i daješ slobodu izbora. Žele – jedu, ne žele – ne jedu. Bez nasilja i pritiska. Ovo nije opomena „šta da jedeš da ne budeš psihopata“. Ovo je tih, neprimetan i nenametljiv način da se promeni atmosfera u porodici. A dalje – izbor je svakoga.

Dakle, sledeći put kada se na horizontu zamajli domaća svađa, pokušaj prvo da ispržiš ribicu, a tek onda izvadi svoje diplomatske talente. Ko zna, možda najbolja prevencija nasilja nisu policija, država, pa čak ni psihoterapeuti, već jednostavno tanjir ukusne i prave hrane.

Pa šta kažete, da proverimo?

Voluntarist, Bitarh

Nezvani stanari i sloboda od države: kako se nositi sa skvoterima

Zamislite sliku: vraćate se sa odmora, a u vašem domu, udobno smešten na kauču, pije kafu potpuno nepoznata osoba. Na pitanje: „Šta vi radite ovde?“ – odgovara pribrano: „Živim“. I po zakonu (iznenađenje!) policija razvodi rukama i kaže, navodno, rešavajte sami, ovo je građanski spor. Slika nije prijatna, zar ne? Ali stvarnost je takva da je u mnogim zemljama ovo potpuno svakodnevna situacija.

Ali mi smo ipak libertarijanci, zar ne? I navikli smo se da probleme rešavamo sami, bez trčanja do države za svakim sitnim problemom. Štaviše, često se može tvrditi da ovakav problem ne može imati nikakvo rešenje osim onog silom, a s obzirom na to da mi ne želimo da iniciramo nasilje, a i država bi u tom slučaju stala na stranu skvotera, nam su jednostavno vezane ruke. Pa šta uraditi?

U SAD-u postoji momak po imenu Fleš Šelton – već gotovo legendarni lovac na skvotere. Jednom su skvoteru okupirali kuću njegove majke, i umesto sudova koji su mogli trajati mesecima, on je izveo genijalnu stvar: jednostavno se i sam uselio tamo. On i njegovi verni prijatelji (plus pas i par video kamera radi ubedljivosti) bukvalno su počeli da žive u kući zajedno sa skvoterima. Oni su bili blago šokirani takvom drskošću, ali su brzo shvatili da protiv drskosti nema leka i napustili su stan nakon nekoliko sati. Ova priča se toliko dopala Amerikancima da je Fleš već pokrenuo čitav pokret volontera koji pomažu vlasnicima da „preskvotiraju“ sopstvene domove.

U Španiji su stvari još zanimljivije. Tamo se pojavio pravi biznis za iseljavanje „okupasa“ (lokalna reč za skvotere). Firme poput Desokupa zapošljavaju krupne momke koji ne razbijaju vrata i ne napadaju, već jednostavno stoje ispred ulaza i dugo, dosadno, ali ubedljivo mole nepozvane goste da odu mirno. U 99% slučajeva „okupanti“ ne izdrže psihološki pritisak i odu sami. Ponekad, istina, mora malo da se plati. Žao je, naravno, plaćati osobu koja je drsko ušla u tvoj dom, ali to je brže i jeftinije nego godinama se suditi.

Britanci su u ovom pitanju konzervativniji i trude se da jednostavno ne dopuste zauzimanja, unapred naseljavajući prazne kuće takzvanim „čuvarima nekretnina“. Ljudi dobijaju jeftin smeštaj, a vlasnici su mirni za svoje kvadratne metre. Svi su profitirali i niko nikome ne kvari nerve.

U Francuskoj, inače, vlasnici su često primorani da pribegnu lukavstvu: dok okupanti odu u kupovinu, u kuću hitno useljavaju radnike, menjaju brave, ojačavaju vrata, i skvoterima ne ostaje ništa osim da razvode rukama na ulici. Okrutno? Možda. Ali veoma efikasno i bez nasilja.

U Holandiji su problem rešili kreativno – tamo vlasnici iznajmljuju kuće studentima, umetnicima i frilenserima praktično za mrvice. Takvi privremeni stanari ne dozvoljavaju strancima da se useljavaju u prazne kuće i istovremeno donose nešto korisno u kraj – bilo da su to izložbe, studiji ili jednostavno aktivna omladina koja neće dopustiti da lokalni penzioneri dosade.

U Kanadi su postali popularni privatni medijatori. To su ljudi koji za razumnu naknadu pomažu vlasnicima i skvoterima da pronađu kompromis i dogovore se mirno. Ponekad je vlasniku jednostavnije da pomogne nepozvanom gostu da pronađe smeštaj, nego da godinama hrani advokate i trpi stres. Opet, zvuči malo kao podsticanje drskosti, ali je pragmatično i često funkcioniše.

Šta povezuje sve ove priče? To što ljudi mogu da zaštite svoju imovinu, čak i ako je država bespomoćna ili jednostavno lenja. Privatna inicijativa, lukavstvo, kreativnost i mrvica zdravog cinizma sposobni su da reše problem brže i efikasnije od bilo koje državne mašine. Glavna stvar je izbegavati direktno nasilje, inače bi država u tom slučaju mogla poslati vas iza rešetaka, a i uopšte bi to izašlo iz okvira vrednosti nenasilja koje promovišemo!

Voluntarista, Bitarh

Svet je po svojoj prirodi neprijateljski nastrojen, i svi oko nas su neprijatelji?

Odmah ćemo dati kratak odgovor za one koji nemaju vremena da pročitaju celu objavu: oni koji tako misle, sa velikom verovatnoćom su sami psihopatske ličnosti i najverovatnije takođe pate od disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja. U nastavku ćemo detaljnije analizirati zašto je to tako na osnovu naučne publikacije.

Neki ljudi su skloni da zastupaju pogled na svet kao na mesto koje je po svojoj prirodi neprijateljsko. Oni takođe teže da smatraju postupke drugih ljudi više usmerenim na nanošenje štete nego što oni zapravo jesu. Na taj način, mogu videti pretnju čak i u situacijama u kojima ona zapravo ne postoji. Sve se ovo opisuje pojmom pod nazivom pristrasnost neprijateljske atribucije.

Naravno, niko nije dužan da bude neoprezan prema drugim ljudima, a u mnogim situacijama je potpuno normalno proveriti svakog pojedinca kako bi se utvrdilo da nema potencijalno neprijateljskih i štetnih namera. Ali moramo razumeti – to se radi iz razloga što neki ljudi zaista žele da nanesu štetu, i na takve se uvek može naići. U isto vreme, smatrati ljude i svet u celini lošima verovatno nije adekvatan pogled. I, moguće je da su određene karakteristike ličnosti značajno povezane sa takvim pogledom.

Istraživanje koje je sproveo Univerzitet u Alabami razmatralo je vezu između pristrasnosti neprijateljske atribucije i psihopatskih predispozicija. Kao rezultat, ova veza se pokazala umereno izražena. To znači da se sasvim može očekivati da će ljudi sa visokim opštim pokazateljima psihopatije, kao i, konkretno, sa faktorom raštopenosti (koji ukazuje na probleme sa kontrolom impulsivnih reakcija), češće od ostalih biti skloni da postupke drugih ljudi u situacijama koje im nisu jasne ocene kao neprijateljske. Pored toga, pristrasnost neprijateljske atribucije bila je umereno povezana sa svim oblicima agresije – kako proaktivnom (namernom), tako i reaktivnom (impulsivnom). Ovo pokazuje da su pojedinci sa povišenim nivoima ove pristrasnosti skloni da odgovore na percepciju neprijateljstva prihvatanjem agresivnih postupaka različitih tipova, uključujući i vezu sa ispoljavanjem fizičke agresije. Ne zaboravimo da su i svi oblici agresije takođe značajno povezani sa psihopatskim predispozicijama.

Kao što vidimo, pojedinci koji imaju psihopatske predispozicije i skloni su ispoljavanju bilo kojih oblika agresije, češće od drugih vide pretnju tamo gde ona jednostavno ne postoji. Svet im se češće čini kao neprijateljsko mesto, a svi ljudi oko njih kao oni koji definitivno žele da im naude. Naravno, među nama zaista postoje psihopatski pojedinci koji mogu lako, ne osećajući nikakav psihološki nelagodu i unutrašnji otpor, čak i počiniti ubistva, i razumno je oprezno biti prema njima. Ali većina ljudi je ipak nenasilna i ne teži da nekome nanese štetu. A ako neko misli drugačije, ako neko definiše ljude kao generalno urođeno neprijateljska i agresivna bića, onda će biti potpuno opravdano pomisliti da li taj čovek druge sudi po sebi samom.

Voluntarista, Bitarh