Автор: Битарх

Čemu uopšte služi inhibitorsko oružje i po čemu je bolje od klasičnog letalnog?

Nažalost, naši skeptici možda i dalje ne razumeju u čemu je uopšte poenta ideje o potrebi za razvojem borbenih sredstava za pojačanje inhibitora nasilja. Oni predlažu da se „ne bavi glupostima“, već da se razvija klasična vojska i ulaže u tradicionalno letalno oružje. Ali hajde da analiziramo po stavkama zašto nisu u pravu.

1) Povećanje mobilizacionog potencijala za nekoliko redova veličine – za razliku od onoga što se tipično opaža kod većine vojnika naoružanih letalnim oružjem, niko neće pucati strelicama sa takvim sredstvom u nebo, čak ni oni koji od rođenja poseduju jaku varijantu inhibitora nasilja! I ovo je čak relevantnije za opozicione snage nego za državne vojske, jer među anti-autoritaristima će definitivno biti manje psihopatskih ličnosti spremnih da lako ubijaju nego u državnim silnim strukturama koje štite status kvo.

2) Veća društvena podrška kod sebe i manje ogorčenosti zbog okrutnosti od strane simpatizera protivnika, što je posebno važno za slabiju stranu.

3) Mogućnost primene inhibitornih sredstava u civilnom životu protiv domaćih nasilnika, za razliku od potpune beskorisnosti klasičnog naoružanja poput tenkova i artiljerije u mirnom vremenu (na čiju proizvodnju, održavanje i obuku posada godišnje odlaze milijarde iz poreza, a društvu to ne donosi nikakvu korist, i posebno je teško za slobodnija društva u poređenju sa autoritarnim društvima).

4) Bezbednost proizvodnje za same proizvođače – inhibitorni preparati ne mogu slučajno eksplodirati tokom procesa proizvodnje, transporta ili skladištenja, čak ni slučajno dospevanje u organizam radnika im neće naškoditi.

5) Čak i OMP (oružje masovnog uništenja) može biti humane. Replikabilni („zarazni“) vektorski vakcini su već testirani na životinjama i njihova efikasnost je priznata, što znači da ne postoje tehnološke prepreke za razvoj „zarazne“ genoterapije za pojačanje inhibitora nasilja. Naravno, takvo rešenje je veoma rizično, ali verujte, bilo ko bi pre izabrao da dobije „novu prehladu“ nego da postane žrtva klasičnih vrsta OMP-a kao što su nuklearno oružje ili gas VX.

6) Izuzetno niska cena i jednostavnost proizvodnje doze inhibitornog preparata. Naravno, razvoj prve doze može koštati milijarde i zahtevati složenu opremu, ali troškovi reprodukcije svake naredne biće na nivou trenutne cene doze popularnih vektorskih vakcina. Potreba za opremom i materijalima za reprodukciju nije ni blizu potrebnim opremama za proizvodnju klasičnog naoružanja (oprema lako staje u stan, dok fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata ili tenkova zauzimaju kvadratne kilometre i lako su ranjive za udare iz vazduha).

7) Izuzetno mala težina „bojevog dela“ i nije potrebno mnogo energije za uspešno pogađanje (dovoljno je samo probiti kožu na bilo kom delu tela). Teoretski je moguće kreirati drona veličine pčele, što je već realna tehnologija, a ne fantastika!

8) Humane mine-zamke bez problema sa razminiranjem – nakon rata klasične mine mogu ostati opasne za civilno stanovništvo decenijama, dok se inhibitorni preparati u zamkama brzo neutrališu pod uticajem faktora životne sredine.

Za kraj – zašto ne tranquilizeri za privremeno uspavljivanje protivnika? Zaista, u naučnoj fantastici se često sreće zaplet gde se umesto letalnog oružja koriste strelice sa tranquilizerima. Ali u stvarnom životu, a naročito u borbenim uslovima, to je teško izvodljivo, jer previše mala doza bilo kog tranquilizera neće dati efekat, a previše velika će biti letalna, pri čemu dozu treba računati individualno za svaku osobu, pre svega uzimajući u obzir njenu telesnu masu. S druge strane, za većinu inhibitornih preparata će terapeutski prozor (takav „dinamički opseg“ kada doza već daje efekat, ali još uvek nije letalna) biti maksimalno širok i može se slobodno primeniti jedna doza za bilo koju osobu.

Voluntarista, Bitarh

Telefon u kavezu ili kako se možete zaštititi od sleđenja

Malo ko bi osporio da je tema praćenja aktivista od strane tajnih službi putem mobilnih telefona veoma važna. Godina je 2025, ali sve je kao i pre: vlasti gotovo svih država ne vole slobodu i spremne su da se potrude kako bi zavirile u vaš pametni telefon. Čak i ako ste super-konspirator, nabavili „jednokratni“ telefon sa sim karticom na neko strano ime i sedite kod kuće, pažljivo pišući objave na Telegramu ili koristeći taj uređaj kao pristupnu tačku za internet – ostaje rizik da vam jednog dana zakuca na vrata čovek u uniformi.

Kako je to moguće, pitaćete se? Jednostavno: postoji stari dobri metod „triangulacije“. Ako je telefon povezan na mrežu, čak i bez GPS-a i Wi-Fi-ja, tajne službe mogu izračunati približnu lokaciju uređaja na osnovu nivoa signala sa najbližih baznih stanica. To se ne dešava trenutno, ali se postepeno zona pretrage može suziti do ulaza u zgradu, ili čak do konkretnog stana. Sećate li se kako su locirali Džohara Dudajeva u Čečeniji? Pa evo, otprilike tako, samo što sada to radi još brže i jeftinije.

Ali bez panike! Postoji jedno jednostavno rešenje: Faradejev kavez za telefon. Zvuči futuristički, zar ne? U stvarnosti, to je samo futrola ili torba od specijalne tkanine koja ne propušta nikakve radio-signale i prodaje se na svim online prodavnicama. Telefon unutar takve stvari kao da nestaje iz realnosti: nikakve mobilne mreže, Wi-Fi, GPS ili Bluetooth ga više ne vide. Zamislite „režim leta“, samo stoprocentno pouzdan.

I ovde je najvažniji deo: ako držite telefon u Faradejevom kavezu veći deo vremena (kada se ne koristi), lociranje njegove pozicije je gotovo nemoguće. Jer nijedna vlada sveta neće trošiti ogromne resurse na konstantnu triangulaciju nekog običnog aktiviste. Takav luksuz tajne službe priuštaju samo vođama pobunjenika, a obični aktivisti sigurno nisu na VIP listi za stacionarnog bandita.

Naravno, nakon kupovine obavezno treba proveriti Faradejevu futrolu! Kvalitet ne odgovara uvek opisu. Za proveru se koristi isključivo vaš lični telefon, kako ne biste kreirali lanac veza sa svojim anonimnim uređajem za tajne službe. Stavite lični telefon u torbu i pokušajte da ga pozovete sa drugog telefona (na primer, telefonom prijatelja ili roditelja, ali ne svojim anonimnim telefonom). Ako poziv ne prođe, znači da je futrola dobra!

Još jedan savet – uvek vredi koristiti plaćeni VPN sa visokim rejtingom privatnosti, kako na telefonu, tako i na računaru, čak i ako se telefon koristi kao pristupna tačka za internet. VPN će pomoći da sakrijete stvarni IP i otežaće zadatak onima koji žele da prate vaše aktivnosti na mreži. Takođe je važno redovno proveravati podešavanja privatnosti telefona i aplikacija. Ne zaboravite da isključite geolokaciju, Bluetooth i Wi-Fi ako vam u tom trenutku nisu potrebni. To će pomoći da se izbegnu slučajna curenja podataka i učiniti uređaj manje primetnim za prikupljanje informacija. Zapamtite da moderni telefoni, čak i u režimu spavanja, nastavljaju periodično da šalju zahteve i povezuju se sa baznim stanicama i mrežama. Ne treba zaboraviti ni na fizičku bezbednost: ne smete nositi telefon koji koristite za aktivizam na stvarne sastanke, a ako ga ipak morate premestiti – treba ga unapred isključiti i staviti u Faradejevu futrolu. Zapamtite, bezbednost nije samo skup tehničkih radnji, već navika i način života.

Naravno, nijedna tehnologija ne može učiniti čoveka apsolutno nevidljivim. Ali uz dovoljan oprez, možete postati toliko dosadni i nezanimljivi za nadzorne organe da će oni radije utrošiti snagu na nešto zabavnije. Čuvajte se i ostanite slobodni!

Voluntarista, Bitarh

Otvorenost glasanja protiv tiranije većine

Libertarianski prijatelji, hajde da pričamo otvoreno: tajno glasanje nije zaštita slobode, već prilično udoban paravan za one koji žele da potomu provuku svoje želje na račun drugih. A ako si već odlučio da kroz izborni list protisneš nove poreze, zabrane i druge „poklone“ društvu, budi ljubazan i ne skrivaj se iza anonimnosti i odgovaraj u potpunosti.

Zamislite svet u kojem glasanje više nije tajno. Želiš da kroz izborni list protisneš zakon o povećanju poreza za komšiju – izvoli, ali budi spreman na njegovu reakciju, koja za tebe može loše da se završi. Da, zvuči pomalo zastrašujuće, ali to je pošteno. Jer izborni list nije bezopasna šljokica, već oružje pomoću kojeg država primenjuje nasilje nad onima koji se ne slažu sa vašim mišljenjem. Onaj ko je spreman da brani svoju poziciju, mora biti spreman i na reputacione troškove. Glasaš za zatezanje šrafova – izvoli, svi znaju ko je autor ovih novih lanaca. Komšije okreću leđa, prijatelji prestaju da te zovu na pivo, kolege te popreko gledaju u kancelariji – pravda!

Uzgred, ljubitelji obaveznog AML/KYC-a pri kupovini kriptovaluta – evo vam argument milion: ako smatrate normalnim da otkrijete identitet pri svakoj transakciji od par stotina dolara, zašto bi onda izbori – mnogo opasnija stvar koja može dovesti do dolaska otvoreno tiraničke vlasti – morali biti anonimni? Tiranin na tronu je daleko opasniji od par momaka koji menjaju bitkoin za USDT bez pasoša. Ozbiljno, da li je iko čuo za genocid koji je napravila „sena ekonomija“? A države širom sveta imaju čitave tomove takvih priča!

Neko može reći: „A šta ako mi poslodavac bude pretio otkazom?“. Ali, ako je reč samo o jednom poslodavcu, postoji još mogućnost da pomisliš: „a možda da ga pustim?“. A uz rizik da mu okrene leđa, ili čak počne da mu se osveća celo okruženje, on će pre više želeti da uopšte ne pravi nikakav politički izbor i da uopšte ne glasa. I to je fantastično! Zašto? Zato što manje glasača znači manje legitimnosti vlasti. Vlast koju niko nije izabrao izgleda jadno i bespomoćno, i teže joj je da ograničava naše slobode novim idiotnim zakonima. Što manje ljudi glasa, to vlast ima manje slobode delovanja. Upravo toga se libertarijanci i bore!

Neki ljudi lome glavu nad još jednim pitanjem: kako Švedska, zemlja sa takvim kosmičkim porezima, uspeva da ostane gotovo primerom lične slobode? A trik je ovde jednostavan, iako neočekivan – „poluotvoreno“ glasanje, koje u Švedskoj je postojalo sve do 2019. godine. Zamislite sliku: dođete na glasanje, a tamo gomile izbornih listića leže pravo pred svima. Uzmeš listić običnih umerenih partija – i ceo grad već zna tvoje preferencije. Odlučiš da se drsko posegneš za papirom ultra-levih ili ultra-desnih? Budi spreman da osetiš popreko poglede celog reda. U rezultatu, u Švedskoj se nisu pojavili lokalni „Trampi“ ili „Orbani“. Slobode tamo ima toliko da je dovoljno i u privatnom životu, čak i uz visoke poreze u ekonomiji.

Dobija se zanimljiva stvar: otvorenost izbora sa jasnim reputacionim posledicama je kao dobra kočnica na klizavom putu. Drži ceo sistem dalje od radikalnog skretanja u autoritarizam! To znači da otvoreno glasanje nije korak unazad, već gigantski skok ka slobodi. Ko se boji otvorenosti, neka sedi kod kuće i ne maše izbornim listićem kao palicom nad drugima. A ko je spreman da otvoreno podrži određene pozicije, naročito one koje napadaju slobode njegovih komšija, neka, kao odrasla osoba, snosi odgovornost za svoj izbor. U suprotnom, on uopšte nema šta da radi na glasanju i treba da se bavi nečim korisnijim!

Voluntarist, Bitarch

Zatvori su dosadili svima – čak i Amerikancima

Zamislite da ste zaglavljeni u liftu sa strancem koji veruje da je zatvaranje ljudi u zatvor na što duži period odlična ideja za rešavanje svih društvenih problema. On smatra da ljudi treba da žive u strahu od takvog ishoda, i tada kriminala neće biti. Vi, prevrćući očima, odgovarate: „Da, naravno, to jako pomaže, naročito ako ti je potreban novi kriminalni prijatelj ili besplatan kurs preživljavanja u okruženju gde su svi oko tebe vukovi“.

A sada iznenađenje: sve više ljudi počinje da razmišlja isto kao i vi. Na primer, kao što pokazuje novo istraživanje Univerziteta u Cincinatiju, Amerikanci koji su decenijama verovali da je zatvor najbolje sredstvo protiv kriminala, konačno su prestali da budu fanovi masovnog zatvaranja. Istraživanje potvrđuje: većina građana SAD-a preferira da nenasilne prestupnike uputi na programe rehabilitacije, lečenje ili društveno korisne radove.

Sada Amerikanci ne žele da grade više zatvora i mnogi od njih smatraju zatvorski sistem nepravednim. Da, upravo oni ljudi koji su nekada glasali za zakone tipa „Tri upozorenja – i ideš u doživotni zatvor“, sada priznaju da masovno zatvaranje nije kul, skupo je i potpuno neefikasno.

A kako je u drugim zemljama? Još bolje! Pogledajte Holandiju. Tamo su u poslednjih 20 godina zatvoreni oko 20 zatvora. Holanđani bukvalno više ne znaju šta da rade sa praznim zatvorima. Tamo otvaraju hotele i kreativne prostore. Zamislite: tura kroz bivši zatvor uz koktele i savremenu umetnost. Zašto se to dešava? Zato što su shvatili: slanje čoveka u zatvor zbog sitne krađe ili narkotika je otprilike isto što i gašenje vatre benzinom. Retko ko nakon zatvora postane svetac. Najčešće zatvor ne ispravlja čoveka, već ga potpuno pokvari.

U Nemačkoj se već većina prekršaja kažnjava novčanim kaznama. Nemci razmišljaju jednostavno: zašto trošiti novac poreskih obveznika na izdržavanje sitnih prekršilaca? Bolje je da prekršilaci pune budžet kaznama nego da odsednu iza rešetaka na naš račun. A skandinavske zemlje su otišle još dalje. Tamo zatvore nazivaju „školama života“: zatvorenici dobijaju pomoć pri socijalizaciji, obrazovanje i posao, a kada kriminalnost opadne, zatvori se jednostavno zatvaraju.

Kod nas je, naravno, specifična atmosfera. Istorijski gledano, zatvaranje je bilo česta pojava u Rusiji. Godine 2000. imali smo više od 700 zatvorenika na 100 hiljada stanovnika – rekordni nivo za razvijenu zemlju. Srećom, do 2023. godine taj pokazatelj je opao na 300. To je već bolje, mada je i dalje veoma mnogo!

Zašto društvo okreće leđa zatvorima? Razloga ima mnogo. Na primer, zatvori koštaju ogromne sume novca. Mnogo je jeftinije i razumnije investirati sredstva u obrazovanje i prevenciju kriminala. Takođe, zatvor ne ispravlja ljude, već ih češće pretvara u recidiviste. Čovek izlazi sa uništenim biografijom, poremećenom psihom i kriminalnim poznanstvima. To nije baš rezultat koji je potreban društvu. Pored toga, važan razlog je humanizam – ljudi su shvatili da je i prestupnik čovek i da ga ne treba mučiti u zatvoru. Kazna ne treba da bude osveta, već mogućnost da se nešto ispravi.

Koje alternative postoje? Dobrih rešenja ima mnogo. Na prvom mestu je restorativna pravda – prestupnik direktno nadoknađuje štetu žrtvi. To radi bolje od zatvora i košta manje. Takođe vredi razmotriti probaciju i društveno korisne radove – osoba je pod strogim nadzorom, ali ostaje u društvu. Tako ne ispada iz života i češće se ispravi. Pored toga, odlična alternativa bi bilo lečenje – čak ni nasilni prestupnici ne zaslužuju nehumno tretiranje, i umesto represivnog pristupa, mnogo efikasnije bi bilo terapeutskim metodama ispraviti disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, čime bi se potpuno isključio recidiv.

Zatvori već izgledaju kao staromodna kazna iz prošlih vekova. Trošiti milijarde da bismo dobili gomilu ogorčenih ljudi nazad? Čak i bivši žarki zagovornici kaznenih mera počinju da razumeju: da bi se pobedio kriminal, nije dovoljno samo zaključati ljude i zaboraviti na njih!

Voluntarist, Bitarh

Tehnologije se rađaju u garažama, a ne u kasarnama: istina o ulozi VPK

Hajde da pričamo o raširenom mitu koji je sigurno svako čuo: „bez vojnih razvoja sedeli bismo bez interneta, pametnih telefona i GPS-a“. Drugim rečima, smatra se da su rat i odbrana glavni pokretači tehničkog progresa. Ali da li je to zaista tako?

Uzmimo isti taj internet. Govori nam se da ga je navodno izumeo Pentagon u slučaju nuklearnog rata, ali činjenice to ne potvrđuju. Zapravo, ARPANET (preteča modernog interneta) je prvobitno bio civilni projekat kojim su se bavili različiti američki univerziteti, samo što je bio finansiran iz vojnog budžeta. Vojnici su dali novac, a sav posao uradili su univerzitetski naučnici i programeri. A slavni HTTP protokol, preko kojeg sada zajedno čitamo ovu objavu, uopšte su smislili fizičari iz CERN-a u Evropi – isključivo radi lakše razmene naučnih članaka. Vojska ovde uopšte nema nikakve zasluge!

Šta je sa GPS-om? Da, ovde su zaista vojnici lansirali satelite kako bi rakete preciznije pogađale metu. Ali zašto je GPS postao dostupan svima? Zato što su civili od vojne igračke napravili „narodnu“ tehnologiju. Predsednik Regan otvorio je GPS za sve nakon tragedije sa korejskim avionom, kako bi povećao bezbednost letova, i na kraju su civilni developeri pretvorili navigacioni sistem iz vojne tajne u popularnu aplikaciju za pronalaženje najbliže picerije.

A znate li ko je stvorio prvi mikroprocesor? Ne, nisu generali niti tajne službe – razvila ga je kompanija Intel za kalkulator. U međuvremenu je vojska imala svoje zatvorene razvojne projekte koje bi svet video tek za 30 godina, da nije bilo civilnih inženjera. Dok su vojnici razmišljali kako da ne otkriju tajne, tržište je već uveliko koristilo komercijalne procesore.

Svemir? Činilo bi se da su baš ovde vojnici ispred svih. Da, rakete su prvo kreirane kao borbene, ali stvarna kosmička dostignuća desila su se uglavnom zahvaljujući civilnim programima NASA-e, a danas privatnim kompanijama poput SpaceX-a i Blue Origin-a. Dok vojska raspravlja o tome kako najbolje pucati iz svemira, Ilon Mask je već lansirao raketu koja se sama vraća nazad.

Zašto vojnici nisu uvek najjači inovatori? Zato što je vojnicima glavni prioritet pouzdanost. Oni preferiraju proverene tehnologije i izbegavaju rizike. Pokušajte da ponudite generalu eksperimentalnu tehniku na bojnom polju – pogledao bi vas kao ludaka. Međutim, preduzetnici i naučnici se ne plaše rizika, i upravo zato se većina pravih prodora dešava u garažama Silikonske doline, laboratorijama i univerzitetima, a ne u tajnim podrumima tajnih službi.

Istorija SSSR-a je jasan primer kako oslanjanje isključivo na odbranu vodi do tehničke zaostalosti u svakodnevnom životu. Sećate li se šale: sovjetska mikrotalasna je toliko pouzdana da se u nju možete sakriti tokom nuklearnog udara – jer je to tajni odbrambeni uređaj težine pola tone. Civilna ekonomija bolje se nosi sa inovacijama jer konkurencija i sloboda stvaraju snažne stimulanse za prodore. Vojne tehnologije obično samo stižu iza onoga što su već kreirali civili.

Usput, ako mislite da vojska finansira fundamentalnu nauku, ponovo grešite. Vojnicima su potrebna zagarantovana rešenja ovde i sada, a ne istraživanja koja će dati rezultat za 30 godina, i to nije sigurno da će biti primena u borbi. Fundamentalnim istraživanjima bave se univerziteti i privatne laboratorije. Upravo oni daju svetu kvantne računare, nove lekove i materijale budućnosti. A vojska jednostavno uzima gotove tehnologije sa police.

Još jedan primer: IBM, Apple i Google svake godine registruju hiljade patenata, dok odbrambeni resori to rade u malom broju. Komercijalne kompanije se takmiče u inovacijama, dok je konkurencija kod vojnika često ograničena na budžetske tendere, gde nije glavni kvalitet, već prijateljstvo sa pravim ljudima u ministrstvima. Zato, kada vam neko kaže da progres nije moguć bez rata, podsetite ga: prava pokretačka snaga čovečanstva su mirna radoznalost, kreativna sloboda i normalna tržišna konkurencija, a ne rakete i tenkovi.

Voluntarist, Bitarh

Kako je država ugušila 23andMe i ubija biotehnologiju budućnosti

Nekada je test kompanije 23andMe bio kao iPhone u svetu DNK: pljuvačka u epruvetu – i za par nedelja znaš koje te bolesti ugrožavaju, koji gen zavisnosti od kofeina imaš i ko su tvoji preci. Za 99 dolara, bez lekara i bolnica, što je bilo revolucija. Nakon pokretanja kompanije 2007. godine usledio je neverovatan uspeh, svi su bili oduševljeni, kupovali su testove u velikim količinama, a kompanija je dobila i ogromne investicije. činilo se da je to pobeda.

Ali tada na scenu stupa američki regulator FDA i kaže: „Čekajte. Gde su dokazi da su vaši testovi tačni? Šta ako ljudi pogrešno razumeju rezultate svojih testova i naškode sebi?“ Kao rezultat – 2013. godine 23andMe-u je zabranjeno prikazivanje izveštaja o zdravlju, ostavljajući samo dosadne podatke i genealogiju. Zamislite to kao da je Netflix ostao bez serija – samo sa spiskovima glumaca. Kompanija pokušava da preživi i „pleše“ sa birokratijom: dobija odobrenje za testove jedan po jedan, čeka godinama, prepisuje interfejse. 2017. joj je konačno dozvoljeno da vrati deo funkcija – ali više ne za 254 bolesti kao ranije, već samo za 10. I cena testa više nije 99, već 199 dolara.

Očigledno je da za potrošača to više ne izgleda nimalo tako privlačno. Naravno, nade su još uvek postojale, i 2021. godine 23andMe je izašla na berzu sa procenom od 6 milijardi dolara. Ali već 2024. godine dolazi do pada od 98%, pretnji delistovanjem, otpuštanjima. Takođe je došlo do hakerskog napada, milioni genetskih profila procureli su na darknet. Finalni akord – bankrot 2025. godine.

A sada pitanje za razmišljanje: gde je u celoj ovoj priči bio potrošač? Da li je želeo da zna o rizicima od Alchajmerove bolesti? Želeo je. Da li je mogao adekvatno da razume brojke? Možda. Ali država je odlučila da on nije spreman, da je rano, da je to opasno. I zategla je šrafove, jer je „tako bezbednije“. I problem nije samo u FDA-i. U Evropi, konkretnije u Nemačkoj i Francuskoj, direktni genetski testovi su uopšte zabranjeni, što znači da sami nemate pravo da saznate svoj DNK bez lekara. Baš kao u stara vremena, kada je biblioteka bila zaključana i sa vratarom.

Kompanija 23andMe nije bila idealna. Da, eksperimentisala je, monetizovala podatke, pravila greške. Ali nije je dokrajila konkurencija, niti tržište, već regulatorna mašina koja je kočila svaku inovaciju, zahtevala dokaze tamo gde je napredovao progres i onemogućavala milione ljudi da saznaju više o sebi. A moglo je biti drugačije – moglo se verovati čoveku. Davati informacije sa napomenom „nije dijagnoza“, kao što rade Google i Vikipedija. Moglo se stvoriti tržište sa konkurencijom, sa rejtingima, sa razvojem. Umesto toga – strah, zabrane i „još uvek ne može“.

Sve ovo se ne odnosi samo na 23andMe. Ovo je priča o budućnosti bioteha. Preparati genske terapije, personalizovana medicina, prevencija putem DNK – sve to zahteva slobodu delovanja i fleksibilno upravljanje koje pomaže, a ne guši. Za sada je, nažalost, realnost takva: tehnologije jure napred, a regulatori stoje sa zastavicama „stop“.

Zamislite svet u kojem možete unapred saznati svoje slabe tačke i na vreme preduzeti mere. Gde lekar ne leči simptome, već uzroke, oslanjajući se na vašu jedinstvenu genetiku. Gde bolesti ne treba samo lečiti, već sprečavati. To je budućnost koja je već mogla nastupiti, da je „stacionarni bandit“ malo popustio stisak. Umesto toga, živimo u svetu gde prolomi stalno nailaze na birokratski zid. Startapi i inovacije su primorani godinama da dokazuju očigledno, dok tehnologije zastarevaju, a novac investitora nestaje.

I za kraj. Čije su to informacije – geni čoveka? Ko treba da odlučuje da li čovek sme znati o svojim rizicima, mutacijama, šansama? Sam čovek ili činovnik u kravati koji smatra da „građanin neće razumeti“?

Priča o 23andMe nije samo pad jednog startapa. To je podsetnik: sloboda, uključujući i genetsku, ne dolazi lako, za nju se takođe mora boriti. U suprotnom rizikujemo da ostanemo u svetu gde tehnologije postoje, ali se ne smeju koristiti. U svetu gde se budućnost stalno odlaže zbog beskonačnih „ne sme“. Hajde da ne dozvolimo da to postane naša stvarnost!

Voluntarista, Bitarh

Pročitaj i umri: kako dugi ugovori kradu tvoj život

Znaš šta je zajedničko tvom stambenom kreditu, licencnom ugovoru za pametni telefon i đavoljem ugovoru sa sitnim slovima od banke? Tačno, nemoguće ih je pročitati i razumeti, a da se ne žrtvuju nekoliko godina života i neuronske ćelije. Recimo otvoreno: to nije slučajnost. To je krađa tvog vremena i prava na svesan izbor!

Danas običan ugovor sa bankom izgleda kao Jokrov zlikovcački plan: hiljadu stranica, komplikovan jezik, „zvezdice“, sitna slova. Ubeđuju te da je „tako potrebno“, a zatim se prave zbunjeni: „Zar nisi pročitao na 843. stranici da je kamata varijabilna i da može porasti tri puta?“ A sećaš li se hipotekne krize 2008. godine? Milioni ljudi su potpisali ugovore sa „varijabilnom kamatom“. Većina čak nije ni predstavljala šta to znači. I šta je rezultat? Kada je referentna kamata naglo skočila, porodice su se našle na ulici, a svetska ekonomija je potonula u najtežu depresiju.

A znaš li šta je najstrašnije? Prema neformalnim anketama, znatan broj ljudi misli da ako je kamata za kredit 20%, to znači da će stan biti skuplji samo za 20%, a ne za 20% svake godine. I ako takve elementarne stvari mnogima nisu jasne, kako se uopšte može očekivati da oni savladaju ugovor od hiljadu stranica, koji čak i stručnjaci čitaju sa poteškoća?

Drugi primeri nepravednih ugovora:

– Osiguranje gde ti skoro ništa nije pokriveno jer na 58. stranici piše o „izuzecima“.
– Licenca za softver koja daje kompaniji pravo da prati tvoje aktivnosti na uređaju.
– Mobilna tarifa sa „neograničenim internetom“, kod koje brzina pada skoro na nulu nakon prvih 10 GB.
– Ugovori o radu koji ti zabranjuju da radiš u istoj oblasti nakon otkaza, kako ne bi stvarao nepotrebnu konkurenciju.

Hajde da imenujemo stvari svojim imenom: to nije dobrovoljni sporazum. To je prevara prikrivena pravnim jezikom. Isto kao da su ti prodali auto koji sam od sebe eksplodira nakon godinu dana. Samo zato što je negde na 287. stranici sitnim slovima pisalo: „Pažnja, može eksplodirati!“.

Predlažem jednostavno pravilo: svaki ugovor duži od 4 hiljade reči ili napisan jezikom koji prosečan čovek ne razume iz prve – ništav je. Sve je jednostavno. Ako ne možeš da staneš u razumljiva dva ekrana – znači da želiš nešto da sakriješ. Sakrio si? Ugovor ne važi. To važi za sve – čak i za banke, čak i za hipotekne kredite. Zamisli, banka odluči da lukavo ubaci tačku o povećanju kamate na 999. stranici? Čestitamo, stan je tvoj, više ne moraš da plaćaš. Sam si kriv – hteo si da prevariš čoveka koristeći njegovo vreme i živce, sada plaćaš po pravdi!

Usput, čak i sada u mnogim zemljama sa nezavisnim sudskim sistemom postoji šansa da se stvori presedan o ništavnosti bilo kog ugovora, čak i hipoteknog. Može se pozvati upravo na krađu vremena i prevaru, jer je banka svesno podmetnula ugovor koji običan čovek bez stručnog obrazovanja ne bi mogao da razume čak i uz svu želju.
Ideja za budućnost: kreirati zajednicu auditora koji izdaju „znake jednostavnosti“ (analogni SSL sertifikatu). Video si takav znak – budi siguran da je ugovor jasan i da ne sadrži skrivene zamke.

Sve će to biti povratak suštini dobrovoljne razmene: ljudi moraju razumeti na šta pristaju. Ako čovek troši pola života da razume na šta pristaje, to više nije slobodno tržište, već legalizovana reketa. Svet će se nakon toga promeniti samo na bolje. Banke i kompanije će početi da se takmiče u jasnosti i transparentnosti ugovora. Tržište će se očistiti od parazita koji se hrane nejasnim papirima. I konačno, ljudi će povratiti pravo na svesan izbor, a samim tim i slobodu!

Voluntarist, Bitarh

Kako država pomaže hakerima da kradu naše podatke

Nekome se može činiti da je regulacija bezbednosti neophodna stvar za društvo. Međutim, u stvarnosti, zbog postupaka regulatora sve se dešava potpuno obrnuto – beskonačne provere i izveštaji o bezbednosti, koji bi zapravo trebalo da nas štite, zapravo rade upravo suprotno. Kompanije troše ogromne sume novca i mnogo vremena kako bi izgledale zaštićeno pred činovnicima. A za pravu zaštitu podataka više ne ostaje ni snage, ni živaca, ni budžeta. Rezultat? Još jedan hak, još jedno curenje podataka.

Na primer, setimo se 23andMe. Sjajni momci rade DNA testove kako bi saznao da si 3% Mongol, 5% Šveđanin, a 92% – običan čovek koji jednostavno nema šta da radi u petak uveče. Činilo bi se da podatke moraju čuvati kao Fort Knox. Samo što su prepre prošle godine hakeri izvukli skoro polovinu svih korisničkih podataka, i sada milioni genetskih profila šetaju internetom.

Mislite da je to izuzetak? Ne, to je pre pravilo. Uzmimo naš Sber. Činilo bi se, velika banka, zakoni su postali stroži, neophodno je stalno izveštavati. I tu – bam, curenje podataka 52 miliona klijenata. I to samo iz programa lojalnosti „Spasibo“. Očigledno su klijenti rekli hvala banci, ali je neko odlučio da „na zdravlje“ znači da su njihovi podaci razleteli se po darknetu.

Ali to nije sve. Sećate se „Yandex.Ede“? Tamo je bio potpuno anegdotski slučaj: dostavili su picu nekome u tajni stan zaposlenog FSB-a. Curenje podataka iz servisa otkrilo je adrese poznatih ljudi i zaposlenih u bezbednosnim strukturama. Tako je država nenamerno sama sebi nagazila na rep. Ispalo je čak i smešno, ali ne onima čije su adrese postale javno dostupne.

Zašto se to dešava? Zato što regulatori vole da štikliraju polja. Oni obožavaju papire i izveštaje. Uslovni Vaća iz sektora bezbednosti troši 70% vremena na izveštavanje, i samo 30% na borbu protiv stvarnih pretnji. I tada hakeri probiju zaštitu koju niko nije stigao da ojača dok je Vaća pokušavao da shvati kako da popuni još jedan formular za Roskomnadzor. Dobija se začarani krug: hakovani su → kazna → još više izveštaja → ponovo hakovani.

A država samo podtacuje vatru. Sećate se „Jarovljevog paketa“? Telekomunikacione kompanije su primorane da čuvaju gigantske količine podataka, trošeći milijarde rubalja. A sada pogodite ko cvoka gledajući u ove ogromne mase podataka? Tačno – hakeri. Jer sakupiti sve to na jednom mestu je kao da postavite ogroman sef usred grada i okačite papirić: „Dragi lopovi, ovde su vrednosti, ne čuvamo ih jer je novac otišao na kupovinu sefa“.

Naravno, u SAD je slika otprilike ista. Curenje medicinskih podataka tamo je već postalo narodni sport. Prošle godine je procurelo toliko zapisa da se svakom Amerikance može pokloniti po nekoliko komada. Hakovanje Equifax-a, giganta za kreditne istorije – to je uopšte „klasika žanra“. 147 miliona zapisa završilo je u rukama kriminalaca, a kompanija je dobila kaznu od 700 miliona dolara. Zamislite koliko bi se bezbednost mogla poboljšati da je taj novac unapred uložen u posao, a ne u papire i kazne? Pouka je jednostavna: što više stacionarni bandid silom „štiti“ naše podatke, to češće ti podaci nestaju.

Dakle, šta uraditi? Verovatno, manje primoravati kompanije da troše snage na besmisleno popunjavanje papira. Umesto stotina obaveznih provera, neka bude jedan jasan standard: „Zaštiti podatke ili plati, ali ne izveštajima, već novcem“. I kompanije će same pronaći najbolji način. Inače sada dobijamo anegdotu o slonu u prodavnici porcelana: država luta nogama, porcelan se razbija, a kriv je, naravno, slon. Zato je neophodno držati se samo jednostavnih i jasnih pravila. Regulatori ionako dolaze i odlaze, a naši podaci iz nekog razloga zauvek ostaju da šetaju mrežom!

Voluntarista, Bitarh

Koje moralne vrednosti psihopate skloniji su da odbace

Prema definiciji psihologa Džonatana Hajdta, moral je međusobno povezani skupovi vrednosti, vrlina, normi, praksi, identiteta, institucija, tehnologija i evolutivno razvijenih psiholoških (neurobioloških) mehanizama koji rade zajedno kako bi ograničili ili regulisali lične interese i omogućili kooperativne zajednice. Takođe, Hajdt izdvaja pet različitih moralnih osnova:

1) Šteta/briga — ova osnova predstavlja zabrinutost u vezi sa nasiljem i patnjom drugih, uključujući saosećanje i brigu;
2) Pravda/recipročnost — predstavlja norme uzajamnih odnosa, jednakosti, prava i pravde;
3) Grupna orijentacija/lojalnost — obuhvata moralne obaveze povezane sa pripadnošću grupi, kao što su lojalnost, izdaja i preferentni odnos prema članovima unutrašnje grupe u poređenju sa članovima spoljnih grupa;
4) Autoritet/poštovanje — predstavlja moralne obaveze povezane sa hijerarhijskim odnosima, kao što su poslušnost, dužnost, poštovanje nadređenih i zaštita podređenih;
5) Čistoća/svetost — predstavlja moralni ideal uzvišenog, plemenitog i manje telesnog života, zasnovan na intuiciji o božanstvenosti, osećaju moralnog gađenja, čistoći tela, razuma i duše.

Prve dve osnove se mogu nazvati individualizujućim, jer su usmerene na zaštitu dobra i interesa pojedinačnih individua. Ostale osnove su povezujuće, jer su prvenstveno usmerene na određeni grupni interes. I ono što je sada važno znati jeste kako se psihopate odnose prema različitim moralnim osnovama, konkretnije — pojedinci koji imaju povišene pokazatelje primarne psihopatije, sastavljene od crta kao što su bezdušnost, ravnodušnost i nedostatak empatije prema drugim ljudima, sklonost manipulaciji i nanošenju štete drugima u potrazi za sopstvenim interesima.

Ako govorimo o vezi povezujućih osnova sa psihopatičnim predispozicijama, istraživanja obično pokazuju ili pozitivnu vezu ili njeno potpuno odsustvo, što nije jednoznačan rezultat. Ali ono što se sigurno može reći o psihopatičnim pojedincima jeste da imaju relativno veću preferenciju prema povezujućim moralnim osnovama nego prema individualizujućim. U osnovi individualizujućih moralnih osnova leži empatička motivacija. A psihopatični pojedinci, naravno, imaju problema sa njom — malo ih zanimaju stvari kao što su nanošenje štete i patnje ljudima, recipročnost odnosa i slično. Shodno tome, istraživanja pokazuju da povišenim psihopatičnim predispozicijama sledi smanjenje preferencije pojedinca prema individualizujućim osnovama.

Ovo je veoma važno uzeti u obzir prilikom promovisanja ideja usmerenih na proširenje ljudskih sloboda i smanjenje nanošenja štete ljudima, na primer, libertarijanizma. Od psihopatičnih pojedinaca se sa manjom verovatnoćom može očekivati prihvatanje takvih ideja, ili ako budu prihvaćene, onda samo u krajnje izopačenim oblicima koji dopuštaju, u potrazi za određenim interesima (prvenstveno sopstvenim), vršenje nasilnih napada na ljude, namerno nanošenje štete i kršenje njihovih prava. Ponovo, psihološki ih ne brine naročito problem nanošenja štete ljudima, i njihov moral će biti izgrađen na taj način, dopuštajući takvo ponašanje.

Izvori:

  1. Kirrane, M., Farqan, A., Cloak, E. (2024). Exploring a paradox: Psychopathy, Morality and Organisational Citizenship Behaviour.
  2. Glenn, A. L., Iyer, R., Graham, J., Koleva, S., Haidt, J. (2009). Are All Types of Morality Compromised in Psychopathy?
  3. Esser, M. (2022). An Investigation into whether psychopathic traits negatively contribute to moral judgements.

Voluntarist, Bitarh

Prestanite da se plašite meteorita!

Zamislite osobu koja je u vrel dan leta obukla skijački kostim, zato što „šta ako slučajno padne sneg?“. Da, bezbednost je važna, ali ako se previše osiguravate stalno i svuda, rizikujete da izgledate u najmanje čudno, a u najviše – da izgorite od pregrevanja. Naravno, mi kao libertarijanci obožavamo slobodu izbora i ličnu odgovornost. Ali kada dođe do dizajniranja proizvoda, politike ili još jednog „revolucionarnog“ startapa, mnogi se odjednom pretvaraju u apostole osiguranja od sveopšteg potopa, bukvalno vičući: „A šta ako udari meteorit? Hajde hitno da utroistimo budžet za titanijumsku kupolu!“.

A hajde da pokušamo! Problem? Resursi su konačni. Ubaciš sve u jedan parametar – ostali mršave kao student pred ispite. Kao u klasičnoj priči o tvrđavi: možeš graditi zidove debele dva metra, možeš iskopati rov, a možeš držati garnizon. Uraditi sve i odjednom? Samo ako imaš bankovni račun Saudijske Arabije. Ostali imaju neizbežan izbor samo jedne opcije.

Evolucija je odavno objasnila pravilo ravnoteže. Pogledajte pauna: rep je glamurozan, ali on leti kao vreća krompira. Paun je uložio „evolucione poene“ u marketing, a ne u R&D avijacije za migracije. Ili noj: odrekao se krila lovaca, zato trči kao bolid Formule 1. Svako svoje, ali niko od njih nije pokušao da bude istovremeno Betmen i Supermen – to je previše skupo.

Sada se prebacimo iz savane u moderni svet. Uzmimo na primer državne strukture koje vole da se „previše osiguravaju“. U poteri za totalnom bezbednošću i kontrolom, oni stvaraju glomazne zakone i regulative, pretvarajući život u birokratski pakao. Kakav je ishod? Ekonomija „teži“, postaje neprilagodljiva, a građani nesrećni. Svi resursi odlaze na borbu protiv zamišljenih i retkih rizika, a startapi beže u susedne jurisdikcije gde je dozvoljeno grešiti – i rasti.

U biznisu je ista pesma. Kompanije koje se plaše rizika i troše svu snagu i novac na osiguranja i preosiguranja, skoro nikada ne postaju lideri tržišta. Pretiču ih oni koji umeju da preuzmu razumne rizike i razumeju da je nemoguće pripremiti se za sve odjednom. Želiš apsolutni uptime servera? Ulaži novac u redundansu, kao u „pronalažak“ NFT-ova zimi 2021. Ali budi spreman da za UX, marketing i plate više neće ostati ništa.

Dok vi gradite bunker za slučaj zombi apokalipse, vaši konkurenti mirno osvajaju tržište. I ako se apokalipsa ipak desi, ona sasvim može izgledati drugačije nego što ste očekivali. A i do đavola s tim – neka zombiji sada brinu kako će se nositi sa preduzetnicima koji su navikli da rizikuju i adaptiraju se brže od svih!

Naravno, ne sme se „ignorisati rizici“. Izračunavati ih i uzimati u obzir je veoma važno. Ali ne postanite robovi jednog jedinog košmara. Paradoks: što se jače držiš za „worst-case“ (najgori scenario), to bliže pliva „second-worst“ (drugi po opasnosti scenario), za koji nije bilo ni vremena ni živaca. Glavno je pamtiti balans. Priprema za najgori scenario je korisna i možda čak i neophodna, ali ako se kladiš samo na to – postoji velika šansa da propustiš mnoštvo mogućnosti i ostaneš ni s čim. Život, ekonomija, evolucija – sve su to igre sa ograničenim resursima. Uspeh čeka one koji razumeju da je nemoguće biti spreman apsolutno na sve.

Tako da ne vredi nositi kacigu od folije, bolje je proveriti vremensku prognozu, izabrati umerenu kremu za sunčanje i kreni – gradi. Da, može vas prsnuti prva bara. Ali alternativa je život u skafandru, gde ne možete ni popiti kafu. I ako sutra ipak padne meteorit… barem smo proživeli dan bez nepotrebnog titanijuma na glavi.

Voluntarist, Bitarh